PRELAZZI: Jesu li i Mohamed i Mahmud – Izrael?

Kad bi samo fudbal bio tako jednostavan kao što se predstavlja!

Na papiru, i samo na papiru, on to i jeste: nas 11, vas 11, mi u ovim dresovima, vi u onim dresovima, naši navijači navijaju za nas, vaši navijači navijaju za vas. Možda se međusobno mrze. Možda su indiferentni. Možda se i mi međusobno mrzimo, a možda posle tih 90 minuta odemo na piće i siti se ismejemo. Svejedno, zna se ko je ko i ko je čiji.

Na papiru, linije su podeljene, a jezik belikozan. Napad, odbrana, buker, udar sa krila... Ako je svaki raskid jedna mala smrt, onda je svaka fudbalska utakmica jedan mali rat.

Ali fudbal nije nikad tako jednostavan. Jer da jeste, ne bi tako dobro imitirao život. Ili ne bio bio toliko voljen, toliko bitan, toliko strašan.

Svi ste već čuli šta se desilo u Amsterdamu, mada retko ko zna šta se zaista desilo u Amsterdamu, uoči i poslebno nakon susreta Ajaksa i Makabija.

20.45: (7,00) Izrael (4,30) Belgija (1,48)

U zavisnosti od toga gde se informišete, bio je to ili novi pogrom, nova kristalna noć i slika i prilika antisemitizma u "mešanim" gradovima Zapadne Evrope, ili je bila posledica gnusnih provokacija izraelskih navijača i opravdane reakcije onih domaćih. Uz čitav i neizbežni društveno-političko-ratni kontekst.

Arapi proganjali Izraelce po ulicama Amsterdama, vlada morala da šalje avione upomoć

Taj kontekst govori i o radikalizaciji navijačkih grupa u Izraelu, baš kao i ostatka čitavog društva – jedno bez drugog ne ide – koje se neretko otvoreno diče otvorenim rasizmom.

A daleko od užarenih ulica holandskih gradova, koji se i dalje ne smiruju, toliko daleko da smo na stadionu, ali po svemu drugom jako blizu, Pariz je bio u pripravnosti i u panici da se neredi opet ne dese.

U Sen Deniju gostovala je selekcija Izraela, i da je fudbal jednostavan, da su linije u njemu povučene kao u američkim filmovima, gde mora da se zna ko je negativac jer publika nema vremena da razmatra sitne razlike između naroda sa sličnim prezimenima, bilo bi lako reći da su domaći navijači, među kojima ima mnogo – mada ne toliko kao među igračima – potomaka ljudi iz arapskog sveta, listom stali protiv omraženog neprijatelja i stavili do znanja tih 11 Izraelaca šta misle o Gazi, svetu i medijima.

No fudbal i ratovi imaju tu nezgodnu osobinu da ama baš nikako ne liče na američki film, ili da, u najbolju ruku, ne liče na dobar američki film.

Pa su tako na Stadionu "Francuska" – jedva da je bilo 20.000 gledalaca, što znači da je najavljeni bojkot vrlo urodio plodom – u gostujućem sastavu koji je protiv bivših svetskih prvaka uspeo da izvuče junačkih 0:0 i obezbedi dodatni vetar u jedra na kojima piše "Stvarno bi bilo dobro da Didije Dešan ipak ode", u prvih 11 bila dva Arapina.

Italija i Francuska u četvrtfinalu: Tonalijev prvenac u Briselu; politika u Parizu

Jedan od njih je Palestinac, i zove se isto kao bivši visoki član Hezbolaha koji je stradao početkom ove godine.

I za njega su, inače, pričali da je terorista. Ne taj iz Hezbolaha, nego ovaj što tera loptu po travi.

Mahmud Džaber i Mohamad Abu Fani držali su sredinu terena i bili jedni od najzaslužnijih što mladi Francuzi poput Kolo Muanija, Zair-Emerija ili Bredlija Barkole nisu uspeli da slome otpor najslabije ekipe u Grupi 2 Lige nacija i da produže nadu Izraelaca da možda mogu do opstanka u poslednjem kolu, večeras u Budimpešti protiv Belgije.

Pred sam kraj, kada je trebalo izdržati poslednje nalete, ušao je Anan Kalaili, i on Arapin, iz Haife.

Mahmud Džaber, taj se zove kao ubijeni komandant Hezbolaha, ima i rođenog brata, Abdalaha Džabera, koji igra u Izraelu, i koji je zbog transfera u Hapoel Haderu ostao i bez nade da će ga ikada ponovo pozvati u nacionalnu selekciju Palestine...

... čiji je, uzgred, bio kapiten i najbolji igrač.

Rekli smo vam da nije jednostavno...

Cinici bi rekli da su Izraelci arapske i, konkretnije i direktnije, palestinske krvi još jedna podvala, ovog puta sportsko-medijska, te da služe kao smokvin list, kao dokaz da, eto, nije izraelska reprezentacija, pa tako ni izraelska država, protiv svih Arapa, samo protiv nekih Arapa...

Sve to ne može da zaobiđe Mahmuda Džabera i Mohameda Abu Fanija; potonji je, dok je nastupao za Makabi Haifu, redovno bio podvrgnut najgorim uvredama sa tribina kad god bi njegov tim gostovao u drugim delovima Izraela. Između ostalog, i to je bio razlog da prošle godine napusti Haifu i preseli se u Budimpeštu, gde nastupa za Ferencvaroš.

U Budimpešti, inače, izraelska reprezentacija igra svoje mečeve, i tamo će ugostiti Belgiju večeras.

Abu Fani je rođen u Kafr Kari, nekih tridesetak kilometara južno od Haife. Vikipedija će vam reći i da ovaj gradić ima najveći procenat lekara i akademika u čitavom Izraelu; navijači njegovog bivšeg kluba Makabija Haife toliko ga vole da neki potežu put do Evrope samo da ga vide u dresu Fradija.

Mahmud Džaber je iz Tajibe, mešovitog muslimansko-hrišćanskog mesta u središtu zemlje; Anan Kalaili je iz Haife, Ramzi Safuri iz Jafe, golman Šarif Keuf, koji doduše još nije debitovao za reprezentaciju, etnički je Druz...

Naravno, musliman je i bivši kapiten reprezentacije Izraela i još uvek najbolji igrač Partizana, Bibras Natho, koji se od nacionalnog tima oprostio prošle godine, sa čak 88 mečeva u dresu sa stilizovanom Davidovom zvezdom na grudima.

Još čuveniji je bio Abas Suan, Palestinac koji je nastupao za Izrael i čiji je gol umalo odveo Izrael, po prvi put, na Svetsko prvenstvo 2006. godine. Samo zbog slabijeg međusobnog učinka izmakao im je baraž...

Pa kako onda da se povuku linije, zna li onda onaj sin Marokanca ili Alžirke koji je u Parizu protestovao protiv Izraelaca i činjenice da oni uopšte igraju – i ovde bi se opravdano moglo ponoviti pitanje kako su to neke zemlje koje vode ratove odmah kažnjene sportskim sankcijama, a neke druge zemlje koje vode ratove nimalo nisu kažnjene, a tek nisu kažnjene sportskim sankcijama – da je u isto vreme protestovao i protiv Arapa i muslimana koji, eto, igraju fudbal za Izrael?

A ako ste mislili da je tu kraj komplikacijama...

Večerašnja utakmica igraće se na malenom stadionu koji nosi ime po čuvenom Božiku; Budimpešta ima i Jevrejsku četvrt (tamo ćete pronaći najbolji gulaš u gradu), a Mađarska ima i premijera koji je baš dobar prijatelj sa svojim kolegom iz Izraela.

Nije lako selektoru Ran Ben Šimonu, koji izbegava da daje bilo kakve izjave na temu rata; umesto toga, priča o fudbalu, o sportu, o optimizmu, o tome da nekad treba da budeš zahvalan što si sportista.

Zna, valjda, da bi bilo šta drugo poremetilo krhku ravnotežu u njegovoj heterogenoj selekciji.

I zna da bi, uz sve one mantre o "nemešanju politike u fudbal" (da, kako da ne), i Mahmudu i Mohamedu bilo još teže nego sada, ako postoji išta teže od njihove situacije.

LIGA NACIJA (A DIVIZIJA) – 6. KOLO

GRUPA 2

Nedelja

20.45: (7,00) Izrael (4,30) Belgija (1,48)

20.45: (2,85) Italija (3,20) Francuska (2,75)

***Kvote su podložne promenama