PRELAZZI: Preci i potomci – tri priče o novoj Jamajci

Bilo je leto 1948. kada je brod po imenu HMT Empire Windrush pristao u luku Tilberi, u Eseksu. Na njemu je bilo 1.027 pravih i još dva slepa putnika. Ukupno 1.029 duša odazvalo se pozivu tadašnje matice, Ujedinjenog Kraljevstva, da dođu i pomognu u posleratnoj izgradnji opustošene i osiromašene zemlje.

Većina ih je bila sa Jamajke, ali i sa drugih karipskih ostrva. Došli su zato što su ih zamolili da dođu, ali i zato što su znali da će njihova deca imati bolji život tamo u dalekoj Evropi.

Windrush je bio samo simbol, samo prvi brod. U narednim godinama i decenijama hiljade ljudi sa Jamajke i drugih poseda britanskog dominiona stizaće i naseljavati se od Dovera do Hebrida, tražeći parče sreće i obavljajući one najvažnije, najteže poslove, od škola do bolnica.

Neće im biti lako, ni njima ni njihovoj deci: iako su ih zvali, nisu ih lako prihvatali, i proći će decenije, i pokoji rasistički skandal, pre nego što njihova deca, i deca njihove dece, postanu Englezi.

A onda će doći deca dece njihove dece, da pokažu da se može biti i Englez i Jamajkanac, da otkriju korene i vrate malo radosti tamo odakle se uglavnom bežalo.

Ovo je priča o njima, o tim unucima i praunucima. Ovo je, pre svega, priča o tome kako se vremena menjaju. I priča o fudbalu, naravno, koji je nekada zamajac, a nekada simbol promena.

Nekada i oboje.

Pardon, to je samo prvi deo priče.

Drugi se događa okruglo 50 leta nakon što je HMT Empire Windrush doneo prvi talas jamajkanskih i drugih doseljenika u Englesku.

Više se nije moralo brodom, mnogi su samo preplivali Lamanš, da vide fudbalsku reprezentaciju Jamajke kako debituje na Svetskom prvenstvu.

Bilo je to 1998. godine, i ako ste bili previše mladi da gledate fudbal, možda se sećate raspevanih, raskošnih žena ofarbanih lica i poprsja, momaka sa dredovima kao da je Bob Marli lično sišao da pozdravi igru koju je toliko voleo, možda su vam u sećanju ostale tek tribine, onakve kakve su bile kada su Reggae Boyz izlazili na teren.

Lion Bejli i Demaraj Grej (© AFP)

Prvi karipski sastav koji se dokopao Mundijala (kasnije će to uspeti i Trinidad i Tobago), uspeo je u prvom kolu da izvuče 1:1 protiv Hrvatske, ali samo na poluvremenu; izgubiće taj meč sa 1:3, pa će ih Argentina tući sa 5:0 uz tri gola Batistute i još dva Arijela Ortege (ao, kakav je to bio tim!), ali onda će Jamajka, u onim prelepim duelima na svetskim prvenstvima koji znače samo – eh, samo – nacijama žednim svoje premijerne pobede, savladati Japan 2:1.

Reggae Boyz su doneli veliku radost svojoj naciji, mada je ona ponešto ukaljana iz dva bitna razloga. Prvi je što je posredi bila “lažna zora”, jer se nikada posle toga Jamajka neće opet plasirati na Mundijal; drugi je što su selektor, Brazilac Rene Simoeš, i ceo fudbalski savez, bili na udaru “pravovernih”.

Smetalo je mnogima na Karibima što je Simoeš pozvao ogroman broj igrača iz Engleske, koji nisu ni rođeni na Jamajki, niti su je ikada posetili. Učešće igrača kao što su Dion Barton, Rikardo Gardner ili Ficroj Simpson bilo je, u najmanju ruku, kontroverzno te 1998, i sprečavalo je dobar broj Jamajkanaca da se do kraja identifikuju sa ovim timom.

Vreme je za treći deo priče.

Dvadeset pet godina posle tog Mundijala, i 75 otkako su, trepćući i brinući, iz utrobe broda Windrush izašli neki vredni ljudi, Jamajka je naučila da voli njihove praunuke.

I oni su naučili da vole nju.

Najveća je to, makar zasad, priča ovogodišnjeg KONKAKAF Gold kupa, koji se održava diljem Amerike i služi da svima kojima fali dnevna (ili, u ovom slučaju, noćna) doza (egzotičnog) fudbala obezbedi pristojan fiks.

Jer previše bi bilo lako, i jeftino, i banalno, priču na učešće Jamajke i njihov pokušaj da po prvi put u istoriji osvoje ovo kontinentalno takmičenje – nakon dve srebrne medalje – svesti, a što poneki po društvenim mrežama pokušavaju, na Cool Runnings, onaj mili film iz našeg detinjstva, o ekscentričnom belom treneru koji dolazi da vodi Jamajku sve do Olimpijskih igara. Zimskih. U bobu...

Trener jeste belac, i dobro nam je poznat. Heimir Halgrimson jedan je od najzaslužnijih za uspeh Islanda, koji je povezao učešće na Evropskom i na Svetskom prvenstvu; da je samo onako ponizila Engleze – da, Englezi su ovde lajt-motiv, nekada simpatičan, nekada zlikovački, i tako je bilo od trenutka kada se Windrush dohvatio kopna – pa bi ta generacija uradila dovoljno za istoriju svog i planetarnog fudbala.

Halgrimson je krajem prošle godine postavljen na čelo nacionalnog tima Jamajke, iz sasvim očiglednih razloga koji nemaju nikakve veze sa Cool Runnings ni njegovom bojom kože: mala ostrvska zemlja, okružena većim fudbalskim alama, ali nepopravljivo zaljubljena u fudbal, kontaktirala je čoveka koji je sve to već prošao.

Početak je bio katastrofalan: za prvih devet meseci, i na prvih sedam utakmica, selektor Halgrimson zabeležio je okruglo 0 – nula – pobeda.

Bilo je to dovoljno da mnogi komentatori zatraže njegovu glavu, a on je ćutao i radio i okupljao ekipu koja je, tvrdio je, sposobna da osvoji titulu, i da se potom polako okrene kvalifikacijama za naredni Mundijal, tu u komšiluku, na kojem će ne samo učestvovati, nego odigrati značajniju rolu no 1998.

A prava priča, i izvinjavamo se što smo do nje došli obilaznicom od 1948. i 1998. pa preko Islanda, prava priča je upravo ta ekipa.

Niko se više na Jamajki ne buni što za njih igraju potomci Windrush generacije; naprotiv, raširenih su ruku dočekali sve one koji su otkrili svoje korene, bilo da su to učinili jer su tako vaspitani ili tek nakon što ih je kontaktirao Kingston.

Dišon Bernard (© AFP)

I mada nije lepo prebrojavati ni krvna ni bilo koja druga zrnca, jeste zanimljivo i značajno: odnos igrača koji su rođeni u matici i onih iz Engleske, među 23 igrača pozvana za Gold kup, jeste 12:11 za “domicilne”.

S tim što i među prvima ima onih koji su baš kao dečaci otišli da traže sreću stopalima i štucnama, kao što su Danijel Džonson, igrač Prestona, ili as Aston Vile Lion Bejli kojeg je Unai Emeri vratio u život.

(Posebni naklon onih koji su svojevremeno pratili niželigaški engleski fudbal, kladionicu ili makar Football Manager, zaslužuje defanzivac Dejmion Lou, sin legendardnog napadača Rašden & Dajmondsa Onandija Loua.)

Tri četvrtine veka nakon Windrusha, praunuci su rešili da vrate tuđi dug; da pokažu da se može biti i dobar Englez i dobar Jamajkanac, a to je upravo ono što su njihovim precima osporavali decenijama i generacijama.

Da se ne ljute Meksikanci i Ameri, ne postoji atraktivniji sastav od ovog koji na raspolaganju ima Halgrimson, makar ako pitate poklonike Premijer lige i Čempionšipa: Bejli, Majkl Antonio, Demaraj Grej, Itan Pinok, Bobi Dekordova Rid...

Jamajka je na debiju ispustila pobedu protiv (oslabljenog) favorita i domaćina, da bi potom na dve utakmice dala devet golova i stigla do četvrtfinala protiv Gvatemale.

Šta god da bude u Sinsinatiju, cilj je veći od toga, a neki bi rekli da je već i dostignut.

Jedna nova “Zlatna generacija”, u doba svekolikog povika na imigrante i sve koji traže sreću drugde, u doba kada dancehall doživljava drugu mladost, sa luckastim islandskim zubarom na čelu...

Neuporedivo bolja priča, priznajmo, čak i od one simpatične komedije uz koju smo odrastali devedesetih.

Pa čak i od prelepih žena, dvojnica Merlin Oti, na tribinama francuskih stadiona 1998.