PRELAZZI: Vreme radi za Serhija Ramosa

Nismo poludeli, barem ne toliko ili ne još; jasno je da naslovno vreme ne radi za Serhija Ramosa u onom najprozaičnijem smislu. Kapiten Real Madrida i reprezentacije Španije u martu će "uzeti" tridesetšestu, što znači da se suton njegove karijere, koliko god to prikrivao inteligencijom i mudrim trošenjem energije, neumitno približava.

O drugom je nečemu reč. O onom vremenu koje će, sviđalo se to nama ili ne, verovatno prijati junaku poslednjeg "El Klasika", asistentu za izjednačenje u Menhengladbahu i, važnije od svega, jednoj od figura koje najviše polarizuju svetsku javnost u protekloj deceniji i kusur.

Šta bi se htelo kazati?

Idemo redom...

Sem ako ne pripadate dosta širokom krugu navijača najvećeg kluba na svetu, verovatno ne mislite dobro o Realovom defanzivcu i talismanu. On je prljav, on je prevarant, on je beskrupulozan, on je nefer...

Dosta od toga je verovatno istina. Možda je toliko istina da su svi epiteti koji vam mogu pasti na pamet, a koji su dovoljno pristojni da se nađu u jednom tekstu, zapravo previše blagi.

To ga ne čini lošijim fudbalerom, naravno, ali ga čini, da ne kažemo nešto grublje, manje dobrom osobom.

Postoji ona rečenica koju je, umesto odbrane za to rano nepočinstvo, izgovorio pred svojom majkom. U jednoj običnoj partiji "fuce" u kraju, slomio je nos svom rođenom bratu (a potom i menadžeru) Reneu.

"U fudbalu ne postoje braća", rekao je Ramos. I ostao pri tom modus operandiju, evo do današnjih dana, samo ga produbljujući i nadograđujući.

(Neke pristalice čvrste ruke bi sad zavapile: eh, da ga je mama tad odalamila, možda bi sve bilo drugačije...)

Oni iz njegovog tabora lako bi uzvratili: da nije takav, ne bi bio to što jeste. Srčan i bolestan od želje za pobedom, spreman da žrtvuje i sebe i druge ako će njegovom klubu i njegovoj zemlji to doneti gol, pobedu, radost. Pa ako će zbog toga stradati nedužni, ako će preko cevanica ili lica dobiti i najveći prijatelji fudbala, ako će zarad trijumfa varati, hiniti i lagati, izigravajući naivne sudije poput veštog pantomimičara, ako će se, kao što govore, zakrviti i u svlačionici sa saigračima, i neka će...

Vratimo se vremenu.

Možda nije činjenica, ali svakako jeste truizam, onoliko puta dokazan i pokazan, da ljudi uvek više vole prošlost. I oni koji će do sutra pričati kako se nekad moglo noćiti i na klupi i pokriti novinama i niko te ne dira, milina, i oni koji od dvadesetog veka vole samo muziku i poneku kovrdžavu kosu, imaju omiljeni refren: ono pre je bilo bolje.

Ako je to refren, onda su vam i strofe u sportskoj verziji dobro poznate: ovaj današnji fudbal ne valja ništa, to su sve manekeni, ono nekad se znalo, prava muška igra, nema balerina, nema valjanja po terenu...

Tu negde Serhio Ramos čeka svoju šansu za iskupljenje.

Kada jednom bude šutnuo svoj poslednji penal i dobio svoj poslednji crveni karton (ili dva), kada ode u penziju, polako će – sviđalo se to nama ili ne – rasti njegov imidž. Bledeće, poput korner-zastavice koju šibaju vetar i sunce, sećanja na sve njegove gadosti na terenu i na svu njegovu nadobudnost van njega, na njegovo ekonomisanje sa moralom i istinom, a izranjaće mit o beskompromisnom borcu koji nije podnosio poraze.

Ima ona Vladikina da "pokoljenja djela sude": za deset godina, pa možda i kraće, statističke brojke Serhija Ramosa, toliko bogate i u pozitivnim i u negativnim kolonama, natkriliće mnoge njegove nedostatke. A kako je krenuo tobogan modernog fudbala, takav fajter - okej, siledžija, ako tako više volite - će biti slavljen jedan od poslednjih gladijatora.

Jer nije istorija zapamtila one borce u areni koji su hrabro poginuli pred lavovima, već dovitljive i snalažljive koji su pridobili domaću publiku, pa cezar nije mogao ništa drugo nego da digne palac nagore.

Zvuči nemoguće? Zvuči preterano? Da li se to poneki komentator već naoštrio da kaže kako "ta pogan" nikada neće biti legenda, da podseti kako su mesta u fudbalskom Panteonu i kolektivnom nesvesnom ograničena, numerisana, i odavno rezervisana za one kojima će fudbalska javnost viknuti "aksios"?

Razmislimo opet. Razmislimo dobro.

Zar se nije baš to dogodilo sa nekima koji su bili – usudili bismo se reći – čak i krvožedniji, bezočniji, kočoperniji ili, okej, kvarniji od Serhija Ramosa?

Neki od najomraženijih likova u svetu fudbala, neki od kasapina, neki iz prvih redova gnusnih, neki od prezrenih igrača koje su svi toliko voleli da mrze (sem navijača njihovih klubova, koji su činili tek glasnu manjinu) danas u očima običnog konzumenta, vazda zagledanog u bolju prošlost, imaju auru i aromu legendi.

Ima ih tma, svako će dodati nekog svog na spisak, a to što asociraju jedan na drugog, pa... Tako, valjda, mora...

Marko Materaci, čovek koji je okončao najlepši ples u finalu Svetskog prvenstva, za mnoge je simbol hrabrosti; njegov sunarodnik Mauro Tasoti, koji će slično postupiti na nekom davnijem Mundijalu; pa još stariji Klaudio Đentile koji će biti za Maradonu i Zika ono što je Materaci bio za Zidana; legendarni Paolo Montero, koji se nije potukao samo sa onim koga nije stigao; velika bitanga Robi Sevidž i mala bitanga Džoi Barton; veliki kostolomac Najdžel de Jong, mali kostolomac Mark van Bomel i najnebitniji kostolomac Rajan Šokros; prgavi Denis Vajz i Džon Teri kojem nemojte da počnemo da nabrajamo grehe; prevrtljivi Dijego Simeone; glavati Dankan Ferguson; nezgrapni Ričard Dan...

A Roj Kin? Šta je danas Roj Kin? Neko ko se sukobljavao sa sudijama, protivničkim navijačima, skratio poneku karijeru (i nije se nikada pokajao), skupljao crvene kartone kao da su slajbe, osramotio svoju zemlju kada je liferovan sa Svetskog prvenstva?

Neće biti; pre je – generalizujemo, naravno, i ne za svakoga – ultraspremni borac koji je natapao dres znojem i protivničkim suzama, onaj na čiji pomen odmah krenu pomenute strofe i refreni o dobu kad su fudbaleri bili fudbaleri, a ne...

Za Serhija Ramosa taj proces će možda biti duži. Možda i kraći, jer je pamćenje sve kraće, jutrošnje vesti su već popodne bajate, pregazio ih je neki novi "push", neka nova ekskluziva.

Ali i on će ga, kao brojni "loši momci" koji su nam danas nostalgično simpatični i simpatično nostalgični, i on će ga, sigurni smo, samo da mine nekoliko godina u penziji, jednom preći.

Pa će onda, kada utihne "ua" sa tribina i "smrad" sa društvenih mreža, kada prvi naraštaj današnjih "hejtera" kaže "Današnjem fudbalu baš fali jedan Serhio Ramos", moći da se okrene, ukliza svojoj i našoj prošlosti i pokida joj prednje ukrštene ligamente, znajući da je ispunio onaj obrnuti šekspirovski usud.

Jer put do pakla nekad jeste popločan dobrim namerama; a ona magistrala do raja, eto, može da bude trasirana i lošim delima.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta