PRELAZZI: Sindrom drugog albuma – Slučaj Šefild junajted

Izraz nam je stigao iz pop-kulture, ali je široko primenjiv i u fudbalu.

U muzici ga je najlakše objasniti. “Sindrom drugog albuma” predstavlja zakonitost – sa čestim izuzecima, naravno – da posle prvobitnog uspeha, posle debi-albuma koji je sve oborio na cenjene zadnjice, neki bend potpuno podbaci kada bi trebalo produžiti i produbiti karijeru.

Nekima se to desi jer postanu previše ambiciozni, neki se sažive sa apatijom, neki se posvađaju kad počnu da kaplju kinta i popularnost, ali suština je u nečemu drugom: taj prvi album uglavnom bude skup svih znanja svakog od članova.

Čitav njihov život vodio je do tog trenutka, sve što su imali spakovali su u jedan sjajni, eksplozivni pokušaj, uhvatili su sve na prepad, i normalno je da se oseti praznina, da počne lutanje, da im sve buduće greške budu pod uveličavajućim staklom...

Pamtimo ovo, valjaće nam za fudbal.

Slično je i u filmovima: reditelj i scenarista imaju odličnu ideju, sprovedu je u delo onako kako su i želeli, bioskopi su krcati, kritika oduševljena, a onda zlatnu koku namirišu neki ozbiljni producenti i kažu, momci, evo novca, dajte još malo te vaše magije, ali onako, neka baš gruva.

Tako dobijete bućkuriš koji niko ne želi da gleda i koji vam okalja ime. Postanete samo jedan od mnogih, neoriginalni skorojević, željan love, izdajnik sebe i umetnosti.

Ima i ovde izuzetaka, naravno. Dovoljno je reći Kum 2 da bude jasno da nastavak može, stvarno može, da bude bolji od originala, koliko god ovaj genijalan bio sam za sebe; dodali bi sigurno nešto sada i fanovi Ratova zvezda i Terminatora.

Iz kulture i sa top-lista se ovo teško i razarajuće oboljenje preselilo i u razmišljanja o fudbalu.

Kris Vajdler (© AFP)

Sindrom druge sezone postoji, u percepciji javnosti, i za igrače. U poslednje vreme je zapravo on istaknutiji, posebno otkako su sajtovi otvorili odeljke za komentarisanje, a društvene mreže izvršile prodor u svaki kutak naših života. Od tada se čuje, ma za svakog fudbalera koji se pojavi i nešto uradi: “taj je čudo za jedan dan”, “videćemo ga naredne sezone “, “imao je sreće”...

Biće nekad prilike da se pozabavimo i predviđanjima tipa “neće on niđe” i ljudima koji su postideli takve „majstore“, ali trenutno nas više zanima druga sezona u kategoriji klubova, posebno onih u Premijer ligi.

Zanima nas, konkretno, Šefild junajted, kao poslednji superprenosnik ove zarazne bolesti koja po finansije jednog kluba i mentalno zdravlje njegovih navijača može da bude mnogo smrtonosnija od pošasti što je ispraznila stadione i diktira nam život. Ili ovo životarenje...

Svi znamo koliko su drugačijosti – shvatate šta se želi reći – i radosti doneli u svojoj debitantskoj sezoni u Premijer ligi Kris Vajlder i njegovi ludi Jorkširci, bilo autohtoni ili usvojeni.

Šefild junajted bio je, ne računajući ono što se dešavalo na samom vrhu, najbolja priča prvenstva.

Klub bez previše pojačanja, sa minimalnim (u odnosu na konkurenciju) izdvajanjima za plate igrača i sa sastavom u kojem se našlo nekoliko momaka koji su crveno-beli dres sa dve ukrštene sablje i belom ružom Jorkšira nosili i u trećem rangu takmičenja... Klub bez pravog špica, bez ijednog igrača koji postiže više od šest golova u prvenstvu i u čitavoj sezoni, sa četiri irca, dva Škota, hrpom Engleza i tek nekolicinom mahom poluanonimnih “pravih” stranaca.

Bilo je to najbolje od dva sveta: i fudbal kakav se nekada igrao, o kojem smo samo mogli da slušamo, onaj muški, intenzivni, tvrdi, sa golovima koji se postižu iz prekida, iz kontri, iz najviše dva-tri pasa; i fudbal moderan, u kojem centralni defanzivci menjaju mesta sa vezistima, u kojem bekovi postaju krila a krila postaju napadači.

Bramal Lejn (© AFP)

Šefild junajted se do samog kraja borio za izlazak na kontinent; da nije bilo onog nedosuđenog pogotka u prvom kolu nastavka prvenstva, u junu, kada su na Vila parku zakazali svi računari i sve kamere u Engleskoj, možda bi se na Bramal Lejnu gledala Liga Evrope. I možda bi Aston Vila sad, umesto da se šepuri pri vrhu Premijer lige, družila sa Bristol Sitijem, KPR-om i drugima iz Čempionšipa, uključujući i onaj drugi Šefild.

Bilo je i već potkraj prethodne sezone (dobro, na stranu što to znači “pre samo dva i po meseca”) mnogo onih koji su predviđali da će Šefild imati probleme. Ponajmanje zbog tradicije, već zbog činjenice da su Mekburni, Flek, Boldok, Igan, Mekgoldrik i lanjski favorit igrača Fantazija “Lord” Džon Lundstram, sve i da nisu pročitani, u tu prvu sezonu, kao mladi bend opskrbljen gitarama i entuzijazmom, ušli kao da im je sve na svetu.

Za mnoge je to i stajalo: Vajlderovi puleni bili su autsajderi, željni i gladni momci koje profesionalni život mahom nije mazio, koji su upoznali sve loše strane i neizvesnosti ove profesije i ove igre.

U avgustu 2019. bili su svesni da će imati samo jednu priliku i pružili su i ruke i noge, i založili grkljane i pluća, i uložili srce i mozak, da je ne proćerdaju.

Zaista i nisu proćerdali, ali mora to da potroši ljude, ne možeš, sve i da se ništa drugo oko tebe nije promenilo, sve i da nije došlo do blagog zasićenja, da nastaviš istim intenzitetom.

A jeste se i promenilo: Šefild je bio otpisan na početku prošle sezone, ali su ga jednako otpisivali i dok je godina trajala. U septembru, pa u oktobru, pa u decembru, pa u februaru su horski govorili “Evo, krenuo je pad", svaki put kada bi Junajted izgubio, samo što bi se oni nekako uvek vraćali.

Sad ih niko više ne potcenjuje, a uloga favorita, ili makar uloga ne-autsajdera, očigledno nije tako laka za savladati. Postoji, možda, i faktor Bramal Lejna: taj je stadion bučan, navijači su odani, pa sada kada se s početka ne čuje ona pesma o masnom sendviču, kutiji cigareta i noćnom izlasku u grad, nema ni pritiska na rivale, niti onolikog poleta u mišićima.

Režiserima uglavnom narede da sledeći film mora da ima specijalne efekte (iako su svi voleli taj niskobudžetni uradak), no Vajlder je pokušao da se odupre rasipništvu, e da ne bi napravio greške nekih njegovih prethodnika. Šefild ovog leta nije kupovao zato što “to tako treba”, mada se posle prvih pet kola čini da je možda, ipak, “to tako trebalo”.

Džon Lundstram i Đini Vajnaldum (© Reuters)

Ne računajući golmana Ramzdejla, koji je došao da zameni Dina Hendersona (a koji je odlučio da čeka priliku i pomalo vene u Mančester Junajtedu), i Bruster iz Liverpula i Burk iz Vest Broma su igrači koje bi doveo i “stari” Vajlder, jedini čovek koji je verovao u sopstveni recept.

Posle boda protiv Fulama – gde je bilo baš očigledno koliko im je neprijatno kad su favoriti – ekipa je u zoni ispadanja. Zvuči kontraintuitivno, ali utakmica na Enfildu u subotu uveče dolazi im u najboljem trenutku, ne samo zbog kadrovskih problema u odbrani šampiona i želje Rijana Brustera da pokaže da su Klop i Majkl Edvards pogrešili kad su unovčili njegov talenat. Šefild Junajted može ponovo da bude slobodan, da na devedesetak minuta zaboravi mesto na tabeli i sve one crne slutnje oko njihovog opstanka u toj kletoj drugoj sezoni.

Da igraju kao što su znali...

Da, mnogo je primera koje im spočitavaju: možda je najizvikaniji onaj o Ipsvič Taunu, koji je došao do Evrope u prvoj sezoni u Premijer ligi, samo da bi godinu dana kasnije prilično lagano ispao, uprkos svim ulaganjima. Isto se desilo i Redingu, sadašnjem klubu našeg Veljka Paunovića, pa Birmingemu, koji je – Žigić! – osvojio i Liga kup u godini u kojoj se oprostio od Premijer lige, da se dosad ne vrati.

Ovlašno istraživanje “Sindroma druge sezone” donosi i priču o Svonsi Sitiju, koji se 1982. po dolasku u tadašnju Prvu diviziju skoro pa borio za titulu. Tri godine kasnije, jedva su izbegli ispadanje iz Četvrte divizije u Konferenciju, peti rang takmičenja...

Kris Vajlder je morao imati sve ovo na umu, mada se verovatno nadao da će se pominjati neki drugi primer.

Recimo, u svojoj drugoj sezoni u Premijer ligi, Lester Siti je osvojio titulu...

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta