PRELAZZI: Povlačenje VAR linija, ili kako da Englezi postanu Srbi
Vreme čitanja: 5min | sre. 04.10.23. | 16:21
Suština je da u rukama ljudi koji trenutno rukovode suđenjem u Engleskoj VAR jednostavno ne funkcioniše – ne ovakav VAR i ne sa ovakvim ljudima…
Da li je ovo trenutak koji su čekali? Signal, kao kometa preko neba zbog koje svi zaneme, truba koja razmrda uspavanu vojsku u rano jutro i komanduje "Juriš"? Da li je ovo početak kontrarevolucije, one u kojoj će razularene mase upasti u VAR sobe, iščupati kablove, ispisati skaredne grafite po tim prokletim ekranima, obesiti sudije da malo vise naglavačke, kažu da se linije tako bolje vide?
Eh, dobro zvuči, poradovao se svako ko je imao šta da kaže protiv nove tehnologije; a bilo je mnogo takvih u prethodnih nekoliko godina, ludista koji su poželeli da se sve vrati na ono kako je bilo, koji su žudeli za tradicionalnim doživljajem fudbala i tradicionalnim radovanjem.
Izabrane vesti
Možda ste zaboravili: nekad padne gol, pa se raduješ, ili je poništen gol, pa se ne raduješ – sada više nisi siguran dok ne dođe signal do slušalice...
Gol je u fudbalu jako retka i stoga dragocena stvar, nekada ga bude, počesto i ne. Zato su stari komentatori pričali o erupciji radosti, zato su se tribine tresle, zato su stadioni podrhtavali. Sada podigneš ruke, ali ih brzo spustiš, i onda čekaš...
Dobro zvuči da se sve vrati na staro, ali moraćemo da vas (nas?) razočaramo: ma koliko nakon još jednog brutalnog propusta u Premijer ligi bilo onih koji zazivaju scenario s početka teksta, VAR je tu da ostane, u VAR-u, na kraju krajeva, nije problem, problem je - kao i uvek - u čoveku.
Samo, može li makar nešto da ne ostane isto?
Nastaviće da odjekuje prošlonedeljna utakmica između Totenhema i Liverpula iz potpuno pogrešnih razloga (avaj, kako bi bilo sjajno opet pričati o tome kako je Ejndž Postekoglu preporodio Spurse, i kako je Liverpul pokazao snagu svog mentaliteta braneći se složno sa osam igrača u polju; izgubili su bod, ali su dobili potencijalno nešto mnogo više), i možda, samo se možda ponešto promeni.
Daren Ingland i Den Kuk suspendovani su za predstojeći vikend, očigledno dok PGMOL, organizacija koja rukovodi suđenjem u Premijer ligi, ne smisli način da odbrani svoje, jer vrana vrani, znamo i to, oči ne vadi.
Izašlo je to na videlo, ako nam nije bilo jasno, kada je Majk Din ispričao kako na meču između Totenhema i Čelsija nije pozvao kolegu pred onaj monitor da da crveni karton Kutiju Romeru da ga ne bi obrukao, jer zašto bi to učinio svom prijatelju i ortaku.
Kao što smo saznali to, možda budemo i sve ostalo. Postupci Inglanda i Kuka, njihov odlazak usred sedmice na poslovno-turistički angažman u Ujedinjene Arapske Emirate – što otvara brisani prostor za teorije zavere, pošto je belodano da ta zemlja drži u vlasništvu dva Liverpulova rivala – njihova komunikacija koja će izgleda napokon ugledati svetlo dana glede poništenog gola Luisa Dijaza, ponizili su ne samo sudijsku organizaciju, nego i čitavu Premijer ligu.
Ili makar ideju o Premijer ligi kao najboljoj i najvećoj na svetu.
Bilo bi to kao da se hvalite da proizvodite najbolji automobil svih vremena, a on nema ugrađene migavce ni brisače; Premijer liga ima stadione, kamere, igrače, trenere, medije. A nema sudije i nema pravdu.
To je ono što osećaju navijači svih klubova, i to je razlog što su čak i pristalice Mančester junajteda zdušno stale uz ogorčene reakcije njihovih najvećih rivala: to je osećaj koji imamo u stomaku otkako je Premijer liga, sa svojim sudijama koji ni pre toga nisu pripadali evropskom kremu, onako dopola uvela tu tehnologiju.
Ranije smo imali užasno loše odluke koje su, iz subote u subotu, nervirale ljude. Sada imamo dva nivoa užasno loših odluka i još manje informacija kako se do njih dolazi. Zbog nekompetentnosti i/ili malicioznosti klubovi su ispadali iz lige (kao Bornmut) ili iz trke za titulu (kao Arsenal) i Evropu (kao Čelsi); samo je u subotu, pre nego što se zaigralo na severu Londona, bilo nekoliko krajnje sumnjivih situacija koje su dovele, po ko zna koji put, u pitanje integritet PGMOL-a i ljudi koji obitavaju u VAR sobama u Stokli Parku.
To je sada već "nova normalnost", zar ne? Ukupno četrnaest puta su se izvinjavali – i ko zna koliko puta nisu – i ako postoji jedna olakšavajuća okolnost, to je što su greške mahom pravično raspoređene u svojoj nepravednosti.
Erling Haland daje gol Lajpcigu - kvota 1,85
Ako to ne uništava "prelepu igru", onda će ona, i svaka joj čast, sve da preživi.
Zato je važno bilo saopštenje koje je došlo iz Liverpula; dosad su svi slepo prihvatali izvinjenja, jer šta drugo da radiš; komentarisanje suđenja već duže vreme je tamni vilajet u kojem ćeš se kajati kako god da obrneš.
Sada su Englezi (dobro, Amerikanci, ali ne menja poentu) prestali da budu Englezi i zaoštrili stvari kao da su išli na kurseve brzog pisanja saopštenja u Srbiji. Umesto nemuštih izvinjenja, tražimo odgovornost, umesto još jednog zamazivanja očiju, zahtevamo transparentnost, umesto vašeg udruženog poduhvata, hoćemo imena.
Sad, što u Srbiji te stvari obično ostanu na saopštenjima jer su ona sama sebi svrha, to je drugi par rukava; čini se da bi reakcija sa Enfilda mogla da pomeri makar neke stvari sa mrtve tačke. Posebno ako se pridruže i svi ostali klubovi.
Suština je da u rukama ljudi koji trenutno rukovode suđenjem u Engleskoj (samo ćete kod najglupljih tviteraša pročitati da su engleske sudije cenjene i dobre) VAR jednostavno ne funkcioniše – ne ovakav VAR i ne sa ovakvim ljudima.
To je dobra polazna osnova, ukoliko se od nje ne odustane.
A i ako se ništa posle svega ne izrodi, ako ne dođe do neophodne radikalne transformacije suđenja, bez koje će Premijer liga i dalje ostati primitivna, neka ostane makar jedan sitan, ali važan doprinos čitave frtutme oko gola Luisa Dijaza i priznanja "značajne ljudske greške" PGMOL-a bude.
To što smo, makar na trenutak, opet sanjali o starom fudbalu, o čupanju kablova i vandalizmu u VAR sobi.