PRELAZZI: Ilon Mask i Liverpul, "to je ovde nemoguće"

Najbolje satire i najbolje distopije – a često je to manje-više isto – jesu one koje su večne. Ima tih knjiga i filmova koje vam izgledaju preterano, možda čak i zastarelo, do kraja naivno, ali onda pazl sveta krene da se uklapa baš tako da se obistine davno zapisane reči.

 Jedna od takvih knjiga je ona američkog nobelovca Sinklera Luisa, što govori o jednom populisti, bez ikakve politike, koji dolazi na vlast i menja celu zemlju po svojim zamislima. 

Objavljuje rat prvim komšijama, vraća (onaj otvoreni, jer ovaj drugi je vazda bio prisutan) imperijalizam, otima teritorije, svestan da će propaganda, ako je umešna, uvek pobediti činjenice.

No lajtmotiv zapleta remek-dela nastalog pre skoro stotinu godina, o američkom predsedniku Berzelijusu "Bazu" Vindripu, jeste njegov naslov, a njegov naslov je ono što govore "obični ljudi" kada lude pa luđe ideje kreću da se ređaju jedna za drugom.

"To je ovde nemoguće", govori taj običan svet. "Možda može negde drugde, ali ovde... Ne, ne, to je ovde nemoguće." 

Takva je – "To je ovde nemoguće" – bila reakcija na vest koja bi pre samo koju godinu zvučala kao dobra satira ili loša distopija: da Ilon Mask, jedan od najbogatijih, a svakako najpoznatijih ljudi na svetu, želi da kupi fudbalski klub Liverpul.

13.15: (1,05) Liverpul (14,0) Akrington (35,0)

Na stranu novac, na stranu automobili koji se sami voze i/ili idu na struju, na stranu rakete koje idu na Mesec ili beše Mars, ali političko opredeljenje novog velikog vezira novog starog predsednika Sjedinjenih Država, to ne može da prođe. Ne u Liverpulu. Ne ovde. 

"Ma to je ovde nemoguće."

Liverpul se diči time da nije Engleska, Liverpul je crveno, laburističko, progresivno more čak i u plavom okeanu. Liverpul je čestitka "Dobro jutro, Megi Tačer je i dalje mrtva" na zidu. Liverpul je grad koji će ponosno nositi svoju irsku krv na reveru, koji se stidi što je bio deo, a ne bilo kakav deo, nego udarna pesnica nekadašnje imperije.

Kako bi Ilon Mask, dete aparthejda, mogao da shvati koliko je trebalo gradu da se obračuna na svojom ulogom u ropstvu, sve sa muzejom koji je podignut na mestu nekadašnje grozomorne ljudske pijace, i gde svaka poruka utisnuta u mesing boli kao vekovi?

"Nema šanse, to je ovde nemoguće."

Kako bi čovek koji ovih dana vodi hajku na britanskog premijera i agituje za "oslobađanje Britanije od tiranske vlasti" mogao da shvati da je pre svega nekoliko meseci na izborima za gradonačelnika ubedljivo slavio čovek koji je otvoren, nasmejan, dosledan i liberalan, a da su oni koje bi Mask podržao osvojili mizeran broj glasova?

"Ma šta vam je, to je ovde nemoguće."

Kako bi brutalni kapitalista koji jednim klikom otpušta deset, dvesta, hiljadu ljudi, koji je pobornik najsurovijeg neoliberalizma, koji će u novoj administraciji obnašati funkciju čiji je cilj da države bude što manje, mogao da shvati koliko su u gradu Liverpulu važni sindikati i radnici, a da je fudbalski klub na koji je navodno bacio oko zasnovan na vrlo socijalističkim osnovama?

"Ne budite smešni, to je ovde nemoguće."

Ilon Mask (©AFP)

Kako bi onaj koji uživa u podelama, mešetarenju i glasnoj borbi protiv došljaka, migranata, izbeglica, svih drugačijih, mogao da shvati da je Liverpul grad u kojem je nastala prva kineska četvrt u Evropi (postoji i spomenik Kinezima koji su dali život u ratovima), u kojem je sagrađena prva džamija u Velikoj Britaniji, grad sa ulicom u kojem se nalaze i protestantska crkva i katolička katedrala, i gle čuda, prvu je projektovao katolik, potonju protestant. I ta se ulica zove Hope Street...

"Kakva glupost! To je ovde nemoguće."

Kako bi čovek koji je zaljubljen u sebe, koji toliko ulaže u samoreklamerstvo, koji želi da bude besmrtan, mogao da shvati grad u kojem se niko ne hvali uspehom koji je postigao, zvao se on Pol Makartni ili Ringo Star; grad koji nosi svoje neuspehe i ožiljke sa ponosom, a svoje uspehe sa blagom nelagodom.

"A jeeeeesteee... To je ovde nemoguće."

Kako bi čovek koji ratuje sa medijima i prezire novinare, sem krvožednih tabloida i još krvožednijih "podkastera", koji na svojoj društvenoj mreži nagrađuje i plaća teoretičare zavera i lažove, mogao da pojmi grad u kojem svi čitaju lokalni dnevni list, "Liverpool Echo", što vodi računa da podjednaki prostor da Evertonu i Liverpulu, grad u kojem je jedan tabloid zabranjen zbog širenja dezinformacija laži?

"Ne lupajte, to je ovde nemoguće."

Jasno je, čak i ako niste čitali Sinklera Luisa, ali znate ponešto o istoriji, čovečanstvu i ljudskoj naravi, da je rečenica iz naslova ono što na kraju – ili, biće, na početku? – uništi te "obične ljude" koji se njome teše.

Naravno da je moguće. Naravno da neki zli ljudi, koji imaju para, planova, propagande, mogu da rade šta hoće jer tako funkcioniše svet, jer se pristojni ljudi ne bune ili ih nema dovoljno da se bune, jer pristojni ljudi misle da možda negde drugde, u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom gradu, ali ovde, ne, ne, nikako...

I onda se dogodi, uprkos tome, zahvaljujući tome.

Ne bi Liverpul bio ni prvi ni poslednji klub koji je dobio novog gazdu uprkos tome šta misli (većinski) deo navijača; ne bi bio ni prvi ni poslednji koji bi zbog toga doživeo šizofrena ili prava cepanja. 

Ne bi bilo to ništa novo ni drugačije, ma šta Liverpul bio ili ma šta Liverpul, kao grad, kao kultura, kao izuzetak što potvrđuje pravilo, o sebi mislio.

Uostalom, jednom su već upali u kandže zločestih Amerikanaca i mogli su samo da demonstriraju i da se okupljaju u pabovima i crtaju svoje zastave: kada je legendarni predsednik Dejvid Murs pre skoro dve decenije napokon shvatio da ne može da se takmiči sa "novim novcem", prodao je klub duetu Džordž Džilet – Tom Hiks (pre toga ga neuspešno ponudivši Arapima!), a oni su dali sve od sebe da jednu prestižnu instituciju engleskog i evropskog fudbala dovedu skoro do prosjačkog štapa, skoro do bankrota, skoro do druge lige.