PRELAZZI: Povratak na mesto zabave

Moglo se za Pariz reći da je grad umetnika, boema, pesnika, slikara, mislilaca, slobode, one čuvene Svetlosti, naravno, pa grad ljubavi, grad snova...

Samo niko nikada nije mislio da je grad fudbala.

Možda je to baš zbog svega nabrojanog: fudbal je često eskapizam, nešto za šta se može uhvatiti ceo jedan grad, a najvoljeniji su klubovi rođeni i odgajani u doba jačanja industrije i radničke klase, što je nekako zaobišlo Jelisejska polja i intelektualne koterije okupljene oko novina i kroasana.

Tako u Francuskoj postoje Sent Etjen ili Lion, koji žive za svoje klubove; Pariz ima samo jedan veliki klub (mada će mnogi osporiti taj epitet, jer je napravljen diktatom, a ne organski), po standardima fudbalske istorije pravog mladića. Neuporedivo sa Londonom, Madridom, Rimom, Beogradom...

Biće nešto i do arogancije. Parižani su svesni da žive u jednom od najlepših gradova sveta, a ponos lako sklizne u predrasude i netrpeljivost; ova, naravno, bude uzvraćena iz svakog ćoška Heksagona.

Zato je i pre novca kojim se plaća PR države Katar, pre neupitne dominacije Pari Sen Žermena, pre nego što su počeli da pate za Ligom šampiona, kada im je Liga jedan postala pretesna, PSŽ bio omrznut.

Nisu imali previše uspeha, tek dve titule do početka ovog veka i tri kupa, ali i tada su bili maženo čedo marketinških stručnjaka, u vlasništvu televizije Canal+.

Novca je bilo, bilo je i glamura, bilo je lepo živeti u Parizu, ali tek sa određene vremenske i prostorne distance može se – čak i ako niste Francuz, čak i ako ne mrzite PSŽ – ceniti ono što su pružili pre ravno dvadeset godina.

Na jednu od tih izgubljenih zlatnih generacija, na sastav koji bi se, sada više nego dve decenije unatrag, mogao nazvati kultnim, podsetila je vest da će, po uručenju otkaza Tomasu Tuhelu, novi trener Pari Sen Žermena po svemu sudeći biti Argentinac Maurisio Poketino, koji je tihovao još od mučnog – utoliko mučnijeg zbog njegovog prijateljstva sa gazdom Danijelom Levijem – razvoda sa Totenhemom.

Maurisio Poketino (©Reuters)

Postoji povratak na mesto zločina, postoji i povratak na mesto slave.

Ovo nije to, Poketinov novi mandat u Parizu, ovog puta u drugačijoj ulozi, najpre bi se mogao nazvati povratkom na mesto zabave.

Kada danas pogledate sastav Pari Sen Žermena iz sezone 2001. na 2002, prosto je neverovatno da ništa nisu osvojili – sem što su bili jedni od pobednika onog nesrećnog Intertoto kupa – no to u isto vreme njihovu priču čini boljom i zanimljivijom; onako bi možda predstavljali početak dinastije i na sebe navukli srdžbu ostatka Francuske (i Evrope) kakvu sada trpe Nejmar i drugovi; ovako su započeli nešto, a onda se rasuli po svetu, da se nikada više ne nađu.

Bili su nadareni, bili su u usponu, bili su na putu da postanu ikone. (Iako su puritanci i tada govorili o "plastici"...)

Nije to bio prvi put da Pariz prikupi vedete - devedesetih su igrali Rai i Đorkaef, recimo - ali svako od njih će uraditi mnogo više tek po odlasku; bili su kao neki raštimani bend kojeg je do uspeha delila "samo" disciplina i "samo" malo bolje radne navike, uprkos virtuoznosti gotovo svakog člana.

To Luis Fernandes, tadašnji trener u drugom mandatu, nije umeo da hendluje.

Ostala je legenda. Ostala je i velika lekcija Poketinu, možda...

Ali prvo, i važnije, legenda.

Poketino je jedva prepoznatljiv, valjda svi imamo onu sliku iz srednje škole koje se stidimo zbog imidža, a ovo je njegova: danas blagoglagoljivi i, što bi Englezi rekli, "smart" tip ima dugu kosu, vezanu trakom, kakve su Argentinci neštedimice furali tih godina i decenija; on komanduje odbranom u sezoni koju je odigrao toliko dobro da je dobio poziv i za Svetsko prvenstvo 2002. (mada se kod njegovog Marsela Bijelse, baš kao ni ceo taj tim, nije proslavio), pored njega je sunarodnik Gabrijel Hajnce, tu je negde i Silven Distan, iza njih golman Lionel Letizi.

No žurka počinje na sredini terena i u napadu.

Mikel Arteta, sadašnji menadžer Arsenala, tada tek klinac na pozajmici iz Barselone u koju se nikada neće vratiti – zato će ga zapamtiti Ostrvo, gde će biti kao riba u vodi – čuvao je leđa tandemu koji, evo, krenula je pljuvačka, što bi se reklo "njima predstavljanje nije potrebno"...

Jedan je mogao sve s loptom, neprevaziđeni majstor čiji se potezi i danas prepričavaju, delio je radost kao osmehe i osmehe kao radost, i mnogi će ga klinac koji ga je samo ovlaš okrznuo i dalje ubrajati u idole, ljude što su od fudbala i napravili najsrećniju od svih igara.

A onaj drugi se zvao Ronaldinjo...

Ronaldinjo u dresu PSŽ-a (©Reuters)

Džej-Džej Okoča i Ronaldo de Asis Moreira i tada su, kao i uvek, previše voleli fudbal da bi marili za konačan rezultat; sa takvom okosnicom – a bio je tu i Loran Rober, znamo ga po nekoliko spektakularnih golova i još spektakularnijih asistencija Alanu Šireru u dresu i dalje jakog Njukasla – Pari Sen Žermen možda i nije mogao više od četvrtog mesta u prvenstvu.

Ono što je frapantno, posebno kada dođemo do špica, jeste naknadna pamet, koja, protivno očekivanjima, iznosi činjenicu da je PSŽ te sezone u ligi postigao svega 43 gola (prvak Lion, recimo, 62; drugoplasirani Lans 55; na listi strelaca su prva tri mesta zauzimali Đibril Sise, Pauleta i Žan-Kold Darševil, a nešto niže behu i Šabani Nonda i Soni Anderson).

Nije da je nedostajalo napadača: sem krupnog i zaboravljenog Brazilca Aloizija, dovedenog iz Sent Etjena, i starlete Championship Managera po imenu Bartolomeu Ogbeče, bio je tu još jedan koji će brižljivo gajiti svoj imidž nestašnog dečaka, a koji će zbog nediscipline već na zimu biti liferovan u Liverpul. (Na Enfildu je bio solidan, i jedna od najvećih grešaka pokojnog Žerara Ulijea bila je što ga se tako lako odrekao.)

Anelka se prvi posvađao sa Fernandesom, potom je u klinč sa njim ušao 21-godišnji Ronaldinjo, kojeg će stručni štab optuživati da su ga opčinila svetla velikog grada i da više pažnje posvećuje žurkama nego treninzima; kada je tužan Ronaldinjo, tužan je ceo fudbal, kada je nesrećan Ronaldinjo, nesrećan je i manje svetao čak i Pariz.

Nikolas Anelka (©Reuters)

Parižani su, rekosmo, jedna naopaka, nezajažljiva sorta, ne toliko navijači koliko prefinjena publika, koja očekuje da joj se igrači udvaraju pobedama i lepotom, da je šarmiraju i zavode poput neke madmoazel u baletankama; sastav Pari Sen Žermena imao je sve preduslove da bude fudbalski Kazanova, ali se zbog unutrašnjih trvenja potencijalna bajka pretvorila u teški mamurluk od kalvadosa i konjaka.

Generacija se raspala, Okoča je otišao u Bolton, Ronaldinjo će, vođen i Džej-Džejovim lekcijama o tome koliko je važno zabavljati se, zaplesati u Barseloni, Arteta, Rober, Distan, Anelka, Hajnce u Englesku, Poketino preko Bordoa natrag u svoj Espanjol...

Da je bio neki drugi trener, neko ko bi umeo da sredi mušice i izvuče najbolje od igrača, da je bio neko poput, eto, recimo, na primer, Maurisija Poketina, onog iz 2001. ili ovog iz 2021, svejedno, možda bi se o Parizu danas pričalo drugačije; možda se ne bi čekalo da stignu Arapi, možda bi postojala i tradicija titula i pehara, a ne samo tradicija dovođenja zvezda zbog čijih mušica novinari L'Ekipa rade prekovremeno.

Umesto Anelke tu je Mbape, umesto Ronaldinja i Aloizija Nejmar i Markinjos, umesto Poketina i Hajncea Di Marija i Ikardi...

Hoće li se istorija, za Poketina i PSŽ i njegove zabavljače, ponoviti, jer Pariz je to, a Pariz se ne da ukalupiti čak ni kada mu se vratite s novom frizurom?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljniki kolumnista MOZZART Sporta