PRELAZZI: Frišov upitnik za Švajcarsku i her Vladimira

Negde je već, jer ništa se više ne može sakriti, a posebno ono što se i ne krije, nego ne znaš zašto bi to neko čuvao, negde je već iskočila fotografija Vladimira Petkovića.

Sredina je osamdesetih, nije sed ali ta visina i ta glava ne mogu se promašiti, čak i ako su ljudi, pogledajte sve slike naših roditelja, prelistajte porodične albume sa davnih svadbi, matura i (ko je smeo) krštenja, ljudi su iz nekog razloga izgledali mnogo starije nego što su zaista bili.

Nije sed, ali Vladimir Petković danas ne izgleda mnogo matorije nego na pohabanoj pa skeniranoj fotki.

Sredina je osamdesetih, dakle, to su neke novine ili neki albumi ili godišnjaci što su pomno beležili sve o Prvoj saveznoj fudbalskoj ligi. Dres je bordo, na reveru, kao u pesmi “Pušenja”, značka FK Sarajevo.

Grad je, dakle, lako prepoznati, mada će u svom gradu Vladimir Petković najmanje igrati; zemlja je Jugoslavija, socijalistička i pokojna. Igra je ista, makar se isto zove.

Za takve se stvari i sećanja obično iskoristi fraza “kao da je bilo u nekom drugom životu”, a ovo je uistinu i bilo. Ko bi rekao da će svega nekoliko godina po nastanku fotografije sve prestati da postoji i roditi se novo i drugačije?

Sin prosvetnih radnika koji su se seljakali po Sarajevu, pa je mladi Vladimir za loptom trčao i po Hadžićima i po Ilidži, da bi se skrasio na Koševu, već tada je, ipak, bio daleko, završavao karijeru po nižerazrednim švajcarskim vratnicima, znajući da je jedino normalno bilo ono što je jedino nenormalno i nemoguće – postati Švajcarac.

Ima onaj čuveni upitnik Maksa Friša, verovatno najboljeg švajcarskog modernog pisca, možda još bolji, a svakako duhovitiji nego nadaleko poznatiji Prustov upitnik. Friš se, inače, pre nego što će postati prevođeni autor, bavio arhitekturom i novinarstvom, a dobar deo karijere proveo je po ovim našim krajevima.

Kažu da je i mladog Friša zanimao fudbal, ali ga je više i od fudbala zanimalo, do kraja života, pitanje identiteta. Kako neko postaje nešto, i obrnuto, i šta to čini narod i pripadnost narodu; jedno od pitanja u “Frišovom upitniku” glasi, otprilike, ovako: “Da li biste radije pripadali nekoj drugoj naciji ili civilizaciji, a ne svojoj? I ako da, koja bi to bila?”

Švajcarci (©Reuters)

Isto pitanje verovatno je mogao sebi da postavi poliglota Vladimir Petković, i kada je došao u Švajcarsku i počeo da igra za drugoligaške klubove, i kada je studirao prava i kada je ostavio kopačke i teren i zaposlio se kao socijalni radnik, misleći da je fudbal daleko iza njega, i kada se terenu vratio, ovog puta kao trener, pa preko Belincone i Jang Bojsa i Lacija čak stigao do kormila svoje nove nacije.

Bilo bi previše očigledno i banalno iskoristiti onu pesmu drugog Sarajlije, onu koja govori o skoro pa savršenim stvarima i blistavim brilijantima, ali dugo godina stvarno niko nije znao ko je Vladimir Petković...

Samo bi se u komadima i romanima Maksa Friša i u pravom životu moglo dogoditi da taj Vladimir Petković bude u isto vreme i nipodaštavan i heroj nacije, jedino bi u delima Maksa Friša i u stvarnosti bilo logično da baš on predvodi reprezentaciju sastavljenu od momaka čiji su roditelji došli u Švajcarsku onih godina kada se i Vladimir Petković presvukao iz bordo opreme i dokopao grada po imenu Kur, a koji sa gradom po imenu Sarajevo nije imao ama baš nikakve veze, i naravno da bi to moralo biti nelogično i mnogima smetati.

Jer da ovo nije pravi život, nego bajka u kojoj zemlja koja fudbal voli tek umereno, onako više neutralno, onda bi te “Ujedinjene nacije” bile skladne, a lik dinarskog prezimena i konstitucije za ostatak nacije neupitni autoritet koji ih drži na okupu.

(4,90) Švajcarska (3,60) Španija (1,78)

Ovako, niti su svi u Švajcarskoj bili presrećni što im je baš on selektor, niti im je svima bilo pravo što decu koja nisu potekla iz imigrantskih porodica fudbal, jednostavno, manje zanima od smučanja ili bankarstva; niti su svi u raznovrsnosti Balkanaca, Afrikanaca i Latinoamerikanaca videli snagu, već su mnogi tvrdili da oni nemaju ni kvalitet ni potrebnu dozu patriotizma da poginu za “Nati” kao što bi pripadnici švajcarske garde valjda poginuli za papu.

Ili, a to se nije moralo izgovarati, kako su nekada mogli da ginu Šapuiza, Sforca, Suter ili Hajnc Herman.

Eh, pričao je o tome nedavno i Austrijanac Aleksandar Dragović, lako je kad si Herman, hajde budi malo Dragović, Gavranović ili Mehmedi...

Nema, naravno to isključivo i samo veze sa nacionalizmom ili nekim drugim -izmima, ali čini se da je kritika i prećutno više uperena ka onima koji imaju “čudna” prezimena. Tako je, recimo, akcenat švajcarske štampe posle glatkog, ubedljivog i pomalo posramljujućeg poraza od Italije u grupnoj fazi (0:3) bio na vannastavnim aktivnostima.

U prvi plan izbačeni su kapiten Granit Džaka i Manuel Akandži, koji su organizovali – pa još, zamislite, u doba sveprisutne i neprolazne panike oko korone! – frizera koji je avionom došao samo da im izblajha kosu.

Ključ igre je u lošoj memoriji: Luisa Enrikea niko ne razume, ali mu sve više veruju

Džaka, koji se od onog baksuza kada je u jednom drugom crvenom dresu, transformiše u superheroja u ovom, grmeo je kako novinarima “neće poći za rukom da unište ovaj tim”, a povremeno blagoglagoljivi Petković, koji sa medijima – kada želi, iako ne želi uvek – može da priča na tri od četiri glavna jezika u Švajcarskoj, navukao je zastor i odlučio da se posveti ekipi i pripremi ih na ono što će doći.

U međuvremenu, NZZ, Tages-Anzeiger i drugi listovi – o germanocentričnom Blicku, koji nekako nikada nije bio na njegovoj strani da i ne govorimo – spremali su mu svilen gajtan, spremni da ponovo zazivaju neko ime kao što je bilo Otmar Hicfeld. Ime koje je lako izgovoriti i napisati...

Ako i nije imalo veze (samo) sa imenom i pedigreom, Petković je bio žrtva sopstvenog uspeha: otkako je on došao na čelo nacionalnog tima, Švajcarska se plasirala na baš svako veliko takmičenje, često umela da prođe grupu, a onda bi se na prvoj prepreci neumitno saplela.

Sve do one pretople, mistične, neobjašnjive noći u Bukureštu.

Sve se promenilo za tih dva i po sata, koliko je trajao duel posle kojeg su nadobudni, nezainteresovani, nedovoljno dobri svetski prvaci, sa pogubljenim i nesigurnim selektorom, pokupili pinkle i neslavno se vratili kući; i ništa se nije promenilo posle tih dva i po sata.

O, “Kopfballmonster” Seferović i Gavranović i kapiten Džaka slavljeni su na ulicama Švajcarske, svi oni su, na čelu sa Vladimirom Petkovićem, u ovih nekoliko dana bili “baš pravi” Švajcarci, ali sa ljudima pogrešnih prezimena, zna to Vladimir Petković ponajbolje, tako ide samo dok ide.

Da je kojim slučajem herojska partija “Natija” bila nedovoljna, iste bi se noći našao neko da se vajka kako ne biva to bez “pravih” Švajcaraca i da meri koliko su se gastarbajterima otvarala usta kada krene himna.

Lako bi se našao žrtveni jarac, onaj čovek s požutele fotografije koju je neko posle osmine finala našao ko zna u kom albumu ili godišnjaku, pa skenirao i ponosno okačio na internet, da pokaže kako, eto, ima raje i među najboljih osam na Evropskom prvenstvu.

Sve to će imati na umu, ovog puta bez kapitena i njegove izblajhane kose, taj Sarajlija na odavno neprivremenom radu u Švajcarskoj, i kada večeras u Petrogradu njegov tim, pun momaka koji su Švajcarci dok god pobeđuju, bude igrao protiv još jednih svetskih prvaka.

Nemoguća misija? Jasno, ali bila je to i ona protiv po imenima – a mnogo toga ima veze sa imenima – najboljeg tima na svetu...