PRELAZZI: Eto, vidite šta se desilo Henriku Larsonu

Postoji ta ružna rečenica, „Eto, vidite da nismo mi najgori“, kojom se građani ovog podneblja teše kad god vide neko nepočinstvo tamo preko – nepočinstvo od one fele što uglavnom nama spočitavaju – kao, eto, vidite, i kod njih se dešava...

Ima neke ozbiljne zluradosti, primetićete, u komentarima ispod vesti o svađama u skupštini, tuča huligana, zle krvi među predsednicima klubova; stiče se utisak da te tekstove više volimo da čitamo od bilo kakvih pozitivnih, jer je, zaboga, toliko dosadno porediti se s nečim dobrim...

Jedna takva poražavajuća „eto-vidite“ stvar dogodila se u nedelju po podne, daleko na severu, u Skaniji. Eto, vidite da nismo samo mi oni koji potiru svoje legende, čiji „navijači“ divljaju kada timu pođe kako ne treba, koji se fizički obračunavaju sa igračima, lupaju im šamare ispod „šipke“...

Ta merna jedinica za maloumnost, ta kratka pamet usijanih glava, očitana je – na radost mnogih iz prvog i drugog pasusa, dakle – u Helsingborgu, koji je izgubio prvoligaški status u baražu za Allsveskan porazom od Halmstada od 1:2 na svom terenu (u prvom meču bilo je 0:0), da bi potom malobrojna, ali vrlo opasna banda s tribine sišla na teren, počela da preti igračima, i fizički nasrnula na jednog devetnaestogodišnjaka, člana mlade reprezentacije Švedske.

Sve bi bilo skoro isto i da se taj mladić zove bilo kako drugačije, da je samo klinac koji je, eto, sticajem okolnosti prve fudbalske korake napravio u čuvenoj La Masiji, a onda se vratio u zemlju svoga oca i tamo počeo, prvo stidljivo, pa onda sve ubedljivije, da postiže golove. Bila bi sramota, bilo bi užasno, postideli bi se svi oni koji vole fudbal što huligani sakriveni ispod fantomki postrojavaju jedno dete, zbog nekog rezultata, ma koliko nepovoljan bio.

Sve bi bilo skoro isto i da je njegov trener bilo koji stručnjak što pravi prve nesigurne korake u ovom poslu, da se zove bilo kako i jer je njegova reakcija bila i pedagoška i ljudska: da zaštiti momka i svoju ekipu, razmenio je nekoliko teških reči s napaljenim praznoglavcima. Scene su sramotne, scene su užasne, i postideli bi se svi oni koji vole fudbal što huligani postrojavaju jednog trenera, zbog nekog rezultata, ma koliko nepovoljan bio, ma koliko on za njega bio odgovoran.

Bilo bi skoro isto, ali ne bi potpuno, jer se onaj mladić, novopečeni mladi reprezentativac Švedske, koji ponekad, kažu, na terenu izgleda kao da mu je fudbal u krvi, ne zove nikako drugačije do Džordan Larson.

Bilo bi skoro isto, ali ne bi potpuno, jer se onaj trener ne zove nikako drugačije do Henrik Larson.

Ikona, legenda, heroj, čovek koji je svojim golovima vratio isti taj Helsingborg na fudbalsku mapu Švedske – pre njega, klub je tavorio po drugim i trećim ligama i potpuno zaboravio na uspehe i titule osvojene još pre Drugog svetskog rata – lokalni momak zbog kojeg će svako znati i u kakvim je dresovima igrao taj Henrikov Helsingborg i kakve navijače ima i mora da je to neki divan klub, sa sjajnim pristalicama, čim Henrik Larson, čak i u Barseloni, gde ga obožavaju, žudi da se vrati na svoj sever; eto, taj čovek je doživeo da ga na terenu kojim je gospodario pre nego što je ovo pola jada huligana bilo i rođeno, vređaju, nipodaštavaju, traže da ode i pokušavaju da linčuju njegovog sina, uglavnom zato što je njegov sin.

Eto, vidite da nismo najgori, i Henriku se Larsonu, prvom švedskom kraljeviću posle onog prinčevskog trilinga Gren-Nordal-Lidholm, i poslednjem pre onog balkanskog dođoša s bradicom koji evo, još traje, dogodilo nešto neljudsko. I nema to veze, dakle, sa Balkanom ni sa Skanijom ni s Laponijom, nije naš autohtoni recept da se odričemo legendi i trošimo ih, neljudi je bilo svuda i biće ih; samo koliko je tužno što su zveri pokazale svoj trag baš na bunjištu gde je jedna takva karijera započela...

Taj pasjaluk sigurno nema pojma ni o čemu.

Njih ne zanima ono što se može izmeriti: recimo, da je Henrik Larson igrao za četiri bivša prvaka Evrope (Fajenord, Seltik, Barselona, Mančester Junajted), da je postigao golove na tri različita Svetska prvenstva u žutom dresu sa tri krune – od kojih će mu najmiliji biti onaj na kojem je najmanje i učestvovao, kada je Švedska Brolina, Dalina i Keneta Andersona stigla u polufinale u Americi – da je sa 35 godina osvojio Ligu šampiona s Barselonom i to tako što je ušao da pokuša da slomi desetkovani Arsenal i uspeo da slomi desetkovani Arsenal, bejavši čovekom koji pravi razliku kao i toliko puta u karijeri, ne zanima ih ni podatak da je pet puta bio najbolji strelac škotske Premijer lige u sezonama kada su Seltik i Rendžers dovodili ozbiljna pojačanja i da je dobitnik Zlatne kopačke 2001; niti da mu je izbrojano više od 325 golova u različitim klupskim dresovima i još 37 u reprezentativnom.

Takve budale ne zanima ni ono što se ne može izmeriti, a tek se s polovičnim uspehom može opisati: to kako je tamnoputi momak s lakoćom davao golove – i levom, i desnom, i iz trka, i glavom u nebeskom skoku uprkos svojih 175 centimetara, njegova karijera spektakularno je krcata golovima, i hajde ti majčin sine spakuj to u jedan video-klip – kako je bio retka zverka koja je bila doslovno ubitačna pred golmanima, a opet toliko nesebična (špicevi su uglavnom ili jedno ili drugo), kako su njegovi dredovi u zeleno-belom dresu poskakivali ispred zadihanog beka, ili kako je jedne jeseni slomio nogu da je pukla od Liona do Glazgova, i vratio se iako bi posle takvog preloma mnogi odustali, vratio se još bolji, još gladniji, još odlučniji; vratio se u svoj Seltik i onda ih dovukao do finala Kupa UEFA...

Niti ih, kretene, zanima ono što se moglo čuti o Henriku Larsonu. Na primer, ovo:

„Tokom karijere stajao sam nasuprot možda i najboljih napadača u istoriji ove igre. Oba Ronalda, Roberto Bađo, Zlatan Ibrahimović – i mogu iskreno da kažem da Larson pripada tom društvu. Igrao sam protiv njega i kada je bio u Seltiku i u dresu Švedske, i bio je igrač kojeg se svako plašio. Veoma, veoma poseban“, Đanluiđi Bufon, najbolji golman sveta u poslednje dve decenije.

Ili ovo:

„I sa 35 godina je bio neverovatan. Njegovi pokreti, njegova poziciona igra. To što je dao samo tri gola za nas uopšte nije mera onoga koliko je doprinosio. U poslednjoj utakmici u našem dresu, u Midlsbrou, vodili smo sa 2:1 i Henrik se vratio da igra u sredini i ostavio m.da na terenu. Kada je ušao u svlačionicu, svi igrači su ustali i aplaudirali mu, i mi iz stručnog štaba smo to uradili. Moraš da budeš stvarno poseban igrač i čovek da ostaviš takav utisak za samo dva meseca. Kultni status može da nestane za dva minuta ako igrač ne obavlja svoj posao, ali Henrik je sve vreme nosio tu auru. On je bio prirodan igrač za Mančester Junajted, sa svojom hrabrošću, sa svojim pokretima. A da ne pričam koliko je mogao da skoči za tako niskog tipa“, ser Aleks Ferguson, najbolji fudbalski trener u poslednje dve decenije.

Pa ovo:

„Pomogao nam je da osvajamo titule, i bio je čovek koji je napravio razliku u prvoj evropskoj kruni za Barselonu moje generacije. Od prvog dana kada sam ga video na treningu znao sam da će biti odličan kod nas, iako nije bio uopšte mlad kad je došao. Ali koliki je on imao uticaj na tim! Jednako su ga voleli i navijači i mi, njegovi saigrači“, Ćavijer Ernandes Kreus, najbolji igrač sredine terena u poslednje dve decenije.

Ili, možda, ovo:

„Henrik Larson je najbolji špic s kojim sam ikada igrao“, Kris Saton, čovek koji je igrao sa Alanom Širerom. (Isto je za njega mislio i Mark Viduka).

Dugo optuživan da je samo glavni baja u selu i potpuno neugledan u gradu, dugo pod lupom da li je to pokazivao nedostatak ambicije pod krinkom lojalnosti, Henrik Larson će svoju važnost i umeće dokazati i na najvećoj sceni: otišao je u penziju sa tri titule u tri različite zemlje i sa medaljom Lige šampiona oko vrata. I možda jeste šteta što nije ranije prešao granicu i otišao u Englesku, recimo, jer u ligi u kojoj je prvi strelac mogao da bude Kevin Filips ovaj bi Šveđanin dao tuce golova više, garant, ali sve je to bila njegova odluka, malo profesionalna, malo ljudska.

Još važnije, otišao je u penziju znajući da ima ko da ga nasledi, čak i ako njegov Seltik više nije onaj Seltik, i pitanje je da li će biti, Larson je učio svemu svog sina Džordana, rođenog dok je tata furao modu u crveno-belom dresu na roterdamskom Tiganju, vratio se na kraju, kao pravi sin svog grada, u Helsingborg i tamo okačio kopačke o klin, i ponovo je Helsingborg bio važan, i osvojiće titulu 2011. godine, na krilima Larsonove zaostavštine.

Sve to, pa ni ljubav koju je pokazivao prema svom klubu, čiji će trener postati prošle godine, nije bilo dovoljno da se izbegnu mučne scene u nečijoj poganoj režiji, u nedelju po podne.

Naravno, možda Henrik Larson uopšte nije dobar trener, i nije mu mesto na klupi Helsingborga niti bilo kojeg drugog kluba, i to što je neko sipao golove kao da sutra ne postoji ne mora da znači da će i njegovi timovi biti takvi, ali (pret)poslednji švedski kralj, tamnoputi, žustri aristokrata u kopačkama kojem se klanjala čitava Evropa, nije zaslužio da ga svrgava i blatom gađa musava, raspojasana masa, bili oni iz njegovog grada ili ne.

Eto, vidite da nismo najgori, napisaće mnogi, i tešiti se što su ove nedelje šnjur odneli gore na severu, u Skaniji.

Još jedna legenda potrošena, još jedan idol vraćen među smrtnike prljavim rukama, još jedan majstor koji će se te večeri pitati „A šta mi je ovo trebalo“.

I skoro da nema veze kako se zovu taj devetnaestogodišnji dečak i njegov trener; skoro da nema, jer se taj dečak zove Džordan Larson i sin je svoga oca, Henrika Larsona, momka čiji su se igra i uspesi možda mogla izmeriti, ali su se teško, eto vidite, mogli valjano opisati.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)