PRELAZZI: E depois do adeus

"I posle zbogom" bio je naslov pesme Paula de Karvalja, čuvenije po svojim posledicama nego po melodiji. De Karvaljo će je otpevati na takmičenju za Pesmu Evrovizije u Brajtonu 1974. godine, a njeni prvi taktovi, sa talasa jedne lisabonske radio-stanice, pušteni tačno u 22:55, bili su signal za rađanje novog Portugala. "Revolucija karanfila" odvela je u istoriju autokratsko uređenje i kolonijalizam i uvela zemlju, jednom zasvagda, u budućnost.

"E depois do adeus" mogao je – ili je morao? – biti usklik i refren te nacije dobrih pola veka kasnije, u trenutku kada Aleksandar Mitrović (uf, i sad se naježimo, kao da je bilo juče, kao da je bilo uvek!) postiže Onaj Gol u Lisabonu, tačno u 89:36, i Srbija je na Svetskom prvenstvu, a Portugal nije, i ne zna se hoće li biti, ni gde je, ni ima li budućnost.

Pogodak Aleksandra Mitrovića, smatraju mnogi od Lagosa na jugu do Brage na severu, a smatraju bogme jednako i na Madeiri i na Azorima, trebalo je da bude signal za rađanje novog Portugala, ili makar njegovo presvlačenje u nešto mnogo impozantnije.

Jer ako je nešto, sem glazure na novopronađeni srpski ponos, učinio te novembarske noći naš tim, bilo je to ogoljavanje starog sistema naših domaćina, poretka oličenog u Fernandu Santosu.

Sistem je to koji se dugo švercovao na lične zasluge skupo plaćenih aždaja koji pevaju portugalsku himnu – a mogu se od njih, bez problema, napraviti dve pune reprezentacije, ne samo dve jedanaestorke – što zajedno ne daju ni prost zbir svojih talenata, već prečesto odu u minus.

Pred ovaj martovski kvalifikacioni prozor koji Srbija posmatra s bezbedne daljine, ušuškana u slatkaste maštarije o prvoaprilskom žrebu, pred polufinalni duel Portugala i Turske, u susret onom mnogo brutalnijem potencijalnom finalu plej-ofa, jedno je pitanje svima – sem nama i Piksiju, koji vrlo dobro znamo odgovor – jedno je pitanje svima na pameti: kako? I zašto?

20.45: (1,43) Portugalija (4,70) Turska (8,50)

Ne bi, naravno, Portugal bio prva reprezentacija koja je na skoro svakoj poziciji jaka kao crna zemlja, i koja ima nešto što se može mirne duše nazvati "zlatnom generacijom", a koja bi ostala praznih ruku i sa daljinskim upravljačem u rukama.

Ma koliko smo se tih "zlatnih generacija", od onih izvikanih Engleza do nesrećnih Belgijanaca, o Argentincima da ne govorimo, nagledali. I sigurno je, kad smo već kod njih, i Portugal 2004. na vrhuncu moći Luisa Figa, Deka, sve sa iskusnim Ruijem Koštom i poletnim Kristijanom Ronaldom, bio "zlatan"? Pa su svejedno udarili o grčko-nemačke hridi.

Toliko smo se tih “zlatnih generacija” što su zlatne samo na papiru bile nagledali, taman toliko da penzionišemo tu sintagmu i pronađemo neku bolju.

Sreća u nesreći, ili nesreća u sreći, kako hoćete, jeste što je Portugal stigao do evropske krune – a potom i do trofeja u premijernoj Ligi nacija – čak i pre nego što je stasao aktuelni naraštaj; a to što im je trofej doneo jedan poluanonimus (Eder) bremenito je simbolikom više nego što bi sebi hteli da priznaju.

Fernando Santoš (©Reuters)

Upravo su "stare zasluge" ono što Fernanda Santosa drži na klupi Portugala, uprkos činjenici da mnogi misle da je odavno bilo vreme za njegov poslednji ples, za jedan “adeuš” i ono što dolazi posle njega.

Biće uvek onih koji će za sve optužiti Kristijana Ronalda – apropo finala Evropskog prvenstva, nisu li, glasiće argumentacija, pobedili možda baš zahvaljujući time što je Gospodin Slučaj udesio da on tu utakmicu posmatra tek kao najglasniji navijač? – i svlačionicu koja puca od ego-tripova; ali nije li i to krivica selektora, koja ne može da se sakrije frazama o "predivnoj atmosferi" ni selfijima na društvenim mrežama?

Fernando Santos je, složiće se i na Madeiri i na Azorima, i tek će delimično biti u krivu, najveći krivac što Portugal nije evropskoj kruni pridodao i svetsku, pa možda jednu i odbranio, nego mora sada da strepi, mora da bude jedna od makar dve velike fudbalske nacije koja će u novembru i decembru imati samo žuč i bes.

Nije ni do rezultata, zapravo, rezultati su bolji nego što je igra: Portugal, bilo sa Ronaldom ili bez njega, ne deluje opasno, svakako ne onoliko koliko bi tim u kojem su i Bernardo Silva i Bruno Fernandes i Diogo Žota i Žoao Kanselo i Ruben Neves morao da bude. Ma šta opasno, pretežno ne deluje nikako: Portugal retko kada koga “ubije u pojam”, a kada to i učine, kao u prvom poluvremenu duela u Beogradu, ne uspevaju da privedu stvari kraju.

Problem Portugala, posmatrano potpuno laički, jeste što tim nema nikakav identitet, nikakvu ideju, nikakvu filozofiju, nikakvu vodilju koja bi nekad uspela, nekad i ne bi – znaju nešto o tome i Španci i Holanđani i Italijani – pa je teško čak i hipotetički pričati o nekakvom “portugalskom stilu”.

Jedna od teorija, koja tek donekle daje šlauf za spasavanje selektoru, jeste da je Portugal, i pored velikih uspeha, ljubavi prema fudbalu i jezika kojim barataju, ipak mala nacija, a to ponekad ostavi korene i u mentalitetskom sklopu.

Nije slučajno, kazaće dalje poklonici ove teze, što je Murinjo Portugalac, i što je Santos uspeo da stigne do vrha Starog kontinenta kada Portugal nije bio favorit. Uostalom, zar nisu na turniru koji ih je upisao u večnost prošli pomalo “italijanski”, sa tri remija u grupnoj fazi i svega jednom pobedom u regularnom delu, nad istrošenim i daleko nekvalitetnijim Velsom? Zar nisu utakmice koje su zapravo odigrali dobro, poput te beogradske ili osmine finala Svetskog prvenstva u Rusiji, protiv Urugvaja, ili poslednjeg Evropskog prvenstva, sa Belgijom, one završene u suzama?

Nije slučajno, otići će i korak dalje, što su najveći igrači u istoriji ove zemlje bili pomalo stranci – jedan, pre pola veka, iz Afrike, ovaj drugi, i dalje aktuelni, iz Makaronezije.

Sve su to dobri izgovori, ali uspeh ne mari za izgovore...

Jaki kao zemlja? (©Reuters)

Kako je Portugal dobijao sve više štihova, kako je njihova ekipa bivala sve vrednija, kako je ova generacija sijala sve zlatnije, kako je breme očekivanja nacije postajalo sve teže, Santos je od pragmatičnog čudotvorca i bezgrešnog sveca postao portugalski Santrač – sve sa tantrumima njegovih vedeta koje otvoreno kritikuju taktičke postavke – zaslužni, simpatični, ali i isluženi tip iz nekog drugog vremena, kao profesor kojeg se više niko ne plaši.

Činilo se, one nama predivne novembarske noći, da su svim tim upornim i glasnim Santošovim kritičarima Srbija, Dragan Stojković, Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović učinili veliku uslugu. Mislilo se, posebno nakon izliva srdžbe Kristijana Ronalda, da će Portugal preseći i da će Fernando Santoš, uz salve aplauza koje zaslužuje, dobiti jedno “adeuš” i pre plej-ofa.

Nije se desilo, nije to bio dovoljan signal, kao onda kada je Paulo de Karvaljo pevao o rastancima, kada se desila revolucija koja je učinila dobro celoj zemlji.

Nacija zato i večerašnji duel čeka sa ogromnim očekivanjima i još većom strepnjom; i tek udaljenom nadom da je Fernando Santos, njihov omiljeni svetac i još omiljeniji grešnik, sačuvao negde dovoljno sreće da pregura i ovo.

Inače, pesma “E depois do adeus“, jednako važna za istoriju Portugala kao trk Euzebija, suze Kristijana Ronalda, onaj šut Edera i obrva Luisa Figa, počinje stihovima “Želeo sam da znam ko sam/I šta ovde radim/Ko me je ostavio/Koga sam zaboravio”.

BARAŽ ZA PLASMAN NA SVETSKO PRVENSTVO

20.45: (1,22) Italija (6,75) Makedonija (17,0)

20.45: (1,43) Portugalija (4,70) Turska (8,50)

20.45: (2,10) Švedska (3,30) Češka (4,20)

20.45: (2,90) Vels (2,85) Austrija (2,85)

Suspendovano

Škotska – Ukrajina

NAPOMENA: Rusija, koja je trebalo da igra sa Poljskom, izbačena je iz takmičenja posle izbijanja rata.