PRELAZZI: Kralj Bili, papa i najkontroverzniji meč dana

To što navijači jednih i drugih nisu “navijači” u ovom našem smislu, već je reč o “običnim ljudima” – potpisnik ovih redova nikada neće zaboraviti kako je neki napaljeni junoša sa našeg “severa” u leto 2006. otrčao da ukrade zastavu “prijatelja kluba” Kork Sitija, kada smo igrali protiv njih na Marakani; vraćao se slavodobitno, kao da je oslobodio Skadar i Prizren pride, ne shvatajući da nije to “takva” zastava i da Irci zbunjeno gledaju, ne shvatajući šta će kome ispisana irska trobojka – to celu stvar zapravo čini opasnijom.

Samo potencijalno, naravno.

Jer nije nacionalizam, kako to vole da citiraju, samo tema za one sa nižim primanjima, posebno ukoliko se u sve upletu i ukorenjene verske razlike, građanski rat i (ne)raščišćeni računi iz prošlosti.

A fudbal, znamo to, ume da probudi ono najbolje i ono najgore u ljudima.

Da je i “samo” do fudbala, pa bilo bi dovoljno “mesa”: za početak pobednik ovog duela može s pravom da sebe naziva šampionom “ujedinjene” Irske i najboljim timom Smagardnog ostrva. Druga stvar je što je Linfild redovno na svim listama najtrofejnijih klubova svih vremena (ima čak 57 titula prvaka svoje zemlje), ali nikada nije igrao grupnu fazu nekog evropskog takmičenja, i teško da će dobiti bolju priliku.

Treća je što na klupi Plavih sedi Dejvid Hili, i dalje najbolji strelac u istoriji reprezentacije Severne Irske i legenda tamošnjeg fudbala, dok domaće, prikladno Crvene, predvodi Džoi O'Brajen, koji se svojevremeno skidao i za Vest Hem. Donedavno je, znamo i to, šef struke Šelburna bio Dejmijen Daf, i doneo mu titulu kojoj se malo ko nadao.

No, nije “samo” do fudbala, jer tako nije bilo ni u julu. Dok smo još pratili – ili smo ipak spavali? – Svetsko klupsko prvenstvo, Šelburn i Linfild sreli su se u kvalifikacijama za Ligu šampiona, a revanš je bio više nego zanimljiv.

Dodatni začin je što Linfild svoje utakmice igra na Vindzor parku, nacionalnom stadionu Severne Irske; u obrtu kakav samo Ostrvljani mogu da smisle, Linfild je vlasnik zemljišta na kojem je stadion izgrađen, zbog čega Fudbalska asocijacija može samo da ga iznajmljuje, i da pritom daje procenat od svake ulaznice kada igra reprezentacija...

Sve to znači da je pobeda na Vindzoru – revanš se igra narednog četvrtka – još slađa.

Ali i da dolazi sa dodatnim opasnostima.

Južni Belfast, tamo gde igra Linfild i odakle dolazi gro pristalica ovog kluba, u vreme “Nevolja”, pa čak i posle toga, bio je gotovo zabranjen za katolike. I u Linfildu su decenijama mogli ili smeli da igraju samo protestanti, mada je to pravilo uveliko olabavljeno ili pregaženo.

Svejedno, Linfild su “lojalisti”, a oni koji se budu približavali stadionu sa bilo koje strane uroniće u more britanskih, stegova Alstera, ali i paramilitarnih organizacija koje su se suprotstavljale otcepljenju Severne Irske.

Biće podsećanja i na 1979, kada je Linfild gostovao Dandoku, i kada su neredi bili toliki da je revanš morao da se igra – u Holandiji. I na 1921, kada je fudbal na Irskom Ostrvu jednom zasvagda podeljen.

U prvom dvomeču, možda i zato što je bio tek početak leta, ili zato što je Dablin grad u kojem se nije ratovalo, nije bilo previše problema; ali Belfast je i dalje nešto drugo. Koliko drugo? Toliko da je nekoliko dana pre meča napravljena lomača, u sklopu proslave 12. jula, odnosno godišnjice Bitke na Bojni, u kojoj je kralj Vilijam III (protestant) porazio kralja Džejmsa II (katolika). Plamen je mogao da se vidi sa stadiona...

Šelburn je vodio, činilo se da će lagano privesti meč kraju, navijači su već pevali “Champions of Ireland”, ali je potom Linfild izjednačio.

“Fuck the pope and the IRA”, prvo se začulo sa tribine gde su Linfildovi navijači, a onda je gotovo ceo stadion počeo da peva “The Billy Boys”.

 Tu će pesmu, nazovimo je “narodnom” (Billy je bio nadimak upravo kralja Vilijama III, poznatog i kao Vilijam Oranski), proslaviti navijači Rendžersa, koji će je pevati sve do poznih devedesetih, a bogme i danas, kada malo popiju. Koračnica ima vrlo brutalan stih “Up to our knees in Fenian blood” ("Fenijima" ili "Fenijancima" nazivali su se borci za nezavisnu, ujedinjenu Irsku), zbog čega je UEFA kaznila Linfild (eto, da ne bude da smo jedini koji su stalno na udaru) i pripretila im dodatnim sankcijama ukoliko se tako nešto ponovi.

Klub je, sa svoje strane, reagovao oštrim saopštenjem, osudivši one pristalice koje bacaju ljagu na Linfild i vraćaju ga u vreme sukoba i “sektašenja”.

Ni fudbaleri nisu ostali imuni na tenzije: kada je sudija odsvirao kraj, igrači Šelburna su dohvatili zastavu Republike Irske i počeli njome da mašu na sred terena, što je dovelo do novog talasa dobacivanja i vređanja.

Sve se, srećom, završilo samo na tome.

Evo prilike, dakle, za revanš, u svakom smislu; još bolje, evo prilike i jednima i drugima da pokažu da fudbal može da ujedini.

Čak i Irce, pa čak i Irce druge vere, čak i jedno ostrvo koje bi, hvala UEFA na takvim bizarnostima, u Ligi konferencije moglo da dobije svog šampiona.

Autore je urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta