PRELAZZI: Posle neka neko kaže da je slučajno...

Posle neka neko kaže da se išta događa slučajno. Sport voli simboliku, naravno, našao bi prilježni novinar i još studiozniji trener lako neku vezu da od svega napravi jaču priču no što jeste – mada ovoj ne treba nikakva augmentacija, niti bi Luis Suarez, samo njega da izdvojimo, mogao da ima veće srce i veći motiv od ovog s kojim će danas istrčati pred ljubičaste tribine – ali kad se nešto tako pogodi, kad se sve sklopi, čovek mora da pomisli da smo samo figure u nečijem velikom planu.

Prošlo je četvrt veka od one duple krune Atletiko Madrida, i jeste posle bila i jedna titula i jedan kup, i bila su još dva finala Lige šampiona, ali nijednog trenutka nije delovalo da su se sve kockice – a one mogu da budu i tužno crne, ne samo šarene i za igru – složile, kao što je to slučaj danas.

Četvrt veka, okruglo, od duple krune Atletiko Madrida, i u prvoj sezoni u kojoj nema njega – ako se može reći da ga više nema, i da nije i on umešao prste u čudesnu godinu koja dobija svoj krešendo ove subote uveče – postoji osećaj da ovo mora da bude to, da se posle svih nedaća i ovog prolećnog prosipanja prednosti, mora dogoditi da Atleti pobedi u Valjadolidu večeras.

18.00: (10,0) Valjadolid (5,50) Atletiko Madrid (1,30)

Samo što Kralj, doći ćemo i do njega, najviše voli da dekretom pokvari najavljenu žurku...

Ne mogu se te dve stvari, te dve godine između kojih je fudbal postao nešto drugo, i Španija je postala nešto drugo, i Atletiko i Barselona su postali nešto drugo (samo je Real Madrid ostao isti?), ne mogu se previše porediti, sem što je u obe vinovnik bio Dijego Simeone; sem što sada postoji samo večno sećanje na Radomira Antića, a tada je uživo pravljena legenda.

Ponajmanje mogu po tome što je značila nama, a što je slabije veze imalo sa Atletikom kao takvim, a više sa nama kao ovakvim.

U tim godinama sa malo fudbala na televiziji – da li je to bila loša stvar? Ili je svaka utakmica koju bismo uhvatili na nekom kanalu ili kod kuma što je među prvima imao satelitsku zapravo bila veći događaj, jer si je gledao u cugu, od početka do kraja, bez šaltanja kanala? – bilo je i malo, premalo pobeda za "naše ljude".

Košarkaši i još pokoji sportista bili su prva posleratna radost (naivno smo verovali da su ratovi završeni), pa smo se, kao zubima za vazduh, držali za uspehe koje bi ljudi sa -ić u imenu pravili tamo negde.

A ništa srpskije, ili ako hoćete balkanskije, nije bilo od duple krune Radomira Antića i Milinka Pantića u sezoni 1995. na 1996.

Sve je bilo ludo, sve je bilo nelogično, počev od toga da je klub uveliko bio u rukama prevejanog gangstera Hesusa Hila, koji je jedino više od para zgrnutih korupcijom voleo da maltretira i otpušta trenere, do činjenice da je najveća i najuspešnija akvizicija bila ona za koju je Raddy, kako su ga zanavek zvali Englezi, morao da garantuje sopstvenim primanjima.

Dijego Simeone (©Reuters)

Posle neka neko kaže da se išta događa slučajno, ali te i samo te sezone je Ljubo Penev mogao da igra kao da je Hristo Stoičkov i Georgij Asparuhov u jednom (vrlo pozamašnom i snažnom) telu, Kiko je mogao da bude najbolji asistent svih vremena, samo je te sezone Čolo Simeone mogao da da pregršt golova – ko ga, zaista, pamti po tome? – dok se čeka da proradi nečuveno talentovani Leo Bjađini.

Nikad od tog klinca nije bilo ono što je trebalo da bude, i nikad od Atletiko Madrida nije bilo ono što su neki tada očekivali, ali je bilo tačno ono što je moglo i moralo biti: kao da je svako u čudesnoj sezoni odigrao svoju ulogu, od srpskog tandema i navijača na stadionima, do nas koji smo ustreptalo doživljavali svaku Atletikovu pobedu kao svoju, znajući ili tek predosećajući nešto o tome kako je kad se na vas male namere oni veliki...

Bilo je nekih sličnosti, hajde, ne samo zbog ovog prgavog Argentinca kojem već punu deceniju proriču da je "ono njegovo" gotovo, i ne samo zbog ovog Urugvajca koji bi optrčao do Barselone i natrag sa zlatnom medaljom u zubima, samo da im pokaže koliko su pogrešili.

I tada je sezona počela kasnije – ne zbog pandemije, već zbog sudskog spora kojim su Sevilja i Selta vraćene u ligu, pa je ona imala čak 22 člana – i tada je morala da bude skraćena zbog Evropskog prvenstva, i tada je Atletiko gubio derbije, jedan posebno bolno, kada im je prvi gol u seniorskoj karijeri dalo njihovo dete, kasnije legenda kluba Raul, ali pabirčio bodove protiv onih "manjih" ekipa.

I tada su govorili da je Atletiko pun "radnika" i "boraca" a da tu nema previše talenta ni previše tehnike, ili da im sistem ne dozvoljava da se izrazi, kako god; na kraju se, jer da nije tako ne bi bilo ni ovog teksta niti bi bilo trke za titulu večeras, na kraju se gledao samo semafor, samo tabela.

18.00: (1,47) Real Madrid (4,40) Viljareal (6,75)

A jedini put kada je izgledalo da je šampionska kruna ugrožena i da će i Antićevi i naši i snovi onih Madriđana koji su večita opozicija biti srušeni, bilo je kada je na Visente Kalderon stigao tim koji se grčevito borio za opstanak i koji će jedva preživeti...

Posle neka neko kaže da se išta događa slučajno – bio je to Real Valjadolid.

Valjadolid je ovog šućmurastog maja skoro pa pokojni, njegovi navijači spremaju protest protiv rukovodstva – hoće i to tako da se namesti: upravo protiv Ronalda, koji je došao u Barselonu tik posle Atletikove titule i jednim delom i zbog nje, a posle toga igrao i za Real – ali u tom gradu, na tek nešto jače od sat brzim vozom sa stanice Šamartin, a do koje vas put neumitno navodi pored Santjago Bernabeua, u tom gradu ćete jedva naći šalove i dresove Real Valjadolida, dok će vam se oni poznatijeg Reala smešiti iz svake suvenirnice i u svakoj otvorenoj bašti.

Bogata kapija severozapada Španije prirodno naginje Madridu, i to ovom "belom" (u svakom smislu te reči), pa bi mnogima na Hose Zorilji bilo drago da se oni drugi, oni baksuzi, sapletu baš tu, i baš na poslednjem koraku.

Ništa ne bi bilo više Atletiko, i ništa ne bi bilo više Real.

I ništa se ne bi nasmejalo u lice više i Atletiku, i Simeoneu, i ovom tekstu, i svakoj simbolici, i svakoj slučajnosti, i svakom planu i proviđenju, od toga da u prvoj sezoni posle velikog Radomira Antića, okruglo četvrt veka od maja u kojem je to bila pomalo i naša pobeda, Atletiko na kraju ostane praznih ruku.

Madrid na nogama: Pita se Atletiko, Realov pogled ka Zorilji

Samo što bi se i tada našao prilježni novinar i još studiozniji trener da pronađe neku vezu, da i od tog kraha napravi jaču priču no što jeste.