PRELAZZI: Eksperiment o gravitaciji, ubrzanju, energiji... i dva Delapa

Iz dva, i samo iz dva razloga mi je žao što nikada nisam znao fiziku, što su tajne te nesporno važne nauke ostale nedokučive za moj slabašni intelekt.

Prvi je bila profesorka u gimnaziji, Ana Bulatović. Neću mnogo o njoj, odužio sam joj se – ako se tim pravim i ponosnim prosvetnim radnicima ikako možeš odužiti – tekstom na jednom drugom mestu, dovoljno je ponoviti da je bila jedna od onih nastavnika koje pamtiš i poštuješ ceo život. I bude ti, do kraja, krivo što nikako nisi mogao da ukapiraš o čemu je ona to, zađavola, pričala u tih četr'es pet minuta...

Drugi razlog nije bio da bih bolje shvatio naučnofantastične filmove ili knjige ili šarmirao neku molekularnu biološkinju iz čitaonice Narodne biblioteke, nego da bih sebi, a možda i drugima, objasnio kako je to aut izvodio Rori Delap.

Ama znam, sigurno bi bilo bolje iskoristiti to znanje da bi se ukapirala kvantna teorija atoma, talasna svojstva čestica ili zapamtila kakva formula. Ali lepše je sanjati kako bi bilo kada bi na kakvoj katedri, ili makar u učionici, deci bili objašnjavani pojmovi kao što su translatorno kretanje, sila gravitacije i ubrzanje samo uz pomoć snimaka na kojima jedan reprezentativac Republike Irske, rođen u Engleskoj, briše loptu dresom, odaljava se sve do reklama, a potom se zaleće i tačno sa linije zavitla loptu u srce šesnaesterca.

Nego, da li bi fizika, koliko god mislila dobro o sebi, mogla precizno da izračuna stepen i intenzitet panike golmana i njegove odbrane kad negde u visini šesnaesterca lopta izađe s terena?

Pokušavali su na razne načine da suzbiju pretnju: neki su radije ispucavali lopte u korner, neki su se pametnjakovići (Vest Hem, ako ne laže internet, na starom Apton parku) dosetili da mu suze prostor za zaletanje tako što će reklame postaviti bliže aut-liniji, a treneri su svojim čuvarima mreže govorili da ne bi trebalo ni da pokušaju da se zaleću na loptu, jer ona, iako deluje da leti pravolinijski, ume da bude varljiva...

U svemu je bila caka, pa i u toj relativnosti. Čitavu fiziku, a nije to mala nauka, spakovao bi u tih nekoliko sekundi Rori Delap. Bilo je nečeg i umirujućeg u tome: subota po podne, crveno-beli dres Stouka, opake ekipe pre nego što su, avaj, odlučili da se promangupišu, i znaš da je sve pomalo u redu – dobro, sem po rivale – kada je aut.

I u tome je bio kunst, i zato ga se svi sećaju posle toliko vremena, i zato je bilo imitatora koji su radili nešto slično, a nikad kao on – Li Dikson, Mario Melhiot, pa i naš Ljuba Baranin - jer to oružje Stouka uopšte nije tajno. Svi su znali, samo što protiv njega niste mogli mnogo.

Naravno, bilo je onih koji su pokušavali da objasne kako je to radio Rori Delap; pa i na Vikipediji ima više rečenica o njegovom autu nego o ostatku njegove karijere. Neki su pričali da to mora da je zato što je kao mlad trenirao atletiku, konkretno bacanje koplja. Nije postao irski Jan Železni, ali jeste jedan od simbola Premijer lige.

Precizno je izmereno da su njegove lopte mogle da dostignu 60 kilometara na čas, a da je u proseku bacao 38 metara udalj (sad bi nas neka Ana Bulatović prekorila što ne umemo na keca da izračunamo koliko je, onda, tačno trajalo sve to), ali najvažnije je bilo što nisu letele kao baloni, nego pravolinijski. A pošto iz auta nema ofsajda, ona bi se "tjelesa" Stouka, a bogme su za vakta Tonija Pjulisa imali "tjelesa", načičkala između peterca i penaltika, pa drži gaće dok ne prođe ofanziva...

U neku ruku je ružno, ili makar tužno, što Rorija Delapa pamtimo samo po tome. U njegovoj zvaničnoj biografiji piše i da je svojevremeno bio jednog od najskupljih pojačanja Sautemptona u dotadašnjoj istoriji kluba, da je za Stouk odigrao više od dve stotine utakmica, i bio jedan od najzaslužnijih što je klub postao stabilan premijerligaš (sve dok to više nije bio, iz razloga koji su u ovoj kolumni često pominjani)... Mala rana morala je biti i reprezentacija, pošto ga Irska nije mnogo zarezivala.

Prolazilo je, tako, nezapaženo i da je opet u Stouku, da je asistent Majkla O'Nila (nekoliko utakmica, dok se vrteška na bivšem stadionu Britanija nije nakratko zaustavila, bio je i na klupi), a Stouk Siti ima šansu da večeras protiv Barnslija pokaže da bi ove sezone mogli makar da podsete na neke stare dane...

Ali nije utakmica u Čempionšipu jedini razlog što smo ga se setili.

Zapravo, nije on jedini Delap kojeg ćemo pomenuti.

U onom meču protiv Lestera, koji će se na kraju okončati Vardijevom "petardom", Pep Gvardiola je – malo zbog povreda Aguera, Žezusa, malo jer voli on da otkrije nekog novog – u drugom poluvremenu u tim ubacio sedamnaestogodišnjeg Lijama Delapa.

Lijam je, ako pogledamo krštenicu, rođen dok mu je tata još bio u onom prethodnom crveno-belom dresu, na samom jugu Engleske, i pre nego što će baš svi saznati šta krije u rukama, ramenima, leđima, tetivama i – upomoć, biologijo, ni sa tobom ne stojimo dobro – svim ostalim mišićima koji su neophodni da se lopta onako baci.

Nije se nešto iskazao na debiju, mada mu nije bilo ni lako, već tada je sve krenulo po zlu za Siti. Bilo je dovoljno vremena da se podmetne i malo razočaranje za sve nas: Siti je u jednom trenutku imao aut, a neko sa prezimenom Delap je nije uzeo u ruke i očistio dresom...

Da li je moguće da nije nasledno?

Dobro, dečko koji je doveden iz Derbi Kauntija (još jedan bivši klub njegovog oca) moraće da čeka drugu priliku, i za nastup i za gol – možda već večeras, protiv Porta, ukoliko domaći naprave značajniju razliku, debituje u Ligi šampiona.

Stariji Delap u isto vreme biće u svom Stouku na Trentu, tamo gde smo ga stvarno i upoznali, ali mora da će osluškivati šta se dešava nekih sedamdesetak kilometara dalje, u Mančesteru.

Eh, šta je sedamdeset kilometara, nekad je mogao da baci loptu toliko daleko...

Voleo bih, eto, da znam fiziku; voleo bih i da je profesorka živa pa da joj pošaljem ovaj tekst, i klip u kojem Rori Delap baca loptu na milion načina, a način je bio samo jedan; pa da joj kažem da mi je, makar zbog njih dvoje, žao što nisam pazio na časovima.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta