M. PrelevićPRELAZZI: Za Italiju i za treće doba
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 5min | uto. 10.06.25. | 08:24
Jeste ona storija sa Lesterom nešto najlepše što nam je fudbal podario u ovom veku, i jeste njegov povratak u Romu bio ostvarenje dečačkog sna, ali 2025. najdivnija priča je ona o – jednom penzioneru
Taj ćete izraz naći samo u brošurama za banke ili domove za stare. Dobro, ili u lošim medijima. U Srbiji, a nije tako ni u drugim zemljama koje razumeju ovaj isti jezik, floskula "treće doba" zapravo je pomalo – ili malo više – ruganje starijima. Posebno ako je praćena onim dodatkom "… i zlatne godine"...
Tako valjda mora da bude kada živiš u zemlji u kojoj je starost = bolest. U kojoj se ujutru u prevozu, ili u redu u pošti, mrštiš na bakutanere, jer gde ste sada pošli i gde vi to žurite, sve sa tim zembiljima, oči da mi izbijete tim mladim lukom. U kojoj matorce, umesto poštovanja, optužuju za sve i svašta, i za ono za šta su možda krivi, i za ono za šta nisu.
Izabrane vesti
Kod nas ima i ono "ukradi babi daljinski", što nije uvek istinito, mada ume da bude... Kod nas je sve ređe, sem ako je ironično, ono "bake i deke".
A ironično, kako drugačije, u ovoj zemlji zvuči i to "treće doba".
I onda ti se desi da odeš negde, recimo šetaš po lepim italijanskim, španskim, grčkim gradovima i gradićima i varošicama, i vidiš domicilne sedamdesetikusurgodišnjake koji ispijaju vino i pivo, plešu na ulici i kako im se ukazuje poštovanje, i to ti bude najveći kulturološki šok, veći od one sijeste i zatvorenih restorana u tri po podne; vidiš i sedokose turiste koji ga baš žive, imaju po dvadeset pečata u pasošima i slikaju okolo i hodaju kao da su opet mladi.
To je stvarno, vidiš da može, "treće doba", ne suton, nego predveče života, kada je sunce najfinije, kada i voda najlepše miriše, kada si svoj na svome.
(©Reuters)Jedan čovek ovih dana pokazuje da i u fudbalu, koji je toliko gladan za novim imenima, za sve mlađim zvezdama, koji proždire i decu, a kamoli matorce, da i u ovakvom fudbalu, to treće doba može stvarno da bude i zlatno.
Ovih dana? Pardon, ovih godina, ali tek sada, kada se vratio iz penzije da pomogne klubu za kojeg mu je, gde god da je bio, šta god da je radio, kucalo srce, tek onda kada je spasao Kaljari i tako se i ponosnim Sardima još jednom uvukao pod kožu, ako su ga ikada i zaboravili; tek sada kada ga opet zazivaju iz nove penzije i kada 95% Talijana, vele one roze novine, želi da on bude novi selektor i napravi novo čudo, tek sada je Klaudio Ranijeri čovek koji je dobio sve.
I jeste ona storija sa Lesterom nešto najlepše što nam je fudbal podario u ovom veku, i jeste njegov povratak u Romu bio ostvarenje dečačkog sna, ali 2025. najdivnija priča je ona o – jednom penzioneru.
O nepodeljenom poštovanju koje napokon uživa. O skromnosti koja na koncu pobeđuje. O putu koji je osvetlio: možete da budete i fini, i elegantni, i učtivi, čak i u ovom svetu, da čak i 2025, možete da stavljate porodicu i emocije na prvo mesto, i da opet budete pobednik. U fudbalu i u svom gradu, ili i jedno i drugo.
Klaudio je isti, i to je jedina njegova tajna, ako tajne kod takvih ljudi uopšte postoje, ako su tajne takvim ljudima potrebne. Onaj koji pokorava Englesku sa raspištoljenom ekipom što igra s čarapom na glavi i sa jednim Džejmijem Vardijem, onaj koji izgovara "dili ding dili dong", onaj koji posle toga dobija otkaz jer je previše blagonaklon i prema igračima i prema gazdama, mada ni jedni ni drugi to ne zaslužuju često, ako i ikada.
Isti je to čovek i koji se vraća u Englesku, ali nije to to, pa ide opet na Sardiniju, gde su ga jednom zavoleli i nisu prestali da ga vole, i onda je dovoljno, i onda čak ni mama Renata više ne bi podržala, sem ako pozove Roma.
A kada pozove, Klaudio je isto isti, ništa se nije uzneo što je ponovo na Olimpiku, treći put, a njemu je svaki put kao da je prvi. Niti je ispunjen strahopoštovanjem – a jeste ljubavlju – za onog klinca što u pocepanom đalorosom dresu šeta uz Tibar, večno zagledan u olimpijski kompleks.
Taj će klinac, kad malo poraste, napuniti CV imenima najvećih i nešto malo manje većih klubova, njegov će kofer biti pun beležaka, ali to nije ništa koliko ih drži u glavi. Čak i kad ga Englezi počaste onim "Tinkerman", biće to od milja.
Dobrim ljudima se – čak i u ovim smutnim vremenima, ponavljamo – događaju dobre stvari. I ako na kraju sinjor Gravina, taj don italijanskog fudbala koji, kao i svi donovi, pravi greške na koje mu malo ko u okruženju ukazuje, ne bude uputio zvaničan poziv, Klaudio je svoje priznanje već dobio. Malo više vredi narod od svakog štambilja...
(©Reuters)Na stranu emocije, bio bi to sebično mudar potez Gabrijelea Gravine, koji bi sebi kupio vremena makar do Mundijala – pod uslovom da Italija tamo stigne, a sa Ranijerijevom harizmom i znanjem, šanse bi im se uvećale.
Neće Azuri odjednom iskopati bunar pun talenata, previše je Kalčo napravio trapavih poteza da bi im se to dogodilo, ali ne treba Italiji, ovakvoj ili onakvoj, surovi general, treba joj gospodin koji će je zagrliti i reći joj da će sve biti u redu. Mentor i motivator, zanatlija i prijatelj, a ne ideolog.Onaj koji ume da razgovara sa svlačionicom i sa nacijom, a i jedna i druga često reaguju jednako nabusito i uvređeno.
Ko bi se, u tom slučaju, kladio – ko bi se, he he, klaUdio! – protiv još jednog leta nalik onom od pre četiri godine, sa trenerom uz kojeg će biti čak i ona polovina planete što nekim čudom ne navija za Italiju protiv "neutralaca"... Baš tamo gde je 1994. otvorena jedna rana, koju Er Fettina, mesarov sin, gleda iz Firence.
Kakav bi to bio oproštaj, kakvo bi to bilo treće doba, ma šta treće, četvrto, peto, svako doba mladića iz San Sabe.
I velika stvar, znajte, i za njegove ispisnike, naše bake i deke, na koje se često ljutimo.
.jpg.webp)
