PRELAZZI: Klark Kent u crvenom, Supermen u plavom

Svaki film o superherojima ima isti zaplet. Dobro, nekoga ujede pauk, nekome stradaju roditelji, neko samo popije nešto što nije smeo ili se jedva izmigolji iz ruku zlikovaca, ali najvažniji "tropi" su konstanta: to je običan lik, može biti svako od nas, i upravo zato se klinci (i matori tipovi s repovima koji se ne kupaju previše često) lože na te priče.

Ma ne ni običan, superheroj je bez svoje supermoći, bilo da treba da popije čarobni eliksir, obuče plašt ili pojede bananu, kao Erik iz ulice Akacija, zapravo tek šmokljan, trapavi, sluđeni, nesnađeni lik kojem se smeju, pa često i u lice cerekaju.

Nema boljeg arhetipa od Klarka Kenta, stidljivog novinarčića koji guta knedle pred svojim urednicima, curom koja mu se sviđa i pred svakim ko ga popreko pogleda na putu do redakcije "Dejli planeta".

A eto, takav Klark Kent, ili neki Bananmen, ili bilo koji drugi heroj, jednom u nekad, uradi nešto o čemu priča ceo grad, ili cela zemlja.

Od tih kratkih trenutaka, od tih rasutih epizoda, od toga se prave stripovi, filmovi, legende i bajke; zamislite dugi metar koji bi pratio kako nesrećni Klark kuca tekstove koji nikada neće izaći?!

Takav je junak, ili antijunak, kako vam volja, današnje priče.

Dobro, nazvati Skota Mektominija superherojem zvuči kao da novinar nije normalan, ali hajde izađite nasred ulice u Glazgovu ili Edinburgu, ili se umešajte večeras među Tartan armiju, pa to recite?

Skot Mektomini je većim delom svog života bio Klark Kent, samo na još većem nivou: ubogi Supermenov alter ego nije morao da živi situaciju u kojoj 65.000 ljudi uglas zavija kad god vidi njegovo ime na semaforu (manjina na “Teatru snova” ipak ceni njegovu požrtvovanost, čak i ako ona nekada nije dovoljna, ili barem činjenicu da je u klubu od pete godine, ili najpetlićkijih petlića), ili kada skine trenerku preko glave i uputi se na zagrevanje; niti je morao da živi u doba društvenih mreža, pa da bude proglašen za kretena, budalu, morončinu...

(A to su samo reči koje se daju odštampati, iz arsenala uvreda koje udaraju po 26-godišnjem Škotu.)

Ali onda Skot Mektomini, taj tunjavi momak kojeg u klubu optužuju i za sve ono za šta nije kriv – i da se ne lažemo, neće njegova dva gola za samo tri minuta za preokret protiv Brentforda ništa promeniti u toj percepciji – obuče tamnoplavi dres svoje zemlje, i postaje nešto što, i to smo viđali u Holivudu, iznenadi i njega samog.

Skot Mektomini postaje superheroj Škotske, i junak o kojem mašta svaki navijač svake reprezentacije. Pa tako i Srbije.

Zar i u predvečerje još jedne odlučujuće utakmice srpskog nacionalnog tima, ovog puta u severnom komšiluku, ne maštamo o čoveku koji bi, kada obuče dres sa dvoglavim orlom, za njega i za nas dao sve, iako u onom "običnom" dresu, svog kluba, ne zna ama baš ništa?

Previše smo puta živeli i jedva preživljavali suprotne scenarije, one sa fudbalerima koji nas zavedu na ekranu pa od njih očekujemo magiju i posle "Bože pravde" (i "Hej Sloveni", ništa tada nije bilo drugačije), kad ono mućak, ćorak, bledilo, patnja, jed, zvižduk, pognuta glava, psovka.

I šta bismo tada dali za jednog Mektominija – dobar je primer i Garet Bejl, samo neuporedivo bolji igrač, kada i ako je to želeo da bude – koji bi nas oduševio, pre nego što bi se opet utopio u sivilo tamo gde prima platu?

Eto tako izgleda čovek koji je, skoro kao Megvajer i taman koliko njegov doskorašnji parnjak Fred, postao simbol propasti Mančester junajteda – "Neće nam biti bolje dok god imamo Mektominija", začuće se iz svakog kutka interneta koji štuje "Crvene đavole" – tako izgleda Skot Mektomini kada zagrmi "Flower of Scotland".

Dešava se, što bi rekao onaj crtani, "neverovatna promena", i Skot Mektomini postaje najbolji strelac Škotske i kvalifikacione Grupe A za naredno Evropsko prvenstvo. A u toj grupi su, hajde samo odokativno, i Erling Haland, i Alvaro Morata, i Gavi, i Hviča Kvarachelija.

Svi oni gledaju u leđa strelcu šest pogodaka za Škotsku, prvoplasiranu ekipu na tabeli i gotovo izvesno učesnika EURO u Nemačkoj; svi oni, pa tako i Španci koji se još traže, i koji će danas na onom najmanje fudbalskom andalužanskom stadionu, ugostiti selekciju sa severa Britanije, strepe od čoveka, pardon superheroja, koji se zove Skot jbn Mektomini. Posebno nakon dva gola za vikend...

I koji je, evo gledamo statistiku, ove sezone u Ligi šampiona odigrao jedan (1) minut, u Premijer ligi na tri utakmice nije ni ulazio u igru (od čega na jednoj nije bio ni u protokolu), a na tri od preostalih pet sakupio ukupno dvanaest (12) minuta, što ga ipak nije sprečilo da bude samostalni i jedini heroj protiv Brentforda.

Zaplet je to kakav eto, može da režira i fudbal, a ne samo Holivud – šta bismo dobili, uostalom, kada bismo naučnom pristupu podvrgli svaki "origin story" svakog superheroja? – i možda je bolje ne postavljati previše pitanja.

Recimo, o tome da li je i koliko grešio Erik ten Hag ili njegovi prethodnici, da li mu možda nisu našli pravu poziciju (vidite kako mu odgovara da je malo više napred, kao kod selektora Stiva Klarka, koji ga je upario sa Džonom Mekginom i dao mu popriličnu slobodu); da li bi Skot Mektomini uopšte bio takav superheroj za Škotsku da je prošlog leta, kada je Junajted pokušavao na brojne načine da ga se reši, našao klub u kojem će igrati iole redovno ili makar biti cenjen; i napose, da li je njegov učinak samo srećna okolnost i posledica prelake grupe – izgleda da na EURO neće otići samo onaj ko se baš trudi da to ne učini – a nikako dara ili znanja ovog, realno, bolno limitiranog igrača?

Moglo bi se, ne kažemo, na sve to odgovoriti, ali onda bi nestala strast i magija, jer nije Supermen ništa bez Klarka Kenta, jer se filmovi i bajke pišu zbog onih nekoliko neobjašnjivih trenutaka, a ne zbog dana koje provedeš u turobnoj svakodnevici, obavljajući posao za koji ti niko neće reći ni hvala.