PRELAZZI: Fredi, legenda Football Managera, sav od krvi, mesa i alkohola

Za početak, kratka anketa za sve poklonike Football Managera, još bolje za one matore koji se sećaju i Championship Managera i kojima nikada nije bio važan ni potreban ovaj vizuelni prikaz utakmica; u našoj mašti se, uostalom, i od onih slova pravio najveći spektakl koji je ikada postojao...

Koji je najbolji osećaj koji ste imali kao uspešan, hm, fudbalski menadžer?

a) Sa timom iz pete engleske ili četvrte italijanske lige ste stigli do Premijer lige/Serije A, a onda i uzeli titulu, a pritom ste ostali lojalni ne samo stručnom štabu, nego i nekolicini igrača koji su krenuli sa vama od samog dna?

b) Sa timom sa Islanda ili iz Republike Irske osvojili ste Ligu Evrope i postali redovan učesnik Lige šampiona?

c) Sa timom za koji navijate uspeli ste da osvojite Ligu šampiona; uspeh je utoliko veći ako je vaš klub iz Srbije ili nekog drugog pasivnijeg prvenstva?

d) U klub koji vodite, a za koji i navijate, uspeli ste da dovedete neko veliko ime. Imate ogroman budžet, doživotni ugovor, a stadion je toliko krcat da ga je uprava već dva puta proširivala?

Svaki od ovih scenarija sposoban je da vam podigne adrenalin, za svaki, sigurni smo, imate neko svoje sećanje, neki svoj "meme" sa Leom Dikapriom koji upire prstom u ekran.

Ali ništa od toga nije tačan odgovor.

(©Reuters)

Ono što iskusni igrači, posebno oni koji su odrasli uz ovu igru i koji su stoga u nju učitavali čak i više nego što je ona bila – nekome je spasla život, nekome ulepšala studentske dane, nekoga sprovela kroz detinjstvo i školovanje krmeljavih očiju, nekome donela društvo za ceo život, ko JNA, bokte – ono što istinski igrači znaju jeste sledeće: ne postoji bolji osećaj od onog kada u "pravom životu" vidite momka kojeg ste nekada davno otkrili u malenom klubu, doveli na pozajmicu ili na "free", a on, eto, izrastao iz ružnog pačeta u labuda od krvi i mesa.

Mogli bismo do prekosutra da nabrajamo sve one "wonderkids" od kojih nikada nije bilo ništa, od legendarnog Maksima Cigalka i Černa Sambe, preko Kostadina Hazurova, Henrija Saiveta, Lebohanga Mokoene, Donisa Avdilaja i Krisa Iglsa, pa do Bambanga Pamungkasa, Supata Rungratsamija, Dekstera Blekstoka ili Evandra Ronkata.

Ne, sada nas zanimaju drugačije sudbine, momci koji su ostavili poseban pečat a za koje je javnost saznala tek nakon što su ih prokljuvili ljubitelji FM-a i CM-a. Pojave se u medijima kada obezbede transfer u neki (koliko-toliko) veliki klub, a vi, u vreme pre interneta i pre YouTube klipova, izdeklamujete koliko je brz, koliko kreativan, koliko skočan i kakav mu je čuveni "finishing".

Takav je, za potpisnika ovih redova, bio Andres D'Alesandro, i moguće je da sam u njega učitavao sve one golove koje je dao u obliku nula i jedinica, pa mi se činilo da je bolji nego što jeste; takav je bio čuveni Kenedi Bakirsioglu, čiju sam karijeru pratio ko da mi je rođeni brat; takvi su bili Van der Vart i Van den Bor i Hulio Arka, bez sumnje i Lendon Donovan...

Poznajem ljude koji su svojevremeno uzaludno išli u Jagodinu samo da bi na trenutak videli ono negdašnje čudo po imenu Fredi Adu, bilo je to hodočašće kao da ideš u Las Vegas da čuješ debelog Elvisa malo pred smrt.

(©Reuters)

Ali tačan odgovor na ono pitanje s početka bio je jedan drugi Fredi.

Fredi Guarin bio je vedeta onog prvog Championship Managera, "četvorke", koji je imao grafički prikaz. Još nismo videli čovečuljke na zelenoj površini, još su igrači bili predstavljeni kružićima, a lopta je bila žuta tačkica i njena vam je veličina govorila o tome na kojoj se nadmorskoj visini nalazi. Ostatak je, kako i treba, bilo prepušteno vašoj imaginaciji.

Kakav je šut imao taj zadnji vezni kolumbijskog Envigada! Imao je svega 17 godina kada prvi put startujete igru, ali bi zavalio gol sa 30 metara kao od šale, sve udarajući nekakve čudne felševe; nije promašivao ni penale, slobodnjak je stvarno bio pola gola, a njegovi centaršutevi tražili su samo jednog "target mena" i u svaki biste meč ulazili sa vođstvom od makar 1:0.

Fredi Guarin u to vreme je bio toliko nepoznat da mu je i ime bilo pogrešno napisano, sa dva "d" (Freddy) umesto sa jednim, kako mu je pisalo u krštenici (Fredy).

Ali, gde god biste ga doveli, od Crvene zvezde do Pogona iz Šćećina, legao bi u vaš tim kao guza na nošu i počeo da prosipa tu digitalnu magiju.

A onda je Guarin, kada je Envigado počeo da rasprodaje porodičnu srebrninu, prešao prvo u Boku, pa u Sent Etjen, da bi završio u Portu; mnogo pošto ću okačiti virtualnu tablu sa taktikom o još virtualniji klin, osvojiće Ligu Evrope sa portugalskim velikanom, a potom preći u Inter.

I neka to nije bio "onaj" Inter, nego Inter u još jednoj pojedenoj deceniji, u godinama u kojima je Serija A polako postajala B-kategorija, ipak je bio Inter; svaki put kada bi Fredi Guarin "stvarno" dao gol, vratila bi se sećanja na njegovo ime koje treperi na starom, 15-inčnom monitoru. Na sve one milionske ponude i poneki transfer, kada bi veliki klubovi baš preterali sa milionima.

(©Reuters)

Nije Guarin, uostalom malo ko i jeste, u ovom životu koji nazivamo stvarnim dosegao one visine koje mu je proricala stara igra izdavača Sports Interactive; i mnoga će od tih sudbina ostati misterija, a poneke misterije će ipak izaći na videlo, makar i sa zakašnjenjem.

Pa čak i kada je bolno. Ili posebno kada je bolno.

Taj digitalni heroj prvo je postao čovek kojeg smo mogli da gledamo i na televiziji, poneko i uživo, i na to se trebalo naviknuti; a danas, nakon ispovesti Fredija Guarina za jedan kolumbijski TV kanal, tek danas je postao čovek do kraja, onaj sa problemima, zavisnostima i životnim nedaćama.

Pre tri godine Fredi Guarin je otišao u penziju i od tada je bio prilično povučen. Ovih je dana, pak, otvorio dušu i objasnio, makar donekle, zašto nije postao ono što je možda i mogao.

Guarin je, eto, makar za vreme boravka u Milanu, a možda i ranije, bio – alkoholičar. Ispričaće kako je sve počelo prilično bezazleno – ako bi utakmica bila u nedelju, on bi se napio u petak, ali mu to isprva nije predstavljalo preveliki problem.

A onda je počeo da pije u klubovima. A onda je počeo da pije u restoranima. A onda je počeo da pije kod kuće. A onda su u Interu odlučili da mu izdaju ultimatum: ili čaša – u njegovom slučaju limenka i krigla – ili karijera.

Fredi Guarin je odlučio da ode, a otišao je u Kinu; u Kini nije bilo mnogo toga da se radi – a ni sportski izazov u Šangaju ne beše golem – sem da se pije. I kada se vratio u Južnu Ameriku, u Vasko, nastavio je da pije, a vrhunac njegove zavisnosti desiće se tokom pandemije.

Tada smo svi pomalo pukli, istina, ali malo ko je pukao kao Fredi: pio je neprestano, dan i noć, po 50, 60, 70 piva za noć; tako mortus trešten izlazio bi po favelama tražeći batine, a jedne noći je skočio sa 17. sprata, pravo u smrt, ali ga je zadržala mreža postavljena zbog ljudi kao što je bio on.

Od tada je Fredi Guarin trezan; od tada je počeo njegov novi život, nadamo se srećniji, nadamo se veseliji.

Ako je danas makar 10 odsto radostan kao što smo bili mi, zaluđenici sa najboljom igrom koja to nije, svaki put kada bi tinejdžer doveden iz Envigada odapeo žutu tačkicu pravo u zamišljene rašlje, onda bi mogao da doživi i duboku starost.

I da shvati, kao što smo shvatili mi, da je u redu biti legenda i u virtualnom svetu, a da je ovo što nazivaju "pravim životom" tek ono što se ponekad dešava između dve partije FM-a.