PRELAZZI: Luka i Svonselona

To je neko drugo vreme, Premijer liga se i dalje zvala po gospodinu Barkliju (ne Rosu), što kod onih sklonijih nostalgiji odmah budi neke lepše asocijacije, o čemu smo već - možda i ne samo jedared - pisali na ovom mestu.

To je toliko davno, zapravo, da se u tom trenutku čini da je Totenhem skoro pa legitimni kandidat za titulu. U slučaju Totenhema, to “skoro pa” je neophodno…

Totenhem, onaj Harija Rednapa, sa svega tri poraza u sezoni dolazi na stadion Liberti, gde se rađa, gde traje jedna od najzanimljivijih priča ostrvskog fudbala.

Svonsi Siti, taj klub iz Velsa koji je osamdesetih godina stigao u Prvu diviziju, vođen rukom Džona Tošaka, pa onda zamalo završio u Konferenciji, po prvi put se dokopao Premijer lige.

Do velikog uspeha vodio ih je prvo Roberto Martinez, a onda i dotad nepoznati Severni Irac po imenu Brendan Rodžers. I evo ih, “Labudovi” su u eliti, i tu su, opet ćemo malo o nostalgiji, imena kao što su Džo Alen, Skot Sinkler, Gari Monk ili Ešli Vilijams.

Tog 31. decembra 2011. godine dočekali su favorizovani Totenhem, i bila bi to, da nije bilo vesti iz prošle nedelje, još samo jedna utakmica koju bi pamtili isključivo najveći navijači crno-belog kluba.

Totenhem je vodio, a onda Totenhem - jer to su Spursi - više nije vodio, završeno je 1:1.

Iako je Totenhem imao, eto, i Rafaela van der Varta, i Emanuela Adebajora, i Džermejna Defoa, i Skota Parkera, i na klupi Nika Kranjčara…

I još jedno ime.

O, da, tu na travi tadašnjeg Libertija, koji se sada zove Swansea.com, valjda dok čeka nekog boljeg sponzora, tu će se jednom, i samo jednom do čudnog proleća 2025. godine, sresti Svonsi i momak po imenu Luka Modrić.

Od tada će njihove sudbine biti one šine koje idu paralelno, dok jedna ne zaraste u korov, a druga ne stigne na pozlaćenu stanicu sa milionima ljudi koji kliču proslavljajući dolazak kompozicije.

Potonja je, naravno, ona Luke Modrića, nesumnjivo najboljeg fudbalera kojeg su dinarski krajevi - da se neko slučajno ne naljuti, ostaćemo na geografskoj odrednici - ikada dali, ovenčana prelaskom u najveći klub na svetu, trofejima za koje je grehota reći da su “nebrojeni” i osvojenom, pa potvrđenom slavom na onoj najvažnijoj pozornici od svih, Mundijalu…

Svonsi Siti će osvojiti Liga kup, igrati čak i Evropu, stići na 90 minuta od trijumfa nad Napolijem, a onda će ući u ne toliko nepoznati kovitlac loših odluka, smena trenera i nepotrebnih pojačanja, zbog čega će, na koncu i ispasti iz Premijer lige, da se ne vrate evo već pola decenije i bakšiš pride.

No dok su sa Rodžersom skakutali po terenima, braneći boje svoga grada i Velsa - u jednom trenutku u Premijer ligi naći će se dve ekipe iz tog konstituenta Ujedinjenog Kraljevstva, i podariti taj derbi “na nož” - bilo je sasvim dovoljno sitne magije da Svonsi ostane u lepom sećanju poštovaocima ostrvskog fudbala.

Malo zbog napadačkog stila igre koji su gajili odvajkada - iz zezanja su ih zvali “Svonselona”, ali bilo je u tom zadirkivanju makar dva zrna priznanja - malo zbog onog malog što je nervirao Žozea Murinja, a možda i najviše zbog Mičua, jedne sasvim osobene, osebujne pojave u svetu fudbala.

Miču, taj krakati Asturijac koji je na prepad osvojio Premijer ligu, odigrao jednu ludačku sezonu a onda netragom nestao, bio je idealan predstavnik tog doba i tog kluba, jer je sličnu sudbinu - dolazak niotkuda, totalno loženje, a onda strmoglav pad - doživeo i Svonsi.

Možda su ove nove vesti zbog Mičua? I to bi bilo lepo, i šteta što Luka Modrić u prvom obraćanju navijačima u Velsu, pomalo nesrećno utanačenom u danima oko neuspele “remontade” i ispadanja, nije pomenuo Migela Peresa Kuestu, kako mu je glasilo pravo ime…

Nikada se više, od decembra 2011. pa sve do aprila 2025, nisu sreli Svonsi i Luka Modrić, toliko se zapravo nisu sreli da nisu mogli ni u susednu rečenicu, a kamoli u istu…

A evo ih sada, 39-godišnjak koji ne pomišlja da dogodine igra u Čempionšipu dolazi da bude jedan od suvlasnika - i suivenstitora - u engleski fudbal, a Svonsi, kao jedan u nizu klubova koji su u vlasništvu Amerikanaca opet je aktuelan, mada ne toliko zbog onoga što se dešava na terenu.

Na terenu, a to je, nažalost, tek uzgredna priča kada se govori o milionima, Svonsi je imao još jednu razočaravajuću sezonu u Čempionšipu. U trenutku kada je opasno počela da im namiguje zona ispadanja, smenili su Luka Vilijamsa, a njegov naslednik, momak za sve po imenu Alan Šijan (nikakve veze sa Slobodanom, je li), zaređao je sa pobedama, doveo svoj klub tačno na ono mesto kada ste srećni što ste na sigurnom i tužni što se činilo da možete još više od toga.

I da, ako se pitate, Džo Alen, vinovnik one utakmice iz decembra 2011, još je tu. Naravno da je još tu…

Nažalost, nije zbog tog susreta, mada bi bilo baš kul da je Luka rekao nešto o tome; nije ni zbog Mičua, mada bi to, rekli smo, bilo još više kul; ako su u koloni asocijacija Ameri, Vels i fudbal, odmah će svi pomisliti na Reksam, i možda je baš to mustra na koju se ugledaju nove-stare gazde, kvartet koji čine trojica Amerikanaca (Bret Kravat, Džejson Koen, Endi Kolman) i Britanac Najdžel Moris.