PRELAZZI: Dan kad je fer-plej ponovo rođen (i glasno zaplakao)

U neko drugo vreme, recimo ono pre nego što su nas društvene mreže naučile da mrzimo i druge i sebe i da vidimo najgore u ljudima, ili ono u kojem – ako je ikada postojalo? – su se na stadionima okupljali ljudi koji su znali šta je viteštvo, konsenzus bi bio lak.

Bila je to mala, a velika stvar, potez kojem treba aplaudirati, trenutak u kojem shvatimo da važno ostati čovek, da postoje neki semafori sa mnogo važnijim rezultatom.

Samo što ovo nije to drugo vreme.

Krenimo redom: videli ste već verovatno, vrteo se taj snimak po tviterima i sajtovima, detalj sa utakmice Škotskog kupa prošlog vikenda.

Rendžers je igrao kod kuće protiv drugoligaša Partika, igrač domaćih je izbacio loptu zbog neke povrede, gosti su izveli aut i njihov bek je pokušao da vrati fudbal, ali loše ga je iskontrolisao.

Naleteo je Malik Tilman, igrač Rendžersa, bivši mladi reprezentativac Nemačke i negdašnja nada Bajerna, koji je kasnije postao reprezentativac Sjedinjenih Država. Naleteo je Malik Tilman, prošetao se do mreže i postigao gol.

Sve ono što je usledilo bi, da nije tog neoprostivog detalja o kojem moramo naširoko, govorilo dosta i o Majklu Bilu, novom i (zasad) sjajnom menadžeru Rendžersa – malo ćemo i o njemu, mada manje no što zaslužuje – i o fer-pleju u ova smutna vremena.

Svaka čast, gospodine Bil! Rendžers dao kvaran gol, trener tražio da se protivnik pusti da izjednači (VIDEO)

Da, Bil je, kao svojevremeno Marselo Bijelsa, signalizirao svojim igračima da puste goste da izjednače čim krenu sa centra.

Nije u redu da ovako povedemo – jer dotad beše nerešeno – nije u duhu ni velikog stadiona ni svih onih koji su se u njega ugradili; nije, na kraju krajeva, ni u duhu škotskog naroda, zna to Majkl Bil vrlo dobro uprkos tome što je rođen u Londonu.

Partik je, dakle, izjednačio, sve bi to bila sjajna predstava, gotovo srceparajuća, topla fudbalska priča u eri pijanih milijardera, varalica i bahatih superstarova.

Da nije, rekosmo, bilo zvuka na tom klipu koji su svi delili.

Jer kada Tilman daje gol, stadion kreće da slavi; i okej, moglo se desiti da većina nije videla šta se tamo u ćošku kod aut-linije dogodilo, a povuče čoveka kad njegov tim postigne pogodak, pa kakav god da je.

Proslava je potpuno neukusna, ali se može, ako ste dobronamerni, otpisati na neznanje.

No onda je svakome na stadionu jasno da ovo nije bio običan gol; a mnogima odmah i da nije bio baš pošten. Vide kako se Bil, a to je trener u kojeg iz više razloga imaju poverenje, objašnjava nešto sa kolegom, vide kako razgovara sa svojim igračima, i već se nazire rešenje.

Sledi drugi čin. Igrači Rendžersa stoje, samo se golman Mekgregor, njemu je to pomalo i dozvoljeno, pravi da će sprečiti neizbežno; igrač Partika ide da izjednači i posle malo natezanja stvar je vraćena na nulu, mladi Malik Tilman neće morati da bude prozivan za svoju grešku, fer-plej je pobedio, poštenja ipak ima na ovom svetu, ili makar u Glazgovu...

Samo što prokleti zvuk koji dopire sa tribina posredstvom zvučnika govori pravu istinu.

O ovom klipu, o ovom događaju, o ovom fudbalu, o ovom vremenu.

Dobar deo stadiona zviždi. Navijačima uopšte nije drago što je Bil pustio goste da postignu gol; čuje se, vrlo glasno i jasno, i ono ostrvsko „boo“...

Kakav brzinski poraz navijačkog duha, tamo gde se to najmanje očekuje. Kakva tužna slika, u trenutku trijumfa onog lepog i ljudskog, iz grada poznatog po fudbalu, strasti i razumevanju igre.

I to nije sve: na društvenim mrežama zbivaće se i notorno treće poluvreme, u kojem će brojni navijači Rendžersa (ili „navijači“ Rendžersa?) najstrašnije vređati Majkla Bila, sve sa onim jadnim argumentima poput „A kad je neko nama tako pomogao?“.

Nema tužnije, zlokobnije, neljudskije, pa ako hoćete i nehrišćanskije rečenice od te...

Bilo je još takvih komentara, od toga da je Bil pokazao „luzerski mentalitet“ do onog jeftinog „Kladim se da to ne bi uradio da je bila neka važna utakmica“.

Kao i često na društvenim mrežama i u životu, komentari češće govore o osobi koja ih upućuje nego o onoj kojim su upućeni...

Jer kad smo kod luzerskog mentaliteta Majkla Bila, on je, uzgred budi rečeno (ako se takve stvari ikada mogu reći samo uzgred), tip koji je preuzeo Rendžers tokom pauze za Mundijal i od tada zabeležio 12 pobeda i samo jedan nerešeni rezultat, protiv Seltika.

To znači da može biti svašta, ali luzer ne.

Bez brige, ima nade za nas normalne, ima sunčanog dana za one koji shvataju da navijanje za jedan klub ne podrazumeva da u sebi uzgajate kesu punu crne žuči i mržnju koja će vas pojesti odmah pošto vas zaslepi; daleko od toga da zvižduci na Ajbroksu i gluposti po društvenim mrežama predstavljaju većinu ljubitelja fudbala.

Oni su, i to je uvek tako, samo glasniji...

Biće prilike, već danas kada Rendžers gostuje Sent Mirenu u Pejsliju, da i oni normalni pokažu šta misle o Bilu, sjajnom mladom stručnjaku koji je, sada se to već vidi, bio najzaslužniji za dobar početak trenerske karijere Stivena Džerarda. Džerardu je bio pomoćnik baš u Rendžersu, pre nego što je otišao u Kvins Park Rendžers da započne nešto svoje; i može se povući jasna linija između vrhunskih Džerardovih rezultata sa Bilom i mnogo manje vrhunskih bez Bila.

Za razliku od često hermetičnih engleskih trenera, Bil se nije libio da putuje čak i u Brazil da skuplja znanje i fazone, a već je čuvena priča kako je u doba kada je bio klinac, i kada su svi njegovi drugari maštali da budu Lineker, Gaskojn ili Vodl, on imao izlizanu kasetu sa Peleovim najboljim potezima i golovima.

U subotu je na Ajbroksu pokazao da ima i nešto što se ne može naučiti ni u jednoj akademiji, pa tako ni onoj Liverpulovoj odakle je krenuo i gde se združio sa Džerardom; baš kao što su i neznaveni sa tribina i oni koji su cinično delili taj klip o fer-pleju pokazali šta su i ko su.