Navijači crno-belih (©Reuters)

PRELAZZI: Quelli che il calcio – Za Idrisa, njegov Juve i jedno detinjstvo

Najnovije vesti

Ostalo

Efesu triler u Vitoriji, Realova rutina protiv Virtusa

Vreme čitanja: 6min | ned. 20.08.23. | 09:10

Nedeljno popodne, onda kad su nam objašnjavali kako padaju golovi

Danas je nedelja, i doći će po podne, ono posle ručka, kada je najbolje samo protegnuti se na krevetu i opustiti, kao ker, svaki mišić sem kažiprsta kojim ćeš naizmenično pojačavati i smanjivati ton.

Danas je nedelja, i produžiće se sunce s Apenina i Alpa na onu dugačku tribinu bez krova i hladovine, i negde oko petnaest nula nula, koji sekund manje-više, krenuće lopta i začuće se pesma, melodična kao ona Partita di pallone; ali ovog će puta biti drugačije.

Izabrane vesti

Danas je nedelja, prvo kolo Serije A, ali odavno to nije crveno slovo u našim intimnim kalendarima, odavno su primat preuzele neke druge lige, neki drugi jezici, neke druge melodije (ili njihovo odsustvo!), neke bolje kamere, neki bezbedniji stadioni, neka bolja trava, neke veće pare.

Danas je nedelja, ali malo će koji opušteni prst otići na taj kanal, malo će koji televizor biti uključen na Kalčo, da, tako se sve desilo, kriv je malo Kalčo, malo Englezi, malo mi, svejedno, za prosutom paštom ne vredi plakati.

Ali taj što vam priča nostalgično – ovaj ovde ili onaj tamo, svejedno – samo da znate, malo se taj fudbala zaista nagledao. Da danas kažete klincima, koje ionako uhvate pundravci pa ne mogu da izdrže ni pola poluvremena a da ne bulje u telefon i ne komentarišu na Tviteru, da im danas kažete da je ceo mit napravljen od svega jedne ili dve utakmice Serije A tokom vikenda, a da je ostatak bio veliki studio u kojem neki ljudi pričaju (baš, baš brzo), navijaju (baš, baš glasno), dok dole u telopu idu rezultati, možda bi pomislili da ih, iskreno, tbh, zajebavate.

A to je stvarno bilo tako.

20.45: (3,80) Udineze (3,50) Juventus (2,10)

Ako danas neki od nas umeju da se sporazumeju na italijanskom i da pročitaju ružičaste stranice Gazete, to je zbog Fabija Facija i Simone Venture jednako koliko zbog Del Pjera ili Maldinija; ako će danas, u nedeljno popodne, neke od nas zasvrbeti televizijski kanal koji više nije ni u ponudi – a i da jeste, na njemu više nema emisije „Quelli che il calcio“! – i ako će neki od nas, uključujući i one koji s gorućom pasijom mrze Juventus, navijati da klub iz Torina ugrabi tri boda u Udinama u večernjem terminu, to je zbog Idrisa, jednog detinjstva i jedne lige koje više nema.

„Quelli che il calcio“ nije mogao da preživi u ovim modernim vremenima, kada se odmah traže golovi, akcije i kada je svima preko glave priče i opisa i dugačkih, evo ovoliko dugačkih tekstova.

Ugašen je pre nekoliko godina jer ko bi danas, umesto da bira utakmicu koju će gledati – ili uz koju će čačkati telefon, je li – slušao gomilu Talijana kako, što bi rekli u Majuru kraj Jagodine, „podevaju“ jedni druge i slave golove koje ne možemo da vidimo.

Bilo je svih tih godina, ma i decenija koliko su Fabio, pa onda Simona plenili ekranom, promenada živopisnih likova i za svakog se, to je bio jedan od zapleta i izvora humora, znalo za koga navija, ali čini se da niko nije bio omiljen kao Edrisa Saneh.

KREĆE SERIJA A: Kovanica "Sedam sestara" ponovo u modi, samo što svima fali top klasa

To da se čovek zvao Edrisa Saneh, to ćemo saznati početkom avgusta, kada će Italiju obići vest da je preminuo novinar rođen u Gambiji, čiji je naloženi, nasmejani, preterani stil – to se valjda stručno kaže „histrioničan“ – bio pola nedeljnog popodneva.

Druga polovina bila bi kada bi nam objašnjavali kakav je to gol postigao Hubner, kakav Pipo Manijero, i šta je to u dresu Breše danas uradio Roberto Bađo.

I znate šta, verovali smo im na reč, sve dok uveče ne bismo na nekom pregledu videli da se to stvarno desilo baš tako kako su nam rekli...

Ovako je izgledao Friuli 2008. godine (© Reuters)

Idris više nije bio mlad, i prva rečenica o odlasku strastvenog Juventina služila je kao podsetnik o prolaznosti. Da, imao je 72 godine, iako je u našim sećanjima, baš kao Bepe Sinjori, Marko Ferante ili neki tamo Marsio Amoroso, ostao zauvek isti: u pažljivo ispeglanom odelu, sa niskom bisera od osmeha koji bi, taman koliko i boja njegove kože, testirali kontrast starog televizora marke GoldStar.

Ako bi Juventus vodio, Idris bi ustajao sa stolice i unosio se, onim svojim golemim očima, u lice ostalim gostima – ponekad bi ga poslali i „na teren“, pa bismo ga videli kako iz novinarske lože preživljava svaki napad Juventusa kao da je bitka kod Ancija – ako bi Juventus gubio, ćutao bi kao zaliven, ne bi mu bilo ni do čega, mrmljao nešto nerazumljivo na italijanskom ili na nekom rodnom mandinku, ko će mu ga znati.

Zbog toga smo ga zapravo i voleli: bio je, tako neobičan, isti kao i svaki navijač među nama, sposoban za zarazni optimizam i najtužnije trenutke.

Zbog toga smo mu opraštali i što toliko voli Juventus, najomraženiji i najobožavaniji od svih talijanskih klubova. Godinama kasnije, isplivavaće neke nove istine o tadašnjem Kalču, od kojih će pojedine i direktno objašnjavati njegov potonji sunovrat, ali kada bi dole na crnoj liniji zaigralo „Piacenza 0 Juventus 2“ i kada bi Idris skočio na stolicu kao da je kod Džerija Springera, ni taj Juventus nije delovao kao baš toliko zlo.

Rođen u Gambiji, u familiji koja je imala 22 igrač... pardon, 22 dece, no taman za dva cela tima, studirao u Peruđi, a ostao u Breši, Idris je, mada se to tako tada nije govorilo, predstavljao priču o uspehu jednog migranta u Italiji, o melanžu kultura u fudbalskom avanu, o tome da možeš biti odakle god, uvući će ti se pod kožu ta igra i jedan, neobjašnjivo, uvek je neobjašnjivo, fudbalski klub.

Valjda je bilo i neke zakonitosti u tome da se jedan došljak odlučio baš za Juve, jer tako je taj klub i osvojio Italiju; a Juve je, pričaće Idris iskreno i o tome, pomogao njemu da postane Neko i Nešto.

„Zahvaljujući Juventusu i ja sam postao poznat“, to je jedna od lepših stvari koje čovek bez talenta za fudbalsku igru može da kaže o njoj i o jednom klubu.

Bilo je još veće zakonitosti što je Idris otišao između dve sezone, u dane kada nije bilo nikakvog fudbala. Pa još u nedelju, verovatno po podne, kada je čoveku posle dobrog ručka samo do Kalča.

Da, danas je nedelja, prvo kolo Serije A, mada odavno to nije crveno slovo u našim intimnim kalendarima; samo što ponekad, kao onaj fantomski ud, prst poželi da prebaci na Raidue, a srce se ne ljuti ako danas, samo danas, Juventus pobedi, za svog najvećeg i najluđeg navijača.