PRELAZZI: Karijus je već pobedio

Dobro, hajde da makar mi bezobrazni – a to će reći većina nas – odmah stavimo sve karte na sto i jednim potezom ruke odbacimo licemerje: menjali bismo se sa Lorisom Karijusom. Odmah. Sada. U treptaju oka.

Da, možda je njegovo ime postalo epitom za golmanske greške. Da, možda je one tužne noći za navijače Liverpula ostao sam, iako ga je pesma ubeđivala da nije. Da, možda se od toga nikada nije oporavio i možda je njegova karijera, makar je tako izgledalo sve do sticaja bizarnih okolnosti, toliko kalirala da je gotovo i nema. Nije uspeo u Turskoj, nije uspeo u rodnoj Nemačkoj, otpušten je napokon iz Liverpula tiho, kao da nikada nije igrao finale Lige šampiona.

Da, smeju mu se, gde god čuju za njega.

A s druge strane, taj je smuvao Diletu Leotu...

Bilo da je to ono “...ima sreće u ljubavi”, bilo da se zanosna Talijanka sažalila na njega (nekad samo treba biti bespomoćan – ne “praviti se bespomoćan”, razlika je ogromna, nego stvarno dotaknuti dno – pa će proraditi ono majčinsko u ponekoj lepoj ženi?), čudnih ljubavi ima, a ova je baš čudna i neobjašnjiva, ako se ljubav uopšte može objašnjavati...

Kako bilo, čuvena voditeljka već neko vreme izaziva viceve na konto onog izraza “clean sheet”, i još važnije, automatski rečenicu “ne bih mu bio u koži” pretvara u “kako je dobro biti Loris Karijus”, uz sve ono strašno što mu se dogodilo – i što je sam skrivio – pobrojano u drugom pasusu.

Ko zna zašto je to dobro, tako beše kažu?

I ko zna da li će narativ – da upotrebimo pomalo izakanu reč – o Lorisu Karijusu, posteru Tragičnog Golmana, biti isti takav i nakon nedelje po podne na Vembliju, kada bude, praćen zvižducima, podsmesima i urlicima mase obojene u crveno, istrčao na finale Liga kupa, u obrtu kakav samo fudbal može da režira.

Crveni karton za Nika Poupa protiv Liverpula (baš protiv Liverpula, eto!), činjenica da drugi golman Martin Dubravka ne može da igra protiv kluba za koji je već nastupao na pozajmici, odlazak trećeg golmana Darloua, ostavio je Edija Haua, po svemu sudeći, na milost i nemilost čoveka koji je davno odigrao zvaničnu utakmicu, i koji je bio priključen ekipi više da bi popunio prostor na treningu nego zbog bilo čega drugog...

I da je posredi neki anonimus, koji nikada nije nastupio za Njukasl, pa da prvi meč pred golom – i to pred golom na koji juriša Markus Rašford, ni manje ni više – treba da mu bude u finalu takmičenja koje Njukasl nikada nije osvojio, a taj klub ništa na Ostrvu nije osvojio od 1955. godine, bila bi to priča za nevericu i kilometre novih pasusa.

A kada se taj čovek zove Loris Karijus, onda sve poprima primese filmskog scenarija.

Sad, da li novog nastavka horora ili holivudskog uratka u kojem osporavani antiheroj, prošavši kroz Scilu i Haribdu, trijumfalno urlikne na kraju, dok oko njega padaju konfete i čuje se ono “We are the champions”...

U toj varijanti, naravno da bismo gledali penale, nakon 0:0, i naravno da bi ga skinuo Brunu Fernandešu u poslednjoj seriji.

I jedno i drugo bi bilo lako zamisliti.

Ovo prvo, doduše, nekako lakše, makar zato što se neutralci nadaju priči o konačnom iskupljenju, što svako blagonaklon navija za momka kojem je uručena poslednja šansa da uradi nešto od svoje karijere, pre nego što bude na udaru isključivo paparaca, i to ne zbog sebe, nego zbog one što sedi pored njega.

Loris Karijus (©Reuters)

Da li će na Vembliju, od svih mesta, zaklecati kolena momku koji ima tetovažu na kojoj piše “Neustrašiv” gotovo celom dužinom vrata? Da li će ga ophrvati veličina posla koji je pred njim, ili to što je na sebe preuzeo dobar deo pritiska na momke koji bi vernim Džordijevcima, talentovanom menadžeru i darežljivim novim gazdama mnogo voleli da poklone prvi trofej u ovom veku?

Da li će mu prolaziti kroz glavu odblesci Kijeva, iz leta 2018, kada je sklepao svoj krst i onda ga poneo pešice sve do Liverpula, za koji nikada više neće zaigrati? Hoće li videti i Benzemu i Bejla kako ga zajedno maltretiraju, dok se krcate tribine dobro zabavljaju?

Da li će pokušati opet da objasni, možda u svlačionici pre utakmice, malo saigračima a više sebi, da je tada imao potres mozga od udarca Serhija Ramosa – koliko je samo ovaj te noći obavio zadataka! – i da je svaki naredni potres u njegovom životu, kao ono rasedanje tla, samo posledica toga?

U psihoterapiji se to naziva terapija izloženosti ili ekspozicija: kada čoveka koji se plaši zatvorenog prostora i tame zatvorite u mračan lift i vozite ga gore-dole dok ne pobedi traumu...

...Ili svisne od nje.

Jedini put kada je Karijus nastupao u dresu sa grbom Njukasla bilo je to baš u Rijadu, pred očima vlasnika, na prijateljskoj utakmici koju su “Svrake” dobile 5:0. Tu je zaslužio ugovor, a onda ga je opravdao time što je – o tome je često govorio Jirgen Klop, koji ga je pohvalio i pred finale EFL kupa – davao sve od sebe na treninzima; ćutao i radio i bio fin momak, svestan da su sve priče o njemu ispričane, i sve šanse (dobro, skoro sve) proćerdane.

Edi Hau nije Jirgen Klop, i to je u ovom kontekstu velika stvar i velika prednost. Englez nije direktno obećao da će Karijusu pružiti priliku da još jednom uradi nešto veliko ili se zauvek zakopa – na platnom spisku je i Mark Gilespi, golman niželigaškog pedigrea koji je ponikao u Njukaslu ali koji nikada nije ni debitovao za klub iz rodnog grada – ali je pričao o “lepoti fudbala”, “nepredvidivostima” i “novim poglavljima”.

Deluje kao da je osokolio Nemca, ne pominjući činjenicu da je prošlo dve pune godine, ma skoro u dan, kada je Karijus na zvaničnoj utakmici stojao između stativa. Bilo je to 28. februara 2021, za Union Berlin, protiv Hofenhajma.

Ukoliko mu zaista pruži šansu, biće to velika priča, kako god da se završi.

Pardon, znamo kako će se završiti: utihnuće ono “We are the champions”, ugasiće se svetla Vemblija, vozovi će krenuti ka severu, u njima će biti pijani navijači, slaviće se ili u Mančesteru ili u Njukaslu koji doslovno titra od žudnje za bilo kakvom srebrninom, a Loris Karijus će otići kući, u zagrljaj Dileti Leoti.

I biće tako, na neki način, ili na mnogo načina, pobednik.

I ko onda ima više razloga za slavlje i smeh?

Dileta Leota (©AFP)