PRELAZZI: Orijent ekspres – Pismo iz Stambola

Nama koji smo to posmatrali sa strane ostalo je kao kuriozitet, kao fusnota, kao dodatak na kraju knjige, nešto što biste mogli i da prenebregnete i da ne budete ništa manje informisani zbog toga. Ili, u najboljem slučaju, kao jedno "šta bi bilo kad bi bilo", i to tek ukoliko ste navijač tačno tog i tog kluba, pa vam kroz glavu često prolaze svi mogući i nemogući zapleti, svi oni neostvareni talenti, sve one alternativne stvarnosti koje su, zar ne maštamo baš zbog toga, redovno bolje od ove realne.

A za onog koji je to živeo, i koji to i danas živi – a danas, u sredu, 29. novembra, živeće posebno – ostala je bolna rana, ožiljak zarastao taman toliko da prokrvari svaki put kada bi ga sudbina i raspored odveli na Old Traford ili suočili sa tim klubom.

Vilfrid Zaha, dečko iz Krojdona oko kojeg su se nekada plele legende, Vilfrid bi Zaha o tim prilikama ušao u svlačionicu svaki put sa osećajem da je opet odabrao pogrešna vrata. Svaki put sa milisekundom razmišljanja da li levo ili desno. I sa noćima, makar dve – jedna uoči, jedna nakon meča – u kojima bi ga proganjalo ono što je moglo biti.

Tada bi, posle te kratke dileme, Vilfrid Zaha izašao na teren Old Traforda, pa mu tek tada ništa ne bi bilo jasno: zar nije ova širina napravljena za moj trk, za moj prodor?

Za trenutak bi fokus bio prebačen sa utakmice, za trenutak bi opet bio onaj dvadesetogodišnjak koji dobija poziv ser Aleksa Fergusona (legenda kaže da ga je prvi preporučio Aleksov sin Daren, koji je u Čempionšipu mogao izbliza da prati rast i razvoj čudesno talentovanog dečka) sa detaljnom razradom njegove buduće uloge.

Neće biti samo krilo Junajteda, biće vesnik novog, možda i poslednjeg tima koji će stvoriti ser Aleks, biće osovina oko koje će se graditi budućnost. Novi Kristijano, ako se to sme sada, ako se to smelo tada tako reći.

I odmah će se setiti svega što je bilo posle: kada Zaha napokon stvarno dolazi u klub (prethodno je polusezonu proveo na pozajmici u Palasu), njega napušta Ferguson. Umesto čoveka koji je znao gde će s njim i koji bi umeo, ta toliko ih je podigao, kao da je vlasnik obdaništa, da umiri možda nezrelog dečaka i, reklo bi se, da ga izvede na pravi put, tu je jednako Škot ali previše rezervisani i otuđeni Dejvid Mojes.

Hajde što nema znanje i talenat, nego ne poseduje ni mrvicu strpljenja i pedagogije svog beskrajno slavnog prethodnika: nekoliko loših utakmica novog momka – i veći su se talenti gubili na tom izazovu! – i već je bio na klupi, još nekoliko nesporazuma na treningu i proteran je iz ekipe, još jedno-dva kašnjenja na trening i eto ga na pozajmici u Kardifu; a kada je otišao Mojes, kratko bivstvovanje Vilfrida Zahe u Mančesteru bilo je zapečaćeno. Holanđanin Luis van Gal nije ga video na krilu, a u špicu nije bilo mesta.

Setio bi se, seća se, tih dana, pa nedelja, pa meseci koje bi provodio u hotelskoj sobi ili u klubovima gde bi, nekad i uz pomoć maligana, gasio fudbalsku i početke prave depresije.

A nije bio kriv. Ili nije samo on bio kriv.

Vilfred Zaha (©Reuters)

Tako to ide, nekome nije valjao, pa nikome nije valjao, a onda nije valjao ni sebi, i s besom bi, ili samo sa rezignacijom momka što je tek zagazio u treću deceniju života, gledao kako novinari, pa navijači, pa onda i jedni i drugi, uzdižu neke druge novajlije, govore o nekim brzancima i driblerima koji nisu i nikada neće biti Vilfrid Zaha i pričaju o rekonstrukciji Junajteda koja nije i neće, osetio je to tada i osećaće to dok bude bio živ, neće uključivati i njega.

Pobegao bi tada Vilfrid Zaha i od sebe, a kamoli od Mančestera, a kamoli od Londona – povratak u Palas bio je sasvim logičan, jer srce nekada nema snage da kaže išta drugo doli "vodi me kući" – a pošto to nije mogao, onda je bežao od protivničkih defanzivaca i svojeručno održavao simpatični klub iz Londona u Premijer ligi.

Pojavile bi se tu i tamo glasine da ga traži ovaj ili onaj engleski klub, mada su, sa dolaskom nove i poletne generacije domaćih fudbalera, koja je bila brza i znala lopte, i naravno sa neumitnim protokom vremena, Zahine akcije bivale sve bleđe.

I to žigosanje ga je bolelo, šta, ako nisam bio za Junajted, nisam ni za gde? Zato je, uostalom, i prestao da bude Englez i postao reprezentativac Obale Slonovače, kao da je i pasošem želeo da raskine sa svojom prošlošću.

A onda je, prošlog leta, stigla najlepša moguća ponuda. Ona o kojoj se ne razmišlja mnogo, čak i posle 18 godina na jednom mestu. Ili posebno tada.

Dobrodošli (nazad) u pakao!

Pukao je pred očima Vilfrida Zahe jedan drugi svet, mirisan kao aščinica i slatkast kao tufahija prelivena šerbetom; otišao je najdalje što možete da odete a da se to i dalje Evropom zove, i najbliže što možete da odete a da dodate na uzbudljivosti. Mesto gde se sa 31 punom godinom, deset leta posle zlosrećnog prelaska u Junajted, i dalje možete osećati mladi.

Oh, to je projekat koji bi zainteresovao i ljude što za fudbal ne mare toliko, a kamoli one koji su njime od malena opčinjeni.

Jer tamo, u Stambolu na Bosforu, ne leži bolan paša i niko ne seli na ahiret, i nije Vilfrid Zaha otišao da bude fikus u bašti saudijskog vožda, nego važan šraf ekipe kakvu bi svako od nas, da nam se nešto da koje milionče, napravio u glavi ili makar na Football Manageru. Ikardi – Zaha – Mertens, pa Toreira i Ndombele, pa Ziješ i Tete, i još gomila Turaka pride.

Jedan moderni Orijent ekspres, napravljen da ih poveže sa Evropom.

Bilo je, dakle, logično da se Vilfrid Zaha uklopi na Ali Sami Jenu kao ratluk uz kafu, ali nije baš valjalo da se desi da ga one kuglice opet pošalju na Old Traford.

Povratak na Old Traford (©Reuters)

Ili je tako, znaju Turci ponešto o kismetu, baš moralo da bude, kao što je moralo da se desi ono na Old Trafordu pre skoro dva meseca. Tamo gde je po projekcijama – eh, ko još za njih mari! – trebalo da iz godine u godinu sluša himnu Lige šampiona i bori se za trofeje, umesto da troši Bogu dane na Selhurst parku, obeležen istim tim Junajtedom, tamo je morao baš on da postigne gol.

Ovog puta u dresu Galatasaraja.

Turci su odneli pobedu, Ikardi je zapečatio sudbinu ubogog sastava Erika ten Haga – doživeće oni još veći šamar u grupi A Lige šampiona, bez brige, u državi Danskoj – a Zahi, eto, nisu zviždali, jer su oni na tribinama upravo ljudi iz dalekog prvog pasusa ovog teksta, oni koji u sada već zrelom čoveku iz Krojdona vide ono što je trebalo da postane, a ne ono što je postao.

A večeras? Eh, večeras treba samo još jednom da pokaže tim strastvenim poklonicima na tribinama da je stvarno njihov, da nije neki tamo janjičar koji sneva o domu iz kojeg je davno odveden, i imaće, verovatno, Vilfrid Zaha još jedan mali motiv da isporuči svilen gajtan nadama Junajteda za proleće u Ligi šampiona.

Njegovo je prošlo, zna, ali opet ga je lecnuo onaj ožiljak u nedelju po podne kada je video one makazice, opet svi slave nekog tamo Garnača kao što njega nisu nikada, njega kojem je ser Aleks lično pričao šta je Junajted, a što ne zna, verujte da ne zna, ni Ten Hag ni pola svlačionice, one u koju Zaha više nikada neće ući.