PRELAZZI: Da li je to i dalje njihova Galata?

Od druge nedelje u martu, kada su u Americi skazaljke pomerene unapred, pa sve do poslednje nedelje u mesecu, kada to učini Evropa, razlika između satova u Velikoj Britaniji i u Kaliforniji iznosi tačno sedam časova.

To znači da ako neko u Los Anđelesu želi da prati jednu današnju utakmicu Lige šampiona, verovatno mora da uzme slobodan dan, jer susret na Enfildu između Liverpula i Galatasaraja počinje u 13 časova.

Mogao bi, možda, da se provuče ako je taksista, pardon vozač Ubera ili dostavljač, pa da na telefonu nađe neki strim, ili makar radio-prenos, i da sluša utakmicu dok radi, mada to nikada nije najsrećnije rešenje. Dok ga pijane mušterije maltretiraju i svađaju se jer je promašio adresu, jer su burgeri stigli hladni a koka-kola topla, dok aplikacija baguje, naš bi junak samo želeo da je kod kuće, ma gde ona bila, i da gleda fudbal na miru.

A opet, i tu bi verovatno bio rastrzan: supruga i deca i retki prijatelji koji znaju sve o njemu garant bi ga pitali za koga navija i da li je to i dalje njegov klub.

Šta bi im Hakan Šukur i Arif Erdem, jer to su njih dvojica tamo u Kaliforniji, odgovorili? Da li su oni, vinovnici, ma glavni i odgovorni urednici najvećeg uspeha u istoriji turskog klupskog fudbala, oni koji su Galatu stavili na mapu, i dalje navijači Galatasaraja? Da li su oni zaboravili Bosfor kao što je on, makar zvanično, zaboravio njih? 

Da li će, ukoliko Viktor Osimen opet izmaltretira bledu odbranu Liverpula, pa Galatasaraj sasvim zasluženo prođe dalje i nastavi svoju bajku, ovaj vozač Ubera i dostavljač – tako su o njihovim novim karijerama pisali retki mediji koji su iskopali poneku informaciju, mada nisu uspeli da pronađu fotografije – a pre svega dvojica prognanih, političkih begunaca, slaviti taj trijumf? Da li će želeti da ekipa Okana Buruka ode još dalje, da nastavi da sanja?

Ah, Okan Buruk, njihov stari drug s kraja prošlog veka, onda kada je Galatasaraj napravio čudo, onda kada su tukli i Milan i Borusiju i Lids junajted, ovo poslednje doslovno u krvi, i stigli do Kopenhagena, i do finala protiv Arsenala…

Bio je to sasvim drugačiji tim: tamo gde su danas legionari poput Osimena, Lemine ili Davinsona Sančeza, tamo su bili pravi pravcati Turci, pripadnici najtalentovanije generacije koju je ta zemlja videla u svojoj istoriji.

Dobro, i veliki Rumun Hadži, koji će u produžecima u finalu protiv Arsenala dobiti crveni karton; i moćni Tafarel, koji tehnički neće odbraniti nijedan penal u seriji, ali će ih zapravo odbraniti (i Šukeru i Patriku Vijeri).

Svejedno, prava snaga ležala je u toj turskoj strasti, koja ih je vodila sve do dženeta.

Bio je Okan, tamo na desnom krilu, i pored njega neprelazni Umit Davala, bili su i kapiten Bulent Korkmaz i Hasan Saš, i na klupi je bio Fatih Terim, i ovaj tandem u napadu.

Danas zvuči potpuno nelogično, ali bilo je to vreme kada su treneri stavljali dvojicu u špic, i jedan je obično bio brz i nizak, a drugi visok i spretan. 

Arif Erdem bio je najslabije čuvana tajna turskog fudbala, čovek kojeg je bilo milina gledati: izgledao je mnogo stariji nego što je bio, sa onim dubokim zaliscima, a onda bi mu lopta došla među noge i pretvarao bi se u etezije što po Mramornom moru plaše kapetane i brodove, ponekog bi predriblao, ponekog bi samo pretrčao kao da prolazi kroz njega, onda bi stigao tamo do roglja i zavrnuo bi je pravo na čelo svog prijatelja i saborca, ne samo na terenu.

(©Reuters)

Hakan Šukur i Arif Erdem bili su i budućnost Galatasaraja i veza kultnog stadiona Ali Sami Jen sa slavnom, zamršenom i nadasve balkanskom istorijom ovog kluba. Obojica su zapravo bili Albanci, sinovi doseljenika sa ovih prostora: Hakanov otac rođen je u Prištini, na Kosovu i Metohiji, Arifov ćaća tek nešto južnije, u Kumanovu. A Galatu su, to znamo, osnovali Crnogorci iz Vasojevića…

Nigde kao na Bosforu nisu pružali takve partije, nigde nisu bili kod kuće sem u Istanbulu – što svemu onome što će se dogoditi kasnije daje još okrutniju notu – i niko ih nije voleo, niti im tako klicao, kao njihov narod u Turskoj.

A onda je, doslovno prekonoći, sve nestalo: čovek koji je bio stari svat na Šukurovoj svadbi, novi turski sultan Redžep Tajip Erdogan, optužio je najvećeg fudbalera kojeg je Turska ikada imala da je bio deo zavere da se sruši vlast u Stambolu, da je gulanovac, a to je u Turskoj najgora etiketa koju vam vlast i njeni mediji mogu prikačiti.

Šukur je ostao bez svega, bez svake nekretnine i bez automobila, i najširi članovi porodice su pritvarani i šikanirani i od njih je, kao od hajdučkih jataka, traženo da odaju gde se tačno nalazi; on je iz Amerike, koja mu je ponudila utočište, neko vreme pokušavao da se izvini, a onda je prihvatio svoju sudbinu. Arif je u poslednjem trenutku, kao nekada uz aut-liniju od napaljenog beka, umakao poteri, i preko Grčke – šta ti je ironija, da se Turčin slobode hvata u Grčkoj! – takođe se, vele, domogao Sjedinjenih Država.

U narednih nekoliko godina, kako to takve vlasti obično rade, Erdogan i njegovi pasdarani pokušavali su da zatru svako sećanje na momke koji su fudbalski svet zapanjili još 1993, kada je Galata odigrala 3:3 protiv Mančester junajteda u gostima u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

Tada je najavljeno ono novo doba; doba koje se zapravo i nije desilo: nijedan klub sa istoka nije u prošloj, pa ni u ovoj eri Lige šampiona, uspeo da uradi ono najveće. Dinamo Kijev je u jedno proleće stigao do polufinala, i to je manje-više bilo to; za siromašniju polovinu kontinenta ostale su tek mrvice u drugom po snazi takmičenju UEFA, kako god da se zvalo, pa i to tek ponekad, nakon čega bi pad bio bolan.

Galatasaraj je i tu bio pionir – da bi se pronašao neki osvajač iz slabijih liga moralo bi da se potegne u osamdesete, sve do Geteborga – ali nisu otišli dalje uprkos velikim nadanjima. Te 2000. kada su osvojili Kup UEFA dostigli su vrhunac, koji se održava evo četvrt veka kasnije, mada bi se moglo reći da je sve završeno, na najlepši način, dve godine kasnije na Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji, kada su stigli do bronzane medalje.

Ima ona sjajna rečenica Doktora Sokratesa “Dajte moje golove nekoj boljoj zemlji”, i mogli bi svakog dana da je citiraju ljudi koji su izbrisani iz statistike, iz almanaha, a pokušali su da ih izbrišu i iz pamćenja navijača Galatasaraja.

Kod nekih je ta mračna operacija izvršena uspešno, jer ima onaj deo naroda, a neki bi cinično dodali “većinski deo svakog naroda”, koji će poverovati u sve što mu govore sa televizije; tako je “Bik sa Bosfora” proteran i iz kolektivnog sećanja, kao da nije bilo dosta što je proteran iz svoje domovine. 

(©Reuters)

Da li je to i dalje njegova zemlja? Da li je Galatasaraj, ovaj veseli tim što igra fudbal kako Bog i Alah zapovedaju, posebno na svom Ali Sami Jenu, i dalje njegov klub? Eno ga Okan Buruk, pozdravlja se sa Arneom Slotom i namerava da sruši veliki Liverpul i odvede svoj tim u četvrtfinale; onaj isti koji je dao gol protiv Majorke, kada su na semaforu zajedno stajala imena Okan Buruk, Hakan Šukur, Arif Erdem, Emre Belozoglu.

Ili su, po novom, samo Okan i Emre bili strelci?

Hoće li, dakle, danas oko 13 časova po kalifornijskom vremenu, jedan vozač Ubera i jedan dostavljač burgera i ostalih pica, biti uz ekrane, ili makar uz radijski prenos? Da li će im u tom dalekom šeheru zaigrati srce ako neki Turčin, možda opet (kao u Torinu) Baris Jilmaz, rođen 23. maja 2000. godine, svega šest dana nakon onog finala na Parkenu, utiša ionako nervozni Enfild? Ili, nema veze, ako to opet uradi haramija Viktor Osimen…

Logično bi bilo da Hakan Šukur i Arif Erdem, bilo da se međusobno čuju ili ne, više ne mare ni za fudbal ni za njegove magične evropske noći, ni za boje kojima su dali život pre nego što im je taj život otet; ljudski bi bilo, i svi bi ih razumeli, da danas imaju preča posla u toj dalekoj zemlji – treba, uostalom, zaraditi za hleb, makar to značilo da moraš da slušaš pijane Amerikance ili njihove žalbe što su burgeri stigli hladni a koka-kola topla – pa čak i da navijaju protiv svog Galatasaraja.

Ali znamo svi, a ponajviše to znaju svi koji su s ovih prostora, da fudbal nije logičan i da nema tog hatišerifa ni te kampanje ni tog zuluma koja može da promeni ono što je bilo i ono što zauvek nosiš u srcu: biće zato da će večeras, ako njihov drug Okan Buruk, sa kojim ne smeju da imaju nikakav kontakt, opet stavi Galatu na jedinu evropsku mapu koja je važna, slaviti makar u sebi, znajući da je to zauvek njihov klub.

 Čak i ako oni više nisu njegovi.

LIGA ŠAMPIONA, OSMINA FINALA – REVANŠI

Utorak

Sporting - Bode Glimt 5:0 (3:0, 1:0), prva utakmica 0:3
/Injasio 34, Gonsalveš 61, Suares 78 pen, Arauho 92, Nel 120+1/, prva utakmica: 0:3

Arsenal - Bajer Leverkuzen 2:0 (1:0), prva utakmica 1:1
/Eze 36, Rajs 63/

Čelsi - PSŽ 0:3 (0:2), prvi meč 2:5
/Kvarachelija 6, Barkola 14, Majulu 62/

Mančester Siti - Real Madrid 1:2 (1:1), prva utakmica 0:3
/Haland 41 - Vinisijus 22pen, 90+3/

Sreda

18.45: (1,57) Barselona (4,65) Njukasl 5,00), prva utakmica: 1:1

21.00: (1,35) Bajern (5,30) Atalanta (8,00), prva utakmica: 6:1

21.00: (1,30) Liverpul (6,10) Galatasaraj (8,50), prva utakmica: 0:1

21.00: (2,60) Totenhem (3,75) Atletiko Madrid (2,65), prvi meč 5:2