PRELAZZI: Ili si Šerki ili si Arteta

Niko, izvinjavamo se na toj generalizaciji, ali je neophodna, niko nije hteo da bude mesar kada smo kao klinci igrali fudbal. Kostolomac, zadnji vezni, lik iz odbrane, visoki momak što ide napred samo kad su korneri, ne daj Bože golman, to si postajao silom prilika, zato što si bio suviše trapav i netalentovan, zato što si imao dve leve noge ili samo nisi razumeo šta bi trebalo da uradiš.

Ali to te nije sprečavalo da sanjaš. Kad bi se jurnjava na času fizičkog završila, kad bi ostao sam sa svojim mislima, kad bi i spoznao da od tebe nikada neće biti fudbaler, da ćeš u najboljem slučaju moći da ga gledaš, ili da ponekad ponešto o njemu napišeš – sve dok se ne pojavi internet, pa na njemu komentari anonimnih i manje anonimnih čitalaca koji skupljaju neke poene, pa ti kažu da nisi ni za to! – ti bi svejedno sanjario.

Da ti je lopta između stopala. Da umeš da je pimpluješ do iznemoglosti, pa da to uradiš i na nekom velikom stadionu. Da ševaš, pardon driblaš, pa zavrtiš beka oko zemlje, toliko da padne sa leđa one kornjače što nosi planetu, pa da se vratiš da to uradiš opet. I da je šutneš spoljnom, da ona ide u rogalj, ali ti si se već okrenuo i gledaš sunce i smeješ se.

Zato, i neka se ne ljuti ona glasna manjina koja se loži da su najbolji fudbaleri svih vremena Makelele i Paolo Montero i Pepe, dokle više s Pepeom, zato volimo da vidimo, mada ih ima taman koliko i jednoroga u prirodi, igrača koji se i dalje smeje, koji se zabavlja, koji će da digne loptu samo zato što mu se može, i da izvrgne protivnika ruglu, jer je to ono što bismo uradili u petom osnovne, samo da smo umeli.

Mančester Siti pobeđuje, a Arsenal ne daje gol, kvota 3,45

Ta glasna manjina bi garant volela da slomi nogu, ili makar primicač, Rajanu Šerkiju, i neka ih, ne bi trebalo ni svi isto da mislimo, fudbal je dovoljno širok da prigrli i takve; ali kad ste nas već naterali da gledamo ovakvu sezonu Premijer lige, gde se majstorstvo meri promilima, gde golovi padaju iz prekida, gde je korner važniji od lopte kroz sredinu, a kamoli od driblinga, onda nam dozvolite da makar danas biramo Rajana Šerkija, a ne Mikela Artetu.

Istina, ako Pep Gvardiola opet poludi i prekombinuje, iako je na njegovoj strani i psihologija i psihopatologija, možda u derbiju za titulu uopšte nećemo videti Rajana Šerkija, ali to, baš kao nekada kada smo imali devet godina, uopšte neće značiti da mi ne zamišljamo Rajana Šerkija, ili drugačijeg Gvardiolu, koji zna da mu je Šerki najbolja moguća odluka.

Jer, ono što Pep možda ne shvata, ili ne želi da prizna, jeste da ga upravo Šerki oslobađa svake krivice i navlači ljude na stranu Sitija u ovoj (ne)ravnopravnoj trci za pehar: ako on može da istrpi nekog ko je toliko blagosloveno spontan i samim tim sposoban da frustrira do glavobolje, i ako Šerki sa druge strane može da odigra malo presinga kada nema loptu, onda je Katalonac zaista i ljudski, a ne samo taktički genije, onda ne postoji ono “nije Pepov igrač”, i onda i dalje u fudbalu ima mesta za nekog ko se stvarno dobro zabavlja.

Čak i kad pretera.

Ili posebno kad pretera.

Eto, da li je ono njegovo žongliranje u finalu Liga kupa, baš protiv Arsenala, bilo preterivanje? Ili je bio pravi potez na pravom mestu, na Vembliju, od svih lokacija na svetu.