PRELAZZI: “Vidi, sine, možda ti i nisi napadač...”

Neki bi rekli da je to roditeljstvo. Neki bi rekli da je to ubediti na internetu i društvenim mrežama nekog drugog da nije u pravu, promeniti mu zatucano mišljenje. Neki bi rekli da je to popravljanje Mančester Junajteda.

Visoko negde na tabeli svih tih najtežih stvari na svetu verovatno je: reći jednom Brazilcu da ne zna da daje golove. Ne da nije dobar u fudbalu, da je netalentovan, to je greška koju verovatno ne biste preživeli, nego jedno obično “Pa vidi, možda ti i nisi neki napadač...”

Svako dete koje vidi sebe u kultnom žutom dresu – odokativno, jedno 200 miliona dece, što odrasle što one i dalje u kratkim pantalonama – zamišlja ruke podignute pravo do “Boginje”, nakon što je postiglo gol. Brazil, to je lopta između stopala da bi postala lopta koja se koprca u mreži.

Čak i Kazemiro voli da ga da. Čak i njihovi golmani vole da ga daju.

A onda treba jednom momku koji je napadač, kojeg su svi tako doživljavali i koji je, što je uvek najvažnije, reći da ne ume da daje golove.

Kako god to da zapakuješ, koliko god da mu oblikuješ tu oblandu, šta god da mu obećavaš – teško je.

Ali može da uspe, reći je, skrštenih ruku na grudima, Edi Hau, uvek dovoljno dostojanstven i skroman da ne preuzima sve zasluge. Onda će klimnuti glavom na sredinu terena, gde se nalazi jedan mišićavi, dugonogi momak, bivši špic, sada samo najbolji igrač njegovog Njukasla.

I igrač, trebalo je svima da se naviknu na to, posebno posle svih onih promašaja što su testirali strpljenje odavno istanjenih živaca navijača Njukasl Junajteda, igrač sredine terena.

Žoelinton Kasio Apolinario de Lira, Brazilac i nekadašnji napadač.

Nema bolje reklame za Njukasl Junajted, uoči sudara dva verovatno najbogatija kluba na svetu – ne tradicijom, ne ni prihodima od marketinga, samo (heh, “samo”) po brutalnoj dubini džepova, pećina sa blagom, tankera sa naftom – od Žoelintona, čoveka koji počinje svoju četvrtu sezonu u crno-belom dresu. Mi nismo i nećemo biti kao oni, bez obzira na to ko stoji iza nas, voleli bi da poruče Edi Hau i vrhuška kluba sa Sent Džejms Parka, evo vidite, oni dovode igrače vredne stotine miliona, mi ih pravimo.

Mukotrpno, ali ih pravimo.

Uistinu, transformacija Njukasla, od tugaljivog tima sa gazdom kojeg svi preziru, a pomalo prezire i on sebe, pa do zdravog, pravog i poletnog – nećemo na ovom mestu o dobro poznatoj i notornoj pozadini te zdravoće i pravoće i poleta – kluba, skoro da je manje neverovatna i efektna od transformacije pogubljenog igrača kojeg proglašavaju za najveći (od brojnih) promašaj u novijoj istoriji kluba do prve zvezde, fudbalera godine po izboru navijača i glavnog aduta u današnjoj i svakoj drugoj utakmici.

Do pre samo godinu dana, do dolaska Edija Haua i novih gazdi, Žoelinton je bio zvezda tekstova o propasti napadača iz Bundeslige ili novopridošlih napadača u Premijer ligu uopšte. Doveden je za 44.000.000 evra u leto 2019, iz Hofenhajma, preko glave mu je navučen dres sa brojem devet, uz želju da ga ne nosi kao Šola Ameobi, nego kao Alan Širer, Endi Kol ili makar kao Obafemi Martins. Gurnut je u vatru u klubu koji je ionako ključao ispod površine.

Edi Hau (©Reuters)

Igrao je celu sezonu, tri su ga godišnja doba čekali da proradi, 38 cipcelih mečeva u Premijer ligi proveo je na terenu, uglavnom po svih devedeset minuta, mada je i svega pregršt bilo dovoljno da se sa viših predelima bunjišta Svetog Jakova, gde se Njukasl voli i golih muških grudi na minusu severa Engleske, vidi da Žoelinton nije i nikada neće postati egzekutor kakav im je neophodan.

Bilo je mnogo razloga što je nadanje zamenila strepnja, a potom potmulo i sve glasnije gunđanje. Od onih ličnih, koji prate brojnog igrača sa južne hemisfere kad ga skoptišu kiša i bljuzga, posebno u gradu koji ne važi za mondenski i u kojem je vrhunac izlaska neka diskoteka ispred koje se valjaju pijane Engleskinje u prekratkim suknjicama, pa do onih mnogo važnijih, sportskih.

Žoelinton je imao oba problema: nije znao engleski jezik, nastupila je pandemija zbog koje njegova devojka i deca nisu mogli da mu se pridruže, ali mnogo više od toga nije znao fudbalski – ako je to uopšte više fudbal – jezik kojim je govorio Stiv Brus.

Pred njim bi i Mesi zaćutao i pao u depresiju...

Nije Brazilac prevalio samo put od Hofenhajma do Njukasla, nego i onaj mnogo bizarniji, od Julijana Nageslmana do Stiva Brusa. Ocvali Englez nije polagao previše ni u taktiku ni u fizičku pripremu – Žoelintonu je trebalo nekoliko meseci da shvati da mora da angažuje čitavu hordu sopstvenih fitnes-trenera, kako ne bi zarđao – pa je špic uglavnom vodio teške bitke, neizbežno okrenut leđima golu i bez mnogo prilika.

Pa, kada je porodica Saud odlučila da se ozbiljnije angažuje u tom unosnom biznisu zvanom fudbal, i kada su posle mnogo natezanja dobili ausvajs da preuzmu Njukasl Junajted, dve su se stvari činile izvesnima: da će dovesti nekog izvikanog trenera koji će sprovesti njihove planove u delo, i da će se taj trener vrlo brzo rešiti viška materijala iz ere Majka Ešlija. Viška, na prvom mestu, od 186 centimetara i dva gola.

Navijači Njukasla (©Reuters)

Dupla greška. Projekat je poveren Ediju Hauu – time su se Saudijci dobrano udvarali neskrivenom engleskom patriotizmu, koji besprizorno agituje za svoje igrače i trenere, čak i kada, ili posebno kada, to ne zaslužuju; Edi Hau, srećom, nije u potonjoj kategoriji – a ovaj je u Žoelintonu video nešto što Stiv Brus ne bi za deset svojih života.

Onako visok, onako uporan, onako izdržljiv (Nagelsman ga je opisivao kao “mašinu” i “životinju”), onako kao da nekad nije Brazilac, Žoelinton je predstavljao idealno pojačanje za Njukasl. Samo ne tamo gde je bio viđen, nego u sredini terena, isprva kao glavni deo trozupca nazvanog “Džondžo Džo Džo” (Šelvi, Vilok, Žoelinton), a od dolaska Bruna Gimaraeša kao njegov glavni pomagač, čistač i moćno prisustvo koje će danas preplašiti čak i ponekog skupocenog umetnika iz tipa Pepa Gvardiole.

Navijači su to odmah osetili: na stadionu su sve češće brazilske zastave, a društvene mreže – i njih je, priznao je, čitao tokom svih onih mračnih meseci; nisu mu ni pretili, kao što deca sa Tvitera i iz komentara znaju, samo su ga nazivali neznalicom i emanacijom moralnog i stručnog posrnuća kluba – gore od pesama i podrške Džordijevaca centralnom vezisti, danas mnogo više nalik Patriku Vijeri nego svojim sunarodnicima Rivaldu i Adrijanu.

Samo što ga sigurno, ma koliko disciplinovano izvršavao zadatke koje mu postavi Hau, sigurno ga, Brazil je to, nekad zasvrbi desno stopalo, pa mu se u snove, one noćne i one na javi, vrati slika ruku podignutih ka “Boginji”, nakon što postigne gol.