PRELAZZI: Pet izmena, Nik Hornbi i Svindonove batine u Napulju

Znate one događaje koji rascepe univerzum na pola – da se nije desilo nešto kako se desilo, sve bi bilo drugačije, i stvari bi otišle drugim tokom.

Ti događaji, nazovimo ih prelomnim, mahom su neki veliki: neka rečenica koja je zveknula u pravo vreme, neki metak koji je nekamo zalutao, neka lopta koja je pala iza gol-linije i izmestila planetu iz ležišta.

Ne očekuje se, svakako, da se “prelomnim” nazove finale nekog Liga kupa na Vembliju, godine 1969, kada je Engleska još svetski prvak; i to ono u kojem jedan prvoligaški klub igra sa jednim trećeligaškim. I ako se dogodi, svakako ne dovoljno da ostavi posledice – pa čak i, evo, na ova usled koronavirusa izmenjena pravila fudbalske igre – i pola veka kasnije?

A eto, jeste, ne samo na lokalu.

“Lokal” je u ovom slučaju Svindon, grad zapadno od Londona, grad onako, ni po čemu poznat, ponajmanje po svom fudbalskom klubu. Jednu jedinu sezonu igrali su u Premijer ligi, nisu hteli duže da je zadržavaju, a u poslednjih nekoliko godina pamti se i da im je šefovao Paolo di Kanio.

Ali reperkusije finala Liga kupa iz 1969. na Vembliju osećaju se, idemo dalje, i u modernoj književnosti. 

Da nije bilo kako je bilo, jedan dvanaestogodišnjak ne bi osetio šta znači patnja, ne bi se još više zaludeo za svojim Arsenalom, ne bi kasnije napisao ni “Stadionsku groznicu” (lektiru za zaluđenike fudbalom) ni “High Fidelity” (lektiru za zaluđenike pop muzikom) ni “Sve o dečaku” (lektiru za zaluđenike romantikom), ma možda ne bi ni postao pisac.

Ili bi, u svakom slučaju, postao gori pisac nego što jeste?

Svindonov Kaunti Graund (©Reuters)

Bio je 15. mart 1969, Arsenal je na krcatom Vembliju, stotinu hiljada duša, čekao Svindon Taun, i svi su mislili da će to biti lagan posao za favorita. Svi, valjda, sem malog Nika Hornbija, koji je, kako piše u “Stadionskoj groznici”, “stekao ožiljak za ceo život”.

“Toliko sam bio prestravljen da nisam ni primetio celu atmosferu na Vembliju. Sedeo sam drhteći dok Svindon nije poveo pred kraj prvog poluvremena, a onda se strah pretvorio u patnju. Taj gol je bio jedna od najnesrećnijih gluposti koje je izveo neki profesionalni fudbalski tim: jedno glupo vraćanje lopte golmanu (Ijan Ur, naravno), pa promašaj, posle čega se golman (Bob Vilson) okliznuo na blatu i dozvolio lopti da pređe gol-liniju kod desne stative. Iznenada sam, prvi put, primetio da oko nas sede sve sami navijači Svindona, sa onim groznim zapadnjačkim akcentom, apsurdnom nevinom veselošću i mahnitom nevericom”.

Arsenal je, piše dalje Hornbi, uspeo da izjednači, pred sam kraj meča, pa se otišlo u produžetke. Sigurno će tamo autsajderi pokleknuti? Sigurno nemaju snage da se odupiru momcima s Hajberija, čak i ako je tada bila dozvoljena samo jedna jedina izmena?

“Svindon je u produžetku dao još dva gola, jedan iz kornera, a drugi je postigao Don Rodžers posle veličanstveno pretrčanih šezdeset metara, i to više nisam mogao da podnesem. Kad je sudija odsvirao kraj, otac me je izneverio treći put za manje od tri sata: ustao je i aplaudirao tim izuzetnim bednicima, a ja sam pojurio prema izlazu...”

Hornbi je narednog ponedeljka dobio batine, nekog drugog ponedeljka je, pokušavajući da obriše ovaj bol, postao i pisac, ali ovo nije priča o njemu.

Nije ni o Svindon Taunu, mada ona načelno nije nezanimljiva: hajde što ih je nekada vodio Di Kanio, nego su sada, administrativnom odlukom, postali šampioni Lige dva i vratili se u treći rang takmičenja, a menadžer im je Riči Velens, kojeg se poklonici Championship Managera po dobrom sećaju iz verzije 01/02.

Sada nas zanima, a posebno u ovim danima i predstojećim mesecima, ono što se odvijalo na sportskom i, hm, manje sportskom planu.

Sve do te 1969, pobednik Liga kupa imao je formalno automatski obezbeđeno mesto u evropskim takmičenjima, konkretno u tadašnjem Kupu sajamskih gradova. No Fudbalska asocijacija smatrala je da Svindon Taun, kao trećeligaš, nema pravo da predstavlja Englesku u Evropi (slično se dogodilo i sa Kvins Park Rendžersom koju sezonu ranije).

Tada na scenu stupa Điđi Peronaće. Bio je pitoreskan lik, Kalabrez koji je tečno govorio engleski, a govorio ga je slatkorečivo skoro kao maternji; uz to, zaljubljenik u fudbal, uvideo je da u toj igri može dosta i da se zaradi. Peronaće je jedan od prvih modernih fudbalskih agenata, čovek koji je, u vreme kada su transferi preko granice, a tek preko Lamanša, bili retkost, doveo u Seriju A i Džona Čarlsa i Džimija Grivsa i Denisa Loua...

Tog proleća upalila se Điđiju lampica iznad glave, u jednom oku mu je zasijala funta sterlinga, u drugom zacaklila lira: šta ako bi postojalo takmičenje u kojem bi učestvovali italijanski i engleski klubovi, u kojem bi igrači i talenti bili u izlogu, u kojem bi bilo mesta za hrabre klubove poput Svindon Tauna kojem propisi nisu dozvoljavali da se otisne na kontinent?

Šezdesetih i sedamdesetih, kada fudbala nije bilo ovako, tokom cele godine (dobro, ne govorimo o poslednjih par meseci), a internacionalna takmičenja bejahu privilegija retkih, prijateljske utakmice predstavljale su retku priliku da se odmere snage, vide neki novi igrači i napune kase klubova (pošto su milionski sponzorski ugovori bili misaona imenica), ovakvi regionalni turniri nisu bili toliko neobični. Igrao se i kod nas Balkanski kup, bio je i Coppa delle Alpi, o dugovečnoj Mitropi da i ne pričamo...

Pa ipak, i u tako šarenolikoj konkurenciji, Anglo-italijanski kup bio je verovatno najneobičnije, najbizarnije, najluđe i, dobro, najnebitnije takmičenje koje je ikada postojalo na tlu Evrope.

Askoli slavi pehar nakon pobede nad Nots Kauntijem (©Reuters)

Dvadeset osmog maja navršilo se ravno pet decenija od prvog finala koje je odigrano i drugog i poslednjeg trofeja u vitrinama Svindon Tauna.

Odigrano, ali ne i završeno: nema veze što je borba bila za novi pehar, fudbal je fudbal a Napulj je Napulj, i nakon što je pred 55.000 ljudi na San Paolu 28. 5. 1970. Svindon poveo protiv Napolija s 3:0, temperamentni domaćini su počeli da gađaju i svoje igrače i goste čim god su stigli, a ponajviše staklenim flašama i tada još betonskim stolicama.

Iz današnje perspektive, to prvo finale bilo je dobra i poštena najava za ono što će doći: svega tri godine je trajao, u tadašnjem formatu, Anglo-italijanski kup, potom je sedamdesetih postao amatersko druženje niželigaša, da bi početkom devedesetih, kada su Englezi počeli (a ko nije?) da se zaljubljuju u Seriju A, ponovo bio vaspostavljen, mada je više služio za zabavu huligana, koji su mogli da odmeravaju debljinu mišića i dužinu štangli daleko od reflektora i policije, nego što je zavređivao pažnju gledalaca i medija.

Uprkos tome što su, recimo, samo u finalima tih godina nastupali – a poneki i davali golove – Gabrijel Batistuta, George Hadži, Vinćenco Montela, Marko Napi, Oliver Birof...

Ali po nečemu je, ispostaviće se, Anglo-italijanski kup bio daleko ispred svog vremena. Koliko god mu se danas otvoreno sprdali, koliko god Điđi Peronaće izgledao kao oportunista koji je hteo da uradi i jedne i druge i mazne im što više love za što manje vremena i napora, nije ova poluvekovna obletnica, a nisu ni Svindon i Nik Hornbi, jedini razlozi što baš sada pišemo o njima.

Sve je bio jedan veliki eksperiment, a baš te posledice osećaju se danas. Anglo-italijanski kup imao je neke lude i neke luđe ideje. Jedna od njih je, recimo, bila da se pravilo ofsajda poštuje isključivo u šesnaestercu, ali ne i na ostalom delu terena; malo je reći da se to nije zapatilo.

Đenova je u finalu savladala Port Vejl (©Reuters)

Nešto drugo bilo je preteča današnje norme od tri boda za pobedu: za trijumf se jesu dodeljivala dva, ali bod bi se dodavao i za svaki postignuti gol.

Nešto treće nam se desilo silom prilika, a premijerno je viđeno baš tamo: kako bi se dala šansa većem broju igrača, Peronaće se sa klubovima dogovorio da dozvoljen broj izmena po meču bude okruglo – pet.

Pedeset godina je prošlo od čuvene sezone Svindon Tauna kada su osvojili taj danas beznačajni trofej i kada su tukli Juventus u Torinu i dobili batine na San Paolu; i možda nema više takvih bizarnih turnira, i možda su tek šampioni četvrte lige, no sem sećanja na fudbal kakvog više nema dobili smo i lekciju koju nismo tražili, ovu sa pet izmena i sa praznim tribinama.

Dobro, i zbog onog Vemblija kada Ijan Ur vraća loptu Bobu Vilsonu, kada se univerzum blago raspukne, stekli smo i jednog sjajnog pisca, i jednu veliku knjigu o tome kako je, kad si trapav i romantičan, navijati za neki fudbalski klub.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta