PRELAZZI: Lučador

Zvuči ozbiljnije nego što jeste, mada nemojte nipodaštavati naglas ako vas put nanese u Meksiko: “luča libre”. “Slobodna borba” je neka vrsta nacionalnog ponosa iako se radi o “profesionalnom rvanju”, što zapravo znači o teatru, o predstavi.

Čini li ga to manje sportom, ili makar manje zabavom? Ko smo mi da sudimo: ako milioni Meksikanaca veruju da su muškarci (i poneka žena) koji se bacakaju jedni na druge rukama i nogama obučeni u smešne uniforme i sa šarenim maskama na glavi zapravo majstori, heroji i idoli, onda možda oni i jesu majstori, heroji i idoli.

Isto tako, ako milioni Meksikanaca i desetine hiljada – makar desetine hiljada – navijača Vulverhemptona i još, evo neka bude neodređen broj onih (relativno) objektivnih gledalaca Premijer lige misle da je Raul Himenez već drugu sezonu zaredom najkonstantniji, pa možda i najbolji špic u celom prvenstvu, onda možda on to i jeste.

Nema ga, možda, na vrhu onih lista koje mere xG i slične izmišljene statističke trice i kučine – kao da se fudbal može svesti na izgledne i neizgledne pozicije, broj pokušaja i pogrešaka; kao da može digitronom da se izmeri nečiji doprinos – nema ga zapravo ni u prvih pet igrača po broju postignutih golova u ovoj sezoni koja traje, evo do danas, skoro već godinu dana, ali verujte, tu je, samo ko ume da vidi iznad brojki.

Slobodni strelac, da prevedemo to tako...

Nije samo Meksiko, čiji je ponosni sin Raul Himenez – i Meksikanac koji bi napokon mogao da uspe, nakon mnogih problema koje su na Ostrvu, ko više a ko manje, imali Neri Kastiljo, Čičarito, Karlos Vela – veza sa tim pastišom po imenu “luča libre”; on je zaista pravi “lučador”, čovek koji je Englezima i skrenuo pažnju da postoji nešto što se tako zove, i da nije baš kao američki kečeri, nego mnogo luđe, mada verovatno nimalo “stvarnije”.

Od lanjske proslave gola kada je Raul Himenez stavio masku “lučadora”, na stadionu u Vulverhemptonu počeli su da se pojavljuju ljudi koji farbaju svoja lica i ponašaju se kao Meksikanci, svuda je trobojka tih Sjedinjenih Država koje od onih Sjedinjenih Država deli samo zid u izgradnji, pevaju se pesme, mirno se sluša himna, ubrzano se pohađaju kulinarski časovi da se savladaju fahitosi, kesadilje, takosi i enčilade, i istražuje šta je to, dođavola, “luča libre”.

Podaci pokazuju da na društvenim mrežama Vulverhempton Vondererse prati pet puta više Meksikanaca nego Engleza, a klub se svojim novopronađenim fanovima odužio time što je u aktuelnoj sezoni treća garnitura bila zapravo replika dresa reprezentacije Meksika.

Da jedan grad u centralnoj Engleskoj, poznat po teškoj industriji i mirisu uglja, zamiriše na udaljenu egzotičnu zemlju, od toga je čudnije i neverovatnije samo to da Raul Himenez, momak od kojeg se toliko mnogo očekivalo i koji do zrelih igračkih godina nije uspeo da ispuni ni pola onog najavljivanog, počne baš tu, u čoporu s latino šmekom omogućenim kineskim novcem, da se oseća kao svoj na svome.

Toliko svoj i toliko bitan da Vulvsima sada mnogi ubrzano šalju mejlove i pitaju koliko košta taj napadač koji je napokon skinuo masku, pa sada svi znaju koliko vredi.

Znaju i šta je “luča libre” i znaju da će biti svašta kada je on na terenu, a kada je na terenu obično je na kraju centaršuta Adame Traorea, na pravom mestu da prihvati loptu kroz prostor Rubena Neveša ili na početku neke smicalice koju obavi sa svojim ortakom iz napada, Diogom Žotom.

Kod njega možda nema baš u svakom trenutku manevara koji bi se dopali najširoj mogućoj publici i umilili se klincima – mada daleko od toga da nije sposoban za potez koji ume da se strpa na kakav Jutjub miks, i još dalje od toga da ne voli da se uvuče u sredinu, na dobrih četrdesetak metara od gola – ali u šesnaestercu je neumorni egzekutor što smešta loptu u mrežu jer to tako treba i šta tu ima dalje da se filozofira, i emiter hladnokrvnosti koja nimalo ne liči na njegovu naciju, surovosti oličene možda najviše u penalima koji mirišu na špricer freško izvađen iz ledare o letnjem danu.

A nije, stvarno, delovalo tako lako ni tako jednostavno, i malo ko je očekivao ovo što će uslediti kada je Nuno Espirito Santo, ili već oni menadžeri koji se zanimaju igračima Vulverhemptona, odlučio da baš njega dovede iz svoje Portugalije.

“Devetka” iz Tepehija, savezna država Idalgo, negde u težištu Meksika, plaćena je u leto 2018. godine 34 miliona funti, što je po svim merilima, a pre svega po zdravom razumu, bilo nešto između katastrofalnog poteza i dokaza da ti Englezi i njihove inostrane gazde više stvarno ne znaju šta da rade s parama.

I, naravno, ishodište sumnji da je to još jedna kerefeka njegovog – a da je samo njegov, pa i neke jade! – agenta Žorža Mendeša.

Evo, isplatio je svaki peni, a tek će da doda...

Kao da to, vratimo se onim maskama, kao da to nije isti igrač koji bi danas, u poslednjem kolu Premijer lige, mogao da pokvari Čelsijeve planove o Ligi šampiona i još o mnogome pojačanju što bi Lampardovu ekipu učinilo konkurentnijom i u trci za pehar već od septembra. I koji će svakako – otpočetka su Vulvsi delovali kao “najevropskija”, “najkontintentalnija” engleska ekipa mimo “velike petorke-šestorke”, šta god to više značilo – da se bori za Ligu Evrope, možda sve do kraja, u vrelom avgustu.

Vulvsov “lučador”, sada razulareni snajperista iz Zapadnog Midlendsa, potekao je u meksičkom velikanu Americi i rodni kontinent je pokorio toliko hitro da je put u Španiju bio zacrtan. Kao što je, po svim uzusima, ličio na napadača lako uklopljivog u sistem Dijega Simeonea.

No Raul Himenez će biti katastrofalan u Madridu – dobro, u njegovu odbranu, nije bilo tako jednostavno smestiti se u kopačke Dijega Forlana, Radamela Falkaa ili Dijega Koste; nije pomoglo ni što su navijači prokljuvili da je veliki navijač Reala, pa se nisu ni trudili da mu pruže drugu ili makar prvu šansu – i brzo je, prvo na pozajmicu pa onda skroz, otišao na najbliži zapad, u Benfiku.

Tamo će naučiti kako se pobeđuje i uraditi nešto što mu verovatno, makar dok ne promeni dres, neće poći za maskom u Engleskoj – osvajanje pehara – ali ni u portugalskom velikanu Raul Himenez neće delovati kao ubojiti špic kojeg doslovno mrze i od kojeg još doslovnije zaziru protivničlki bekovi.

Ni u jednoj od tri cele sezone u Portugaliji Himenez nije bio ni blizu dvocifrenom ligaškom učinku, mada je mahom ulazio s klupe – poslednje godine, od 33 meča na čak 27 nije bio starter.

Eto, baš takav je pokazao svoje pravo lice, ili već masku, u Vulverhemptonu: ispostavilo se da liku koji je odrastao na meksičkim ulicama, gde se ne rivali ne libe da ti zabiju lakat u salo, koleno u slabine i pesnicu u glavu, zapravo jako prija direktniji stil koji se gaji u Engleskoj.

Nije li, uostalom, Premijer liga po mnogo čemu zaista nalik na “luča libre”? Ima tu, reći će vam oni koji je ne mirišu previše, često previše larpurlartističkog spektakla, dosta medijske izvikanosti, masovnog (upotrebimo taj strani izraz jer je najprikladniji) “hajpovanja”; s druge strane, za razliku od američkih kečera ili, zli bi jezici rekli, rezultata u Italiji, meksičko profesionalno rvanje nije toliko predvidivo i ponosi se svojim fer-plejom.

Ne sumnjamo da bi svako imao preferenciju pa primetio da ima garant važnijih, vrednijih igrača o kojima je trebalo pisati na dan poslednjeg kola Premijer lige od vođe navale sastava koji je ostao u predvorju Lige šampiona; neka, neka budemo u krivu mi i milioni Meksikanaca i barem desetine hiljada navijača Vulverhemptona: čini nam se svima da ipak nema igrača čija je priča bolja, a sezona uspešnija, a golovi značajniji, a maske bolje, a nadimak ljupkiji, od Raula Himeneza. 

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta