PREMOTAVANJE: Dan kada je otišao Cune (VIDEO)

Bio je 22. decembar 2001. Subota, rano jutro.

Vraćajući se u Beograd iz pravca Stare Pazove, Jovan Gojković, usled zaleđenog kolovoza, izgubio je kontrolu nad svojim automobilom i zakucao se u stub pokraj puta kod „Geneksa“. Bilo mu je tek 26 godina.

Šmeker na terenu i van njega, fudbalski virtuoz svoje vrste, „večito nasmejano dete“, kako su ga Grci nazvali... Kažu da je svakako imao rezervisano mesto među legendama, ali Cune je požurio da tamo stigne prečicom, ostavivši poslednjih dah na ledenom asfaltu. Nažalost...

Sledeći redovi posvećeni su godišnici ove tragedije i sećanju na jednog od posledjih kozera sa ovdašnjih fudbalskih terena. Na šaljivdžiju sa stilom, sa loptom ili bez nje, driblera vrhunske klase, zabavljača poput onih velemajstora iz davnih, romantičnih vremena ove igre...     

Kada se krene od Kraljeva i prođu Mrčajevci, sa desne strane nalazi se malo mesto pod nazivom Gornja Trepča, svega nekoliko kilometara od Čačka. U tom selu Jovan Cune Gojković proveo je ranu mladost, sve dok jureći za loptom nije „preplivao“ Zapadnu Moravu i stupio na veliku scenu. Kada je otišao od kuće, imao je osam godina.

Cunetov saigrač i jedan od najboljih prijatelja, sada trener Neško Milovanović, prisetio se u razgovoru za MOZZART Sport kako je izgledao njihov prvi susret. Utakmica pionira čačanskog Borca i Zadrugara iz Trepče, za koji je Gojković tada igrao... 

„Bilo je nemoguće ne primetiti ga. Mi smo pobedili sa 7:1, ali on je obeležio utakmicu. Sećam se kao da je juče bilo. Negde pred kraj uzeo je loptu kod svog šesnaesterca, predriblao ceo naš tim i dao gol. Slavio je kao da je u najmanju ruku izjednačio! I vikao iz sveg glasa: „Dejaaaaan Savićeviiiiiić!“ Odmalena je obožavao Deja i divio mu se. Imao je tu levu nogu, nepredvidivo kretanje... Ako je iko mogao da bude Dejov naslednik, onda je to bio on.“

Prilagođavanje, nova sredina, sve ono što bi moglo da predstavlja problem za jednog momka od osam godina za Cuneta je bio mačji kašalj. Pokojni čačanski trener Dušan Marić video ga je tog dana protiv Borca i u njemu prepoznao vanserijski talenat. Preko BIP-a Jovan Gojković je vrlo brzo stigao do mlađih kategorija Borca. Ostalo je istorija...

„Nekoliko nas bili smo sjajni drugari. Nerazdvojni. Dejan Božović, Marko Vasiljević, Ivan Marić, Milivoje Vitakić, Cune i ja. Ekipa za nezaborav. I tako sve do prvog tima. Dve godine je stanovao kod mene, bili su to sjajni dani. A Cune je bio takav da ga je bilo nemoguće ne voleti. Vedar dečko, pun duha, uvek spreman za šalu, smicalicu, zabavu... Umeo je i da se našali sa drugima i da primi šalu na svoj račun. Zaista jedinstvena ličnost. Živeo je bukvalno 200 na sat. Nažalost, tako je i završio.“

Za manje od 10 godina profesionalne karijere Jovan Gojković napravio je toliko da mu se danas slobodno može prišiti epitet „najbolji čačanski fudbaler svih vremena“.

„Od onih starijih generacija tu su braća Čakarević, pa Radonjić... Ali Cune je bio nešto posebno. Ćuku Radonjića i danas prepoznaju svi kučići po Čačku. Kada ga vide, stanu i podignu šapu. Isto bi bilo i s Cunetom, siguran sam“, nastavlja priču Milovanović.

One kobne noći Neško Milovanović vraćao se iz Bugarske kada je čuo šta se dogodilo u Beogradu. Javili su mu telefonom dok je bio u kolima...

„Ni sam ne znam kako sam dovezao automobil do kuće. Odmah sam pozvao Vitaku (Milivoje Vitakić, prim. aut.), njegovog kuma, da vidim šta je bilo. Pitam: „Je l' tačno da je Cune poginuo?“. On kaže: „Nije, bore mu se za život“. Minuti su bili u pitanju kada su stigle te užasne vesti...“

Vitakić, Boban Slović, Cune i još nekoliko drugara samo nekoliko sati ranije krenuli su iz Beograda za Staru Pazovu. Išli su jednim kolima. Kada su stigli do Ade, Cune Gojković je zatražio da ga vrate kako bi uzeo svoj automobil, crvenu „hondu kupe“. Ispostavilo se da je to bila kobna greška...

„Taj automobil je bio prava „zver“. Vozio je malo brže u povratku tog jutra i to je to... Put zaleđen, on umoran od puta... Dugo nije spavao. Neposredno pre toga stigao je iz Grčke.“

Pre odlaska u solunski Iraklis Jovan Gojković proslavio se noseći dres Crvene zvezde u koju je stigao 1997. iz Čukaričkog. Tu jednu sezonu na Banovom brdu odigrao je vrhunski, davao golove, asistirao... U poslednjem kolu šampionata pogodio je i protiv Zvezde u neverovatnoj pobedi Čuke od 4:1! Milorad Kosanović insistirao je na njegovom dovođenju na Marakanu. Debi za crveno-bele upisao je 9. avgusta 1997. i vrlo brzo postao jedan od nosilaca igre u ekipi koju su činili Dejan Stanković, Perica Ognjenović, Drulić, Pantelić, Jovičić, Bunjevčević, Njeguš...

Najbolje partije po pravilu pružao je u najvažnijim utakmicama. Više puta bio je koban po Partizan, odigrao je osam derbija i postigao tri gola, od kojih se posebno pamti onaj u finalu Kupa protiv crno-belih, kada je nanizao nekoliko igrača i smestio loptu pod prečku. Taj pogodak ne zaboravljaju ni Delije ni Grobari...

Kao maher s loptom u nogama brzo je „kupio“ navijače Crvene zvezde. Postao je idol „severa“ i neko u koga se navijači kunu. Na 103 utakmice u crveno-belom dresu postigao je 31 gol. Kada je odlazio u leto 2000. navijači su patili. Bio je jedan od poslednjih za kojim je Marakana zaista žalila...

Gojkovićev saigrač Dejan Ilić se priseća:

„Mi smo praktično istog dana došli u Zvezdu. Od tada, pa sve do njegovog odlaska u Iraklis, bili smo cimeri i sjajni drugari. Šta da kažem? S Cunetom nikada nije bilo dosadno. Šalama i smicalicama nikad nije bilo kraja. Na treningu, na utakmici, u gradu... Nikada nisi bio načisto sa tim šta će ti prirediti. A takav je bio i kao igrač i kao čovek.“

Cunetu Gojkoviću ispunila se jedna od najvećih želja dok je bio u Zvezdi – da zaigra u timu sa svojim idolom Dejanom Savićevićem. Bilo je to u sezoni 1998/1999, kada se Dejo nakratko vratio na Marakanu.

„Znate kako, kada je Savićević došao svi igrači su u njega gledali kao u boga. A Cune je bio potpuno opušten. Dejo ga je obožavao. Sećam se pričao nam je nešto Genije u svlačionici i kada je završio okrenuo se ka njemu i pitao: „Cune, je l' tako?“ Bili smo na pripremama u Italiji. Posle ručka Dejo naruči koka-kolu koja nam je bila najstrože zabranjena, ali njemu se tolerisalo. I naravno samo on i Cune su smeli da je piju. Mislim da je Savićević u njemu video nešto svoje. Mogu samo još ovo da kažem – da Jovan Gojković igra u ovo vreme, Zvezda bi njegovim transferom mogla da otplati bar pola duga. I to nije preterivanje. Takvih igrača više nema i verovatno ih kod nas neće više ni biti.“

Ni Dejanu Iliću nikada iz pamćenja neće nestati neki detalji vezani za nesreću kod „Geneksa“, ali s obziorom da tog dana nije bio u Beogradu seća se i poslednjeg razgovora sa Cunetom, nekoliko minuta pre nego što će ovaj poleteti iz Atine.

„Alo, Ilke, gde si? Dolazim! Idemo?“ Bio je spreman za akciju. Dolazio je na nekoliko dana u Srbiju i hteo da se vidimo. Ja sam, nažalost, bio u Leskovcu kod mojih. Da je zakasnio na taj avion, danas bismo verovatno igrali mali fudbal zajedno...“

Cunetov život ugasio se kada je bio na vrhuncu karijere. U Iraklis je došao kao velika zvezda sa ovih naših prostora, kao od šale je kupio navijače i u Solunu za one najvatrenije postao isto što i za Delije. Idol. Dobio je desetku, igrao kao u transu sezonu i po, dogurao i do reprezentacije.

Tog 22. decembra, uoči božićnih i novogodišnjih praznika, želeo je da obiđe prijatelje u Beogradu i Čačku, a onda se vrati porodici koja je ostala u Solunu. Trudnoj supruzi Kseniji i kćerki Nađi.

„Zvao me je tu noć svaki čas. Poslednji put nešto posle tri sata. Sećam se da sam kitila jelku i da mi je rekao da skinem nekog anđela koji je bio na vrhu. Kaže „morbidno je“... U tom trenutku figura je sama pala sa jelke“, prepričava Ksenija događaje koji su prethodili tragediji.

„I u Solunu je padao sneg tih dana, a ja sam ga odvezla na aerodrom. Idućeg jutra sam se vraćala iz kupovine kada sam ugledala na desetine novinara ispred naše kuće. Mislila sam da su tu zbog nekog košarkaša koji je došao u PAOK, a živeo je u blizini. Onda su počeli da dolaze Vladan Milojević, pa Slađan Spasić... Bio je i onaj Albanac Hadži koji je igrao s njim u Iraklisu. Svi su se čudno ponašali i motali po kući. Kada bi shvatili da ništa ne znam, odlazili su bez reči. Onda me je pozvala majka...“    

Iraklis se od Cuneta oprostio kao od istinske legende. Datum njegove smrti i danas se obeležava kao dan žalosti među navijačima, a ispraćen je uz 5.000 belih ruža. Sve do odlaska tadašnjeg predsednika kluba Evangelosa Mitilineosa plavu desetku na „Kaftanzolju“ niko nije nosio.

Nepuna dva meseca nakon tragedije Ksenija je rodila i drugu devojčicu koja je dobila ime Jovana. Krstio ju je gazda Iraklisa Mitilineos. Neško Milovanović prisetio se prvog susreta sa Jovanom. Pomalo tužna priča...

„Bili smo na pripremama na Zlatiboru, čini mi se 2006, kada sam se vratio u Borac. Nosili smo trenerke na kojima je pisalo Borac Čačak. Primetio sam da me jedna devojčica gleda dobra dva-tri dana. Kada mi je konačno prišla, pitala je da li smo mi Fudbalski klub Borac iz Čačka. Bio sam nešto nervozan i odgovorio najblaže rečeno nespretno: „ Jok, nego Mančester Junajted! Piše!“ Ona mi je onako snuždeno i tiho rekla da je i njen tata igrao u Borcu. Onda sam pitao o kome se radi i kada mi je rekla... Pozvao sam je sa strane, razgovarali smo dobrih 45 minuta. Sve sam joj objasnio. Ko je bio njen otac, kakav igrač, kakva ljudina... Celu noć posle toga nisam mogao oka da sklopim.“   

Jovana će uskoro napuniti 19, Nađa ima 23 godine i s majkom žive u Beogradu. Da je živ, Jovan Gojković bi na Božić 7. januara proslavio 46. rođendan. Te zime kada je poginuo, trebalo je da pređe u Olimpijakos.  

Cuneta nema evo već je 19. godina, ali sećanje živi.