PREMOTAVANJE: Čudesni let Torinskog leptira u neverovatnom krugu smrti (VIDEO)

Na današnji dan podsećamo vas na jedan od najboljih tekstova objavljenih na portalu MOZZART Sport. Priču o Điđiju Meroniju objavili smo 2014. godine, a danas, 15. oktobra, godišnjica je njegove pogibije...

Jednom prilikom Džordž Best je rekao: "Da sam bio malo ružniji, svet verovatno nikada ne bi ni čuo za Pelea". Luiđi Meroni, Džejms Din italijanskog fudbala – iako često poređen s legendarnim asom Mančester Junajteda – nije živeo u tom čuvenom Bestovom trouglu – piće, žene i fudbal – ali je i pored toga, jednako kao najpoznatiji fudbalski bonvivan, privlačio pažnju bliceva i kamera, prečesto stajući na žulj lažnih moralista... Priča o Điđiju Meroniju nije samo priča o fudbalu, već o čudesnoj sudbini jednog kluba i njegove najveće ikone. I Italijani slobodno mogu da kažu: "Da je Điđi poživeo bar malo duže imali bismo jednog od najboljih igrača ikada". Ovako, Meroni jeste ovenčan nezvaničnom titulom najvećeg driblera i zabavljača od Sicilije do Lombardije, ali njegov duh verovatno nikada neće ušetati u panteon italijanskog fudbala.

Rođen je na obali jezera Komo, raskošnog alpskog "ogledala". Điđi Meroni je živeo bez oca koji je poginuo pred kraj rata u partizanima. Odmalena je bio raspušten i razuzdan, izrastao je u buntovnog revolucionara, kakav će biti i na terenu. Meroni je imao tu (ne)sreću da živi vesele šezdesete u Italiji, doba konzervativne demokratije i zlatni period italijanskog fudbala. Njegov stil života bio je previše i, za to vreme, pionire progresivizma, zbog čega će na sebe navući veliki gnev svih onih koji nisu bili zaljubljeni u torinske Bikove.

A za svoje je bio je Bog. I više od toga! Obožavao je Bitlse, van terena izgledao kao Ringo Star, na "bojnom polju" spuštenih štucni do članaka, poput Omara Sivorija. Samo, na lopti, kažu, mnogo bolji. Malobrojni novinari koji su mu bili naklonjeni pisali su da "Điđi svoju genijalnost na terenu pretvara u umetnost". Od javnosti je nekoliko meseci po dolasku u Torino uspešno krio da je on u stvari umetnik i van terena. Kasno u noć posle utakmica pisao je pesme i slikao, a uoči izlaska na teren čak se bavio i vajanjem.

"On nije hipik. Znam da je odličan momak, kao i svi ostali dečaci njegovih godina. Samo što ima dugu kosu i neke hirove. Odeću zanemarite. Koliko je zaista umetnik ne mogu da govorim. To se jednostavno zove Meroni. Prijatelji ga zovu Điđi", napisao je jednom prilikom novinar Vladimiro Kaminati.

A kakve zapravo veze zla sudbina ima sa čitavom pričom i kako je Torino od velikana postao najžalosniji klub u Italiji? Kao da je proklet...

Meroni je tragično izgubio život 15. oktobra 1967. Imao je 24 godine, Italiju pod nogama i sve uslove da postane svetski popularan as. U centru Torina, dok je prelazio ulicu, udario ga je "fijat 124 kupe" i bacio pod "lančiju" koja ga je dokrajčila. Nije imao nikakve šanse. Od te užasne noći počinju da se prepliću čudesne sudbine Torina i Điđija Meronija. Za volanom tog "fijata" bio je Atilio Romero, mladi 19-godišnji navijač Torina. U njegovim kolima pronađena je Điđijeva slika, a on je izgledao potpuno identično, od frizure do stajlinga. Pričao je kasnije da su ga često zaustavljali na ulici kako bi mu tražili autogram misleći naravno da je u pitanju "original". Nesrećni "Torinski leptir" bio mu je idol.

Nepunih 18 godina ranije Torino je zadesila prva tragedija – avionska nesreća u kojoj je poginuo kompletan tim tada najboljeg italijanskog kluba, četvorostrukog uzastopnog šampiona. Kapetan letelice "fijat G212" koji se zakucao u brdo Superga zvao se, verovali ili ne, Luiđi Meroni?! I kao "šlag na tortu" na 33. godišnjicu Điđijeve tragične pogibije – u jesen 2000. godine – dok je hiljade navijača obasipalo cvećem njegovu statuu na mestu pogibije, Tili Romero je postao predsednik Torina?! Pa posle smognite hrabrosti da kažite da ne verujete u sudbinu...

A evo i kako je sve počelo...

Na temeljima jedne smrti Điđi Meroni je zapravo i postao božanstvo Torina. Kada je leta 1962. došao u Đenovu, kao 19-godišnji vetropir, nije bio ni izbliza u planovima nesrećnog trenera Benjamina Santosa. Nesrećnog jer će mu baš Điđi, doduše indirektno, doći glave. Santos je Meroniju šansu dao tek nakon šest meseci i to iz očaja. Klubu iz lučkog grada sa severozapada Italije nije išlo najbolje – Juve je uveliko preuzeo primat – i otkaz mu je visio nad glavom, pa nije imao izbora. Gurnuo ga je u vatru na meču sa Vičencom, a Điđi je samo radio ono što je najbolje znao.

Driblao je i driblao i driblao. Do iznemoglosti! Nikome nije davao loptu, neretko je i gubio nerezonski, ali čitav stadion je bio na nogama: "Điđi, Điđi", odzvanjalo je s tribina. Konačan bilans: gol i asistencija. Mit u nastajanju više ništa nije moglo da zaustavi.

Meroni će za dve godine u Đenovi postići svega sedam golova, međutim, već po prvom izlasku na teren "kupio" je navijače. Italija je već sutradan čula za momka koji ima tehniku Đanija Rivere (bili su vršnjaci), kontrolu lopte Sandra Macole, a čarape spušta kao Sivori. Za Bonisenju i Rivu – takođe Điđijeve ispisnike – nije se tada znalo. Mnogi su zagrizli i Santos je morao da obeća: "Meroni neće biti prodat ni po koju cenu!"

Leta 1964. trener Đenove otišao je na odmor s porodicom u Španiju i ne sluteći šta će se dogoditi. Iz Torina je stigla ponuda od trista miliona lira. Orfeo Pjaneli, prvi čovek torinskih Bikova, želeo je Meronija po svaku cenu. To je bilo previše novca i za tada bogati Juve. Đakomo Berino, predsednik Đenove, nije previše razmišljao. Glavni trg u gradu bio je preplavljen navijačima, protesti na sve strane, ali već je sve bilo gotovo. Santos je ubrzo saznao šta se dogodilo, prekinuo odmor i krenuo put Đenove. Bio je užasno besan i rešio da istog dana podnese ostavku, ali nije stigao. Njegov automobil zakucao se u drvo pokraj puta. Ostao je na mestu mrtav. Njegove supruga i kćerka prošle su sa lakšim povredama i kasnije prepričavale da ga nikada nisu videle tako ljutog. Nije bio u stanju da vozi.

UMETNIK U FABRICI

Meronijev dolazak u Torino izazvao je veliku pažnju medija, ali ne zbog samog igrača i kluba, već zbog Juventusa. Đani Anjeli poludeo je kada je saznao za transfer. Saradnici su mu uzalud objašnjavali da u klubu u to vreme nije bilo dovoljno sredstava i da bi korišćenje Fijatovog novca bilo protivzakonito, ali veliki gazda nije imao razumevanja. Za njega je to bila velika pobeda Torina i želeo je osvetu. Sam Meroni dodatno mu je stao na žulj u jednom od prvih obraćanja medijima:

"Hvala bogu pa sam završio na pravoj strani Torina".

Iako su mu predviđali velike problema u prilagođavanju Điđi je status legende dostigao praktično bez po muke. Ta prepreka na koju je trebalo da naiđe bio je Nereo Roko, čovek čvrste ruke koji je posle titule prvaka Evrope s Milanom došao u Torino. On je zapravo bio prva zvezda svake ekipe koju je trenirao – nešto poput Murinja danas – samo što je usput umeo i da opsuje i da udari igrača. Ali Roko je bio čovek ispred svog vremena i to je dokazao i u Meronijevom slučaju. Svakog ko bi pokušao da ga imitira žestoko je kažnjavao, a njemu dozvolio da bude ono što jeste.

I tako je iz Điđija izvukao ono najbolje. Bilo je to vreme katenaća i vojničke discipline, gde su fudbaleri tretirani kao obični radnici u fabrici, samo sa malo više pažnje i mešanja u njihov privatni život. I ključnu "bitku" sa Rokom Meroni je dobio. Svi igrači po naredbi na gradske obode, daleko od noćnog života, barova i žena sumnjivog morala, a Điđi na mansardi – Pjaca Vitorio, najživopisniji deo Torina.

Nije sve to godilo ni Orfeu Pjaneliju. Pogotovo ne "nenormalno" odevanje svoje velike akvizicije. On je bio prvi koji će mu skrenuti pažnju, pre svega na bradu i dugu kosu...

"Predsedniče, ako mi ona bude rekla da treba da se obrijem i ošišam, ni časa neću časiti", ljubazno je odgovorio Meroni, misleći na jedinu ljubav svog života – Kristijanu Underštad koju je upoznao u Đenovi.

Prelepa plavuša, od oca Sicilijanca i majke Poljakinje, kasnije će se pod prisilom udati za jednog filmskog režisera, ali će ubrzo pobeći za Torino i početi da živi za Điđijem u toj mansardi. U to vreme razvod u Italiji nije bio dozvoljen. Sve to što su njih dvoje uradili – Meroni kao treće lice podneo zahtev u Rota Romana (neka vrsta apelacionog crkvenog suda koji je mogao da razvede brak) – podpadalo je pod krivično delo. Javnost se potpuno okrenula protiv "grešnika".

Điđi Meroni, taj torinski leptir – tako nazvan zbog elegancije i lakoće kojom je svoju specijalnost "proturi kroz noge" sprovodio u delo – bez obzira na sve postao je heroj navijača Torina. Tragedija iz 1949. počela je da pada u zaborav pred buntovništvom jednog momka za koga se verovalo da u nogama ima čarobni štapić. Za tili čas u očima radničke klase, tih izmrcvarenih fizikalaca, Meroni je postao simbol otpora Juventusu, Fijatu i Anjeliju.

Veliki gazda u međuvremenu postaje posebno isfrustriran činjenicom da njegovo mezimče na četiri meča zaredom ne uspeva da dobije gradskog rivala, od titule ni traga pet godina, a štampa je bila preplavljena bravurama fudbalera koji igra za omraženi tim. Anjeli više nije mogao da izdrži i u julu 1967. poslao je ponudu od rekordnih 750.000.000 lira za Meronija. Pjaneli je svestan posledica i kaže da mora da razmisli, ali u sebi je svestan da ne može da odbije. Njegova firma je pod Anjelijem. Sve je već bilo gotovo kada je narod izašao na ulice s transparentina – "Anjeli, dalje ruke od Torina!" Trodnevni protesti u centru grada, a Fijat izbacuje novu "128" za evropsko tržište. Automobili sa trake izlaze osakaćeni. U isto vreme "porodična novina" napada Anjelija i on u strahu da ne postane "ajkula koja guta malu ribu" – odustaje. Ponuda je povučena. Za svoga života veliki gazda nije doživeo veće poniženje.

NIJE BILO TRAGOVA KOČENJA...

Nisu prošla ni četiri puna meseca, a Điđi Meroni je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Sa saigračem i velikim prijateljem Poletijem prelazio je ulicu ispred svog stana – posle utakmice sa Sampdorijom (jedan gol i asistencije Kombinu za het-trik) – kada je Atilio Romero ugledao senku na drumu u kišnoj noći. Dozvolu je dobio sedam dana ranije. Nije bilo tragova kočenja, što će čitavu priču učiniti kontroverznom, a Fijat masonskim ubilačkim udruženjem u očima navijača Torina. Zabeleženo je da nije bilo ni hitne pomoći čitavih sat vremena nakon što je poziv upućen.

"Daćeš tri gola i njima u sledećem kolu", bile su poslednje upamćene reči Điđija Meronija upućene Nestoru Kombinu, dok su sedeli u baru ispod njegovog stana nekoliko trenutaka pre tragičnog događaja.

Bila je sahrana, a na njoj, pisali su mediji, 20.000 ljudi koji su izašli iste noći na ulice i plakali. Sedam dana kasnije Derbi dela Mole Torino je dobio sa 4:0, a taj Kombin – pod temperaturom – zaista je dao tri komada. I to u prvom poluvremenu! Debitant Kameli postigao je i četvrti pogodak, a to je do dan-danas najubedljivija pobeda Torina u gradskim derbijima. Posle te utakmice navijači Stare dame razoriće Điđijev grob i od tog momenta mržnja u gradu između dva tabora prerašće u pravi rat. Osvojiće Toro 1976. sa Gracijanijem svoj poslednji skudeto – baš ispred Juvea – ali više nikada neće neće biti tako veliki.

Šta je uradio Tili Romero? Za pet godina predsednikovanja doveo je klub do bankrota 2005, kada je konačno najuren.

P.S.

Navijači Torina su izbeglice, uglavnom Sicilijanci. Ne opraštaju. A Torino će uvek živeti za Torino. 

KRISTIJANA BEZ OČIJU? ZATO ŠTO JE ANĐEOSKI LEPA

Umetnička strana Luiđija Meronija van terena postala je ozbiljna tema tek nakon njegove smrti. Njegova mansarda bila je oblepljena portretima ljudi koje je voleo. Centralno mesto zauzimala je Kristijana, odnosno njena slika bez očiju. Kada je upitan zbog čega nije dovršio portret, Meroni je rekao:

"Suviše je lepa da bih mogao to da dočaram na platnu. Pogotovo njene oči. Ona je moj anđeo".

Kristijana Underštad verila se sa Meronijem posle Svetskog kupa u Engleskoj 1966, ali nije dočekala da se uda za njega. Do dan-danas ostala je "udovica" i tako sebe uvek naziva. Optužila je Atilija Romera da je s njegovim dolaskom na mesto predsednika Torina klub preostao da šalje cveće na mesto njegovo pogibije... 

PARABOLA ŽIVOTA PROTIV INTERA

Kada je radio-reporter Sandro Coti tokom debitantskog Meronijevog meča za Đenovu protiv Vičence počeo da viče u mikrofon "Garinča, dođi da da vidiš ovo!", opijen Meronijevim magičnim driblinzima po desnom krilu, trasirao je put ka zvezdama momku za kojeg niko do tada nije čuo. Pet godina kasnije Điđi je na Meaci postigao jedan od najlepših golova u istoriji Kalča. Ererin Inter nije izgubio kod kuće više od tri i po godine do tog gostovanja Torina, ali sve to palo je u zaborav zahvaljujući čudesnom lobu preko Faketija i Đulijana Sartija.

Za opisivanje praktično nemoguće, sva sreća pa su kamere sve to uredno zabeležile, a Jutjub nam i danas reprodukuje... Bila je to parabola njegovog života. Taj uzlet i pad jedne lopte u trenutku na najbolji način predstavili su Điđija Meronija.

"POMOGAO BIH TI I U ENGLESKOJ, ALI MI NISI DOZVOLIO"

Luiđi Meroni stavljen je na stub srama posle fijaska italijanske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Engleskoj 1966. Mondino Fabri, koji ga je prvi pozvao u B tim posle sjajnih igara, ukazao mu je šansu da zaigra na Mundijalu, ali između njih će ubrzo zavarničiti kada je Meroni odbio da se "uljudi". Bradu i kosu nije dao ni za živu glavu.

"Mislim da jednako dobro mogu da igram i ovako", rekao je tada Điđi.

I ostao je na klupi u ključnom meču protiv Koreje. Italija je doživela fijasko na Ostrvu, izgubila od autsajdera, a Meroni proglašen za "dripca koji je je ostavio naciju na cedilu". Fabri će kasnije doći na "njegov teren", u Torino umesto Nera Roka. Više nije bilo problema, jer je novi trener zamolio za saradnju, a Meroni nije odbio:

"Pomogao bih ti i u Engleskoj protiv Koreje, ali mi nisi dozvolio", bilo je sve što mu je rekao.  

([email protected])