PRELAZZI: Greh njegovog oca

Pitanje je to staro koliko i čovečanstvo, valjda otkako je jedna riba odlučila da se prošeta kopnom ili otkako je, ako vam je tako draže, onaj prvi tip odlučio da proba kakav je onaj plod koji je visio sa stabla. 

Jesmo li krivi za ono što su radili naši roditelji? Nema veće dileme u životu, književnosti, umetnosti, nema veće nedoumice od toga da li karakter putuje kroz krv kao gvožđe ili bilirubini. Možemo li biti dužni za ono što su oni radili, i koliko daleko možemo – ili moramo – da pobegnemo od njih? Gde je granica između “Iver ne pada daleko od klade” i “Ja sam svoj čovek”, čak i ako ne uzmete u računicu onu biblijsku o trećem i četvrtom kolenu?

Neke porodice čuvaju tajne i guraju stvari pod tepih, neke nemaju tu sreću – ili nesreću – jer je ono što je uradila prethodna generacija utisnuto, trajno ili makar javno. Nećemo opterećivati ovaj tekst, ni ovog mladog čoveka, terminom “transgeneracijska trauma”, ni drugim velikim rečima, ponajpre jer mi ovde, ovi koji pišemo i nadamo se vi koji čitate, smatramo da je svako svoj čovek i da svako ima pravo da traži svoju sreću, bez obzira na to u šta su vam verovali, ili šta su radili, direktni preci.

Dete nije krivo, jer nije moglo da bira ko su mu roditelji, kao što ne može da bira boju svojih očiju ni jezik kojim će govoriti.

Kakvi god da su zlikovci ti roditelji bili…

Ali, ako je krivica lična, a ne “prenosna” kategorija, da li je to i teret? Nažalost, što onaj o kojem se ovih dana vode polemike – a tek će! – jako dobro zna, on često ume da bude…

Brajan Mađo (17), dečko koji je zaludeo svet nastupom u Superkupu protiv evropskog prvaka Pari Sen Žermena, sedamnaestogodišnje čudo od deteta koje je stiglo i da bude seniorski reprezentativac Luksemburga, i da izraste na cela 193 centimetra, i da bude predmet tužbi i žalbi i sudskih procesa koji su mu, sve do ovog leta, onemogućavali da debituje za Unaja Emerija i Aston Vilu, na svojim širokim plećima nosi jednu takvu priču.

Ona ga ne obeležava ni na koji način. Ona je nevažna kada ga gledate kako maltretira mnogo iskusnije igrače od sebe. Ona ne bi trebalo ni da se pominje, u idealnom svetu u kojem svako odgovara za sebe, i u kojem gresi vaših predaka nemaju nikakve veze sa vama.

Uostalom, zar to nije poenta sporta? Zar ne nudi on, više od svega, mogućnost da vas ocenjuju isključivo zbog onoga što jeste i onoga što znate?

Samo što je ovaj svet daleko od idealnog. Samo što niko, a ponajmanje tribine, a još manje prokleti internet, ne poštuju tu granicu.

Nije, vidite, redak slučaj da sinovi (i kćeri) krenu stopama svojih očeva (i majki). Sin advokata ima velike šanse da postane advokat, doktorska familija će produžiti lozu, uostalom, i ove redove piše sin jednog novinara; u fudbalu je to jednako veliki slučaj, i ima čak primera, više nego dovoljno, da sin prevaziđe oca.

Otac Brajana Mađa, Gaj (ili, po francuski: Gij), bio je takođe fudbaler. Takođe špic. Rođen u Kamerunu, stigao je u nižerazredni engleski fudbal kao mladić, i onda postao serijski pečalbar: stigao je čak i do Kine i Albanije mada se najviše potucao po Ostrvu, po klubovima koje dobro poznaje svaki ljubitelj “malih Engleza” iz Mozzartove ponude. Pričalo se da je bio i na probi u Boki Juniors, ali da nije dobio vizu, a dva-tri puta bio je, tako se hvalio, nadomak reprezentacije Kameruna.

A onda se dogodio avgust 2014. godine – u to vreme mali Brajan je već prohodao i počeo da trči za loptom, baš kao i njegov brat blizanac Bredli – i užasni slučaj sa jednom mladom ženom koja se vraćala iz grada kada je naletela na kuću u kojoj je živela porodica Mađo.

Poštećemo vas detalja, ali ukratko, Gaj Mađo je uhapšen, pa optužen, a potom i osuđen, na tri i po godine zatvora, za seksualni napad. Samo što ga pravda nikada nije pronašla: dok je čekao porotu, pobegao je iz Engleske, najverovatnije negde u domovinu, u Afriku, za njim je izdata poternica, ali sve je bilo zaludu. 

Ne zna se i dalje gde je Gaj Mađo, niti je ikada odslužio kaznu. 

Brajan Mađo živeo je potom sa majkom, prvo u Engleskoj (rođen je u Enfildu, u severnom Londonu) a onda u Luksemburgu. Tamo je, u najnefudbalskijoj od svih zemalja, briljirao u omladinskom pogonu – toliko da je sa 16 godina postao reprezentativac te države – pa ga je zvao francuski Mec, za koga će debitovati kao najmlađi fudbaler u istoriji. 

Tamo će ga, na snimcima koji su se širili fudbalskim “dark webom”, videti Unaj Emeri. Sada već legendarni stručnjak prepoznao je u malom Brajanu mnogo više od direktne zamene za prerano odbeglog Džona Durana, i uprkos nezgodnoj Vilinoj finansijskoj situaciji, tražio da mu dovedu tog čudesnog tinejdžera. Za prvi tim, ne za omladinski.

Bivši evropski prvak izdvojio je 10 miliona funti za klinca (taman dovoljno za skepsu, i za još jednu rundu zapomaganja o tome gde ide fudbal) koji podseća na mladog Lukakua, a Emeri je odmah počeo dodatno da radi sa njim. Bio je jako vredan i bio je gladan, što itekako ume da nadoknadi tehničke nedostatke, prirodne i za njegove godine i za njegov stas, pa je Bask želeo odmah da ga priključi prvom timu.

Isprečila su se pravila – FIFA zabranjuje međunarodne transfere tako mladih igrača – pa je na debi morao da čeka sve do Salcburga i onog okršaja sa najboljim timom Evrope.

Kakvo je to vatreno krštenje bilo, pred očima cele Evrope! Mađo je razgrtao Parižane, čuvao loptu kako god je hteo, proigravao saigrače kao iskusni “target men”; dobro, i promašivao je, promašivao je mnogo, ali treba i doći u te šanse, posebno kada još niste punoletni.

Sve bi, da se Brajan Mađo ne zove Brajan Mađo, nego nekako drugačije, moglo da zvuči bajkovito.

Tako, uostalom, i treba da bude: nema on nikakve veze sa nečim što se desilo kada je bio mali, ne bi imao nikakve veze ni da nije bio mali tada. Brajan Mađo, svih 100 kila njega, svoj je čovek i možda jedna od budućih zvezda ove igre. Posebno ako bude slušao Emerija i starije kolege iz svlačionice.

Samo što ovaj svet nije idealan, i samo što idioti, na društvenim mrežama ili na tribinama, ne žele da shvate da se mogu naslediti boja kose i krvna grupa, ali ne i greh.

Danas je Brajan Mađo divna priča engleskog i evropskog fudbala – pomalo i luksemburškog, i neka mala romantika u nama žali što će se opredeliti za tri lava, a ne za simpatične fudbalske liliputance i doseljenike – i danas se ne priča previše o onome na šta nije mogao da ima ama baš nikakvog uticaja.

Ali pogan je ovaj svet, kažemo, pa će se desiti, pre ili kasnije: kad promaši prvu veliku šansu, kad postane veći nego što je nekome njegovog porekla dozvoljeno, kad i ako bude tolika zvezda da počnu da ga mrze onoliko koliko su ga voleli, neko će potegnuti tu priču, neko će ga uvrediti s tribine ili će kakav anonimni junak u komentarima napisati nešto o grehu njegovog oca, neko će mu nametnuti teret koji on ne može niti sme da nosi, i postaćemo, svi zajedno, manji ljudi nego što smo bili.