PRELAZZI: Narodnjacima protiv hipstera

Desilo se, sigurno, i vama, bilo da je reč o nekom fudbaleru ili o nekom bendu, verovatno i seriji. Čuli ste za nekog klinca i odmah videli da će nešto da bude od njega, nabasali ste na muzičku grupu za koju je dotad znala uža rodbina ali se nazirao talenat, skidali ste mukotrpno sa torenta epizodu po epizodu i bolelo vas je što niko nema pojma o čemu pričate.

A onda je došlo do eksplozije. Klinac je porastao i prešao u veliki klub, bend je snimio spot sa kakvom porno-zvezdom, o zapletu i glumcima u novoj sezoni počele su da pričaju čak i tetke na Đermu.

Bili su original, sad su predmet obožavanja, sada su svi znaju za njih. "Eeee, kad sam ja njih slušao" emocija je stara koliko i kultura, a sigurno koliko i internet.

Ekvivalent hipsterskog shvatanja slave u fudbalskom svetu – konkretno, u Premijer ligi – jeste Brajton. Evo je već treća godina kako klub sa juga Engleske igra najzanimljiviji, a makar na deset minuta svake subote i najbolji fudbal u prvenstvu. Igrači se menjaju, u gotovo svakom prelaznom roku Galebovi prihoduju stotinjak miliona funti sterlinga, ali sistem ostaje, nauljen i skladan sve više, sa svakim pređenim mostom.

“Voleo sam ih pre nego što su bili poznati” zavapio je ovih dana, kada je Brajton apsolutni hit početka Premijer lige – deset bodova iz četiri kola, uz maltretiranje cipcelog Old Traforda na debiju Erika ten Haga – svaki bogovetni hipster koji se loži na Premijer ligu, taktiku, presing i jednog Engleza koji više liči na frontmena kakve brit-pop grupe nego na školu čiji su izdanci Sem Alardajs ili Hari Rednap.

Neko će reći da nam nikad ništa nije po volji: kukumavčimo što klubovi prečesto menjaju trenere (šta bi Englezi rekli kada bi videli kako je tek to u Srbiji?), a onda nam brzo dosadi neko ko je u očiglednom saglasju sa gazdama klubova, a pritom ne odstupa od svojih principa.

Brzo smo izgustirali Grema Potera, pa kad je Mark Kukurelja otišao u Čelsi, a Brajton brzo doveo Pervisa Estupinjana, i ovaj pokazao već na debiju koliko je dobar i kako se lako uklopio, to nam je već bilo obično?

Iako je sve samo ne obično. U Brajtonu očigledno imaju tajnoviti recept, u kojem je sistem važniji od pojedinca, ali ne toliko da pojedinca guši (ovde bi dobro došla parafraza Ariga Sakija: "Fudbal je nastao kao timska igra, pojedinci su došli kasnije. Ja ga samo vraćam na fabrička podešavanja. Zato sam ja pravi konzervativac").

To je brak različitosti, ponekad naoko nepomirljivih: engleski trener sa kontinentalnim umom. Socijalizam sa American Express karticom. Klub koji prodaje najbolje igrače i posle svakog transfera bude još bolji. Sastav sa platnim spiskom među pet najsiromašnijih, a četvrti na tabeli.

Zbog svega toga je triling koji je na papiru mnogo manje izvikan, a sigurno mnogo manje plaćen od svih van dajkova, varanova i ostalih džonastonsova primio samo jedan jedini pogodak, i to u pobedi nad Junajtedom.

Al' ta trojica – Vebster, Dank, Veltman – ljubimci svakog hipstera, danas će se suočiti sa nečim sa čim dosad nisu.

Hipsteri će biti prinuđeni da na Krejven kotidžu, u ovom prvom od brojnih vanrednih kola, večeras slušaju narodnjake. A sistem Grema Potera moraće da se uhvati ukoštac sa jednim čovekom. Onim koji bi lako mogao da im sruši dve teze: i da su toliko dobri, i da pojedinac ne može sam.

Grem Poter sa fudbalerima Brajtona (© Reuters)

Okej, nije kao da Aleksandar Mitrović – jer on je taj pojedinac, naravno – zaista izlazi na teren sam ili sa totalnim anonimusima. Odlično mu leđa drži Harison Rid, super se ubacuju Kebano i Bobi Rid, Andreas Pereira izgleda kao da je makao neku veliku muku s leđa (i jeste), a biće nešto i od Žoaa Palinje. Ni o Keniju Teteu i Timu Rimu se ne može reći mnogo loših stvari - posebno ne o potonjem, jer bi to naljutilo mnoge u Londonu.

Ali igra Fulama prevashodno zavisi od Mitrovog kretanja i raspoloženja. Jeste ga dao i Arsenalu, jeste doneo tri boda protiv Brentforda, jeste maltretirao Liverpul toliko da se, nazdravlje Bornmutu, još nisu oporavili (što je jedan Sen-Maksiman vrlo spreman da iskoristi, sa ili bez Isaka), ali Mitrović je mnogo manje klasični napadač, o kojem moraju da brinu samo defanzivni igrači, a mnogo više nalik onome – uz sve razlike u stilu, tehnici i ličnom dohotku – što Hari Kejn igra već nekoliko sezona u Totenhemu.

I plejmejker i asistent, i otvarač kontri i kvaritelj igre, i prvi centarhalf i dežurna napast - sve to, uostalom, videlo se i na teškom gostovanju na Emiratima...

Marko Silva je to spoznao i od toga krenuo, i mada će biti vraški teško – samo je Bornmut relativno siguran putnik u bespuća Čempionšipa, svi ostali iz kategorije ugroženih imaju makar dva argumenta na svojoj strani – tako dao Fulamu dosad najveću šansu za preživljavanje.

Ono se kuje baš na ovakvim mečevima. Utorkom uveče, kada ti stigne neko pun samopouzdanja i toliko siguran u sebe i svoj sistem da im ne treba ni klasični napadač.

Sa druge strane će ih svakako čekati jedan takav. I tetoviran i prgav i naoštren, i totalno nezainteresovan za to koga hipsteri kuju u zvezde, i zašto trče da pokažu da su oni za Potera, Danka, Vebstera, Veltmana, Trosara, Solija Marča ili Grosa čuli još pre nego što su se ovi rodili.

Biće to kao da je neko na žurci gde se pušta samo high-tech minimal (ako tako nešto zaista postoji?) i čitaju sabrana dela Marsela Prusta i Johana Krojfa, i gde sve lepe žene vole da budu, polomio sve ploče, prosuo sva ona mala piva, sipao rakiju i pustio Ipčeta.

A za hipstere ne brinite, oni će lako da se preorijentišu, i namah da počnu da pričaju kako su oduvek znali da je Mitrović vrh, a Marko Silva taktički genije.

I da pričaju o utakmici Fulam–Brajton kao da su bili na njoj, sve sa onim: “Ljudi, kakva je to žurka bila...”