PRELAZZI: Nije ovo taj dan, Đorđo

Najbolja odluka koju je uredništvo "Korijerea" ikada donelo bilo je da na najznačajniji sportski događaj te godine pošalju čoveka koji nije ništa znao.

Dino Bucati bio je veliko ime italijanske štampe – i ne samo štampe, takvi renesansni likovi ostave pečat u raznom polju – ali o biciklizmu nije baš imao pojma.

Zato je baš on te 1949. pisao najbolje reportaže o životu, sportu i Italiji.

"Điro d'Italija" govori o jednoj zemlji kojom divljaju pustoš i beznađe, koja se oporavlja od velikih udaraca, koja kroz sport i pobede u njemu pronalazi razlog da ponovo peva, slavi, raduje se, pleše.

Dobro, govori pomalo i o sportistima.

Điro je te godine išao putevima Garibaldija, od severa okomito ka jugu a onda strpljivo prema najvažnijim gradovima, od Sicilije i Kalabrije naviše, izravno suprotno stihovima nedavno preminule ikone italijanske televizije i Kalča, Rafaele Kare, koja je u jednom od svojih najvećih hitova kretala od Trsta naniže.

Finale Eura, 21.00: (3.00) Italija (3.05) Engleska (2.80)

Suštinski, bio je to sukob dva velika giganta, Bartalija, Pobožnog Đina, heroja italijanskog pokreta otpora i majstora brzinskih uspeha, i mladog, brzog i pomalo nadobudnog Fausta Kopija.

I ima taj pasus, zapisan negde iznad Napulja, pasus u kojem se Bucati obraća Bartaliju:

"Stari lave, je li ovo dan koji pre ili kasnije mora doći, je li ovo čas tvoj najviši nakon kojeg počinje poslednji krah mladosti? U određenom trenutku, to znaš, tajanstveni genij će te napustiti. Najednom ćeš se osetiti čudnovato sam: kao kralj u bitki koji, okrenuvši se nazad kako bi izdao naređenja, ne vidi više svoju vojsku, rasplinutu u ništa nekom čarolijom. Taj užasni trenutak će doći. Ali kada? Ti to ne znaš. A moglo bi biti danas."

Večeras se bije jedna druga bitka, večeras se oporavljamo od jedne druge pustoši, večeras se u finalu koje nosi ime 2020. a odigrava se u leto 2021, pobeđuje neko novije beznađe.

Večeras je duel dostojan redova Dina Bucatija, naći će se valjda neko pa da ga i u knjigu spakuje, ili makar celovečernji film, sa čijeg će se postera smejati on, glavni protagonist.

Večeras veliko finale igra jedna zemlja koja dugo čeka na uspeh u fudbalu, zemlja koja za njega i kroz njega živi, zemlja ponosna i gorda, zemlja koja sanja da će ponovo biti tamo gde uvek misli da zaslužuje da bude, zemlja koja ne preza od svake moguće smicalice samo da dobije ono što želi, ono što mora da ima.

A protiv te zemlje će na svom Vembliju nastupiti Englezi...

I tamo, sa trakom u ruci, sa zaliscima, sa hrabrošću i prevejanošću, nešto između profesora i dobrog duha, jedini čovek dovoljno mator da se seća pokoravanja sveta (mada je bio previše mlad da bi ga zvalo da bude nazočan), eto ga, serijski pobednik, možda poslednji – dobro, uz onog lika koji će mu na terenu stajati uz bok – Mohikanac iz vremena kada je centralni defanzivac morao da bude kolos i da jednako dobija fizičke i psihološke bitke sa rivalima.

Đorđo Kjelini, u sudaru sa mladim, brzim i pomalo nadobudnim protivnicima.

Pa mogao bi onda neki Dino Bucati da se nađe, mogao bi neko da pomisli da je ovo dan u kojem će Kjelini, uskoro će uzeti 38. leto, nema ni ugovor sa svojim klubom, u kojem će otići u penziju, da će ga stići godine, da će ga napustiti tajanstveni genij, da će se osetiti čudnovato sam kada bele majice oko njega budu promicale u delirijumu.

Taj užasni trenutak će doći, govori ti biologija, vrišti ti krštenica, šapuću čak i oni koji te vole, a mnogo je onih koji te vole, stari lave, bićeš bivši i plakaćeš.

Ali ovo nije taj dan, oseća to Đorđo u svojim starim kostima, u koži koja pamti i dva tuceta priprema i jedan ugriz Luisa Suareza, u svom nosu koji daje nadu nama što nas priroda nije mazila – da i mi možemo nekada biti šarmantni kao Đorđo – u svim onim nefudbalskim diplomama koje je stekao i mnogo fudbalskih priznanja koja se ne mogu pobrojati, u svakom osmehu što dobroćudni div (nemojmo dozvoliti da nas to zavara, ume on da bude i pečobrazan i namazan svakom nijansom azurne kada treba) uputi sudiji, navijačima, svojoj zemlji.

Ovo stvarno nije taj dan.

Kjelini i Lukaku (©Reuters)

Nije ovo taj dan, imaš ti snage za još jedan uspon, da budeš Garibaldi, iz tvog crvenog Livorna, iz tvog radničkog Torina, da ih sakupiš, gore od severa gde je rođen Manuel Lokateli, na Barelinu Sardiniju, pa preko Berardijeve Kalabrije do Napulja iznad kojeg pedalaju Bartali i Kopi, ispod kojeg za loptom trči Insinje, imaš vremena da u Peskari pokupiš brata Veratija i da svratiš u Folinjo, negde u težište Apenina, gde se najviše suza prolilo za Spinacolu, jer i ovo večeras je za brata Spinacolu, neka vidi svet kako igra i kada ne igra.

Nije ovo taj dan, jer Đorđo Kjelini nije samo kapiten Italije (niti samo kapiten Juventusa, a poslednji put kada je jedan veliki pehar bio italijanski, i njega je doneo kapiten Juventusa), on je spona između one davne i ove nove Italije, neuhvatljiva frekvencija što od Roberta Mačinija pravi i Lipija i Ančelotija i Sakija, da Mančo šmekerskim potezom sa revera sakoa poput dosadnih mušica otera sve nas što smo ga neznalicom zvali; Đorđo Kjelini je spona između Italije Dina Bucatija i Italije Roberta Savijana i Paola Sorentina.

Majstor dramatizacije, tip koji je prošao sve, ne ni otac koliko nasmejani, velikodušni ujak dečacima što ga prate i veruju mu.

Grande Đorđo ne brine, nemojte biti naivni, ne brine zbog brzih mladih igrača koje su mu pominjali u prethodnih nekoliko dana, ne bi trepnuo zbog foliranja Rahima Sterlinga ni trikova Džeka Griliša (ako se Garet Sautgejt uopšte usudi da mu da šansu!) ni izvlačenja Harija Kejna toliko daleko da bi neko dobrodušan pomislio da to Kejn ne ide da organizuje napade, nego da pobegne od Kjelinija i Bonučija.

Više mu smeta što sada ceo svet navija za njega, što su svi protiv Engleza, a on zna da je mnogo lakše pobediti kada na tebe škrguću zubima i otpisuju te.

Radio je to toliko puta...

I zna kako se završio ep Dina Bucatija, zna da je 1949. poletni Fausto Kopi pobedio Đina Bartalija, uhvatio ga je na nekoj planini, tamo gde je ovaj najjači, kao što je Đorđo najjači u glavi, i stari lav je morao da prizna poraz.

Doći će taj dan, taj užasan trenutak, ta uzbrdica, zna to Đorđo, kada će ga tajanstveni genij napustiti, kada više neće biti za misao brži, za klizeći start spretniji, za rempl snažniji od ostalih.

Kada će se okrenuti i njegove azurne armije više neće biti oko njega, da ih povuče, da ih obodri, da ih nasmeje.

Samo, Đorđo, ovo stvarno nije taj dan.