PRELAZZI: Hari Rednap i švapski špijun Tomas Tuhel

Da li je to bio nacistički pozdrav? Koliko je visoko podigao ruku? Koji je to tačno ugao kada jedno mahanje prelazi u "Hajl Hitler"? Možemo li kako da se uključi VAR, ili makar Matematički fakultet, a onda i Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta?

Jedni su, oni koji ga vole, koji cene njegovu životnu priču, da tako ni iz čega, samo zahvaljujući svom umu i svom humoru, stigne do velikog bogatstva, takvi su bili voljni da zažmure, da kažu da to nije imalo nikakve veze sa nacizmom, a i ako jeste, bila je šala.

Dobra šala ili loša šala, to već zavisi od vašeg shvatanja duhovitosti i granica koje ono može da pomera.

Oni koji ga nikada nisu voleli, koji ga radije ne bi videli ni na jednoj značajnoj poziciji u zemlji, oni su ga odmah prozvali da je fašista, da su to zapravo znali i ranije, i da je sve vreme pokazivao svoju pravu ćud i svoje naklonosti.

Ali, da li je Hari Rednap – jer sve ovo se desilo (i) njemu, a ne samo onome na kojeg ste prvo pomislili, a koji trenutno obnaša dužnost pravog predsednika najmoćnije zemlje na svetu – trener kojeg bismo mogli zanavek da držimo u umirućoj kategoriji "proper football man", tamo gde su i Sem Olardajs, i Fil Tompson, i Grem Sunes, stvarno zaslužio da bude tema britanskih tabloida i, što ume da bude još gore, ozbiljne britanske štampe, zbog onoga što (ni)je uradio?

Narod voli te tekstove "poznata osoba uradila je nešto jako glupo", a još ako je ta osoba iole kontroverzna, pa još ako je sportista, zabava je zagarantovana.

A jedna zabava, doduše u dobrotvorne svrhe, bila je i krivac za celu frtutmu, da ne kažemo skandal.

Hari Rednap je pristao da govori na jednoj humanitarnoj zabavi, izašao na binu, i onda, i to kada su ga pitali šta misli, počeo da priča – bilo je to svega nekoliko sati nakon što je novi selektor Engleske debitovao na Vembliju – o Tomasu Tuhelu.

Ako ste gledali klasične britanske serije kao što su "Alo Alo" ili "Pansion taličnih" ("Fawlty Towers"), koje su baš volele da se sprdaju sa Nemcima i engleskim stereotipima o Nemcima, onda možete, i bez gledanja tog inkriminišućeg klipa, da pretpostavite kako je sve izgledalo.

Rednap je imitirao Tuhela, pričao kako je ovaj nemački špijun koji je stigao padobranom Luftvafea da završi ono što njegovi nisu mogli pre osamdeset godina.

"On je poslat da nas sj..e", cerekao se, a onda je odglumio scenu u kojoj neki (neimenovani) švapski bos naređuje Tuhelu da ode na Ostrvo i "uništi taj talentovani tim", sve vreme dižući ruku na (ne)pristojnu visinu i vičući "Ja, ja".

"Poznata osoba priča vic" brzo je, posredstvom medija, postalo "Poznata osoba je uradila nešto jako glupo", pa su se pojavile falange onih koji bi da "kenseluju" Harija Rednapa.

Problem, ili makar jedan od problema, jeste što je Hari Rednap već "kenselovan", ali to nije bilo ni zbog čega što je uradio (mada je imao bliskih susreta i sa engleskim pravom i sa sudijama i, pre svega, sa poreznicima kraljevskog visočanstva). Harija je otkazalo vreme, manje njegove godine, više njegov pristup igri, koji se mnogo manje temeljio na taktičkim promišljanjima, a mnogo više na "upravljanju ljudima".

Igrači koji su pod njim nastupali, i koji su ga listom voleli, od Gareta Bejla, preko Luke Modrića, do Rafaela van der Varta (da se zadržimo samo na njegovom poslednjem velikom poslu, onom u Spursima), širili su anegdote da im on nikada nije održao naporni govor o tome gde treba da stoje i kako da koriste, možeš misliti, poluprostore.
"Postojala je velika tabla u našoj svlačionici, ona za crtanje akcija. Hari nikada nije ništa napisao na njoj", ispričao je jednom prilikom Van der Vart, a taj i inače voli da priča...

Njegovi puleni igrali su za njega jer bi ih motivisao, čak i kad bi ih kudio. Čuvena je i priča kako se Daren Bent naljutio što je Hari novinarima rekao da bi šanse koje ovaj promašuje "dala i moja žena".

"Taj prima 50.000 funti nedeljno i mora da postiže golove. Ne znam šta je sa tim modernim fudbalerima, koliko su prokleto svileni..."

"Prokleto svileni" su postali i svi oni koji nisu fudbaleri, sve nove generacije, i za Rednapa tu više nije bilo mesta. Umesto pored terena, bio je na televiziji, nekad kao stručni konsultant, nekad kao učesnik na britanskim verzijama "Farmi" i "Survivora"; što ga je predstavilo i najširoj britanskoj javnosti, ako tamo uopšte ima onih koji nisu znali šta je i kakav je taj iskreni, tek uzgredno osorni, tip sa londonskih dokova.

Rednap će uskoro ući u devetu deceniju života, i davno je prošlo doba kada je mogao da igra važnu ulogu u fudbalu, još davnije ono kada su ljudi poput njega bili lice (i naličje) Premijer lige.

Nije mu se, i tu su mnogi videli izvor one šale na račun Tuhela, nije mu se ostvario najveći san: da sedne na klupu engleske reprezentacije, zbog čega je, kažu neki, i pre vremena napustio onaj uzbudljivi sastav Totenhema.

(Mada će ga se večeras, kada se bude igrao londonski derbi između njegovog Totenhema i kluba koji nikada nije voleo, Čelsija, setiti mnogi.)

Ali, Hari Rednap je i dalje tip koji će izdvojiti svoje vreme da ode na dobrotvornu večeru, i dalje tip koji će pozajmiti svom prijatelju 250.000 funti i nikada ih neće tražiti natrag.

Možda je, onda, krivac onaj koji je zloupotrebio poverenje, pa i godine i ugled jednog "matorca", jednog menadžera kakvih više nema, pa doturio snimak tabloidima i okačio ga na društvene mreže. Možda je zapravo taj "nepoznata osoba koji je uradila nešto jako glupo"?

Jer čak i da je uradio to što kažu da je uradio, čak i da je napravio (ne)ukusnu foru, bio bi to Hari, čovek kakvih više nema.