Starac je imao čudno spuštena ramena, koščato lice i kosu počešljanu unazad. Tek poneka seda, ko ures. Zvali su ga The Wizard of Dribble – čarobnjak driblinga. Kažu da je imao sinkopiran, otmen plesni korak. Fudbalski fokstrot. Uvek je nosio broj sedam i za partnera s posebnim ushićenjem uzimao protivničkog levog beka. Bek bi ga strašljivo šacovao s fine distance, izvrdavajući taj streljačko-zavodnički pogled. Badava, retko kad bi vredelo... Starac bi onda prilalazio ko džentlmen u fraku i pružao ruke. I igra bi mogla da počne. Jer takva su pravila – bek ne sme da odbije wingera. Nesretniku potom ne bi dugo trebalo da shvati kako je započeo ples sa đavolom.

Stenli Metjuz, sin berberina i poluprofesionalnog boksera sa Trenta, trebalo je da po očevoj želji postane biciklista. Ili da makar nasledi oca u ringu. Džek Metjuz živeo je sasvim skromno sa svojom porodicom. Henli (Stouk), ulica Ladlou, rustična kućica s mansardom, žena i četvoro dece. Za račak uknap ribe i pomfrita. Džek nije bio ništa više od solidnog udarača, ali maštao je o tome da najmlađeg sina učini velikim šampionom.

Kad su ga već naveliko oslovljavali sa ser i dok se šepurio s prvom titulom najboljeg fudbalera Evrope, Stenli Metjuz zapisao je sećanja na najvažniji dan svog života. Dan bez kog...

“Imao sam 13 godina, još nekoliko meseci škole pre nego što će mi otac pronaći nekakav posao na ulici i samo jednu misao na pameti – kako da postanem fudbaler. Otac je želeo da počnem da boksujem. Svakog jutra u zoru budio bi me i nadzirao sat vremena intenzivnog treninga. Jednog dana više nisam mogao da izdržim. Utrčao sam u kuhinju i povratio u sudoperu. Graške znoja bile su mi svuda po licu. Majka je bila ispred mene kad sam se srušio na patos. Odnela me je u krevet... Probudio sam se i čuo njen razgovor s ocem. U to vreme žene se nisu mnogo mešale u važne porodične odluke. Prvi put u životu čuo sam majku kako podiže ton: “Otkad je Sten rekao da ne želi da bude bokser između vas dvojice došlo je do problema”. Bio sam šokiran njenom hrabrošću. Rekla je: “Ovo je otišlo predaleko. Ili ćeš ti to prekinuti, ili ću ja”. Otac je samo ćutao. “Zar ne vidiš da nema smisla? On želi nešto drugo. I ja ću mu pružiti podršku". Onda je opet zavladala tišina nekoliko sekundi. “Šta bi ti uradio da ti je otac kazao kako moraš da postaneš fudbaler, a ne bokser”, pitala je majka. Čuo sam ga: “Nema šanse, suprotstavio bih mu se”. Majka je posle govorila sve tiše i tiše, ali naziralo se: “Idi gore kod njega i reci mu da ga voliš. Kaži mu da si se predomislio. Kaži mu da ćeš ga podržati, a ja sam sigurna da će te on učiniti ponosnim ocem". Stepenice su počele da škripe. Pravio sam se da spavam. Pružio je ruku ka meni, osetio sam to i otvorio oči. Odmah sam se uspravio i sasulušao ga. Tražio je da uđem u školski tim. Opkladili smo se da ću uspeti. Sledećeg jutra, u vreme kad me je budio za trening, ušao je u moju sobu i doneo mi fudbalsku loptu. Posle me je otpratio do autobuske stanice. Krenuo sam na stadion... Novac za kartu nisam dobio. Poljubio me je u glavu i kazao: Treba i dalje da održavaš kondiciju. To je bio taj dan. Dan bez kog ne bih uspeo. Sad kažu da sam nacionalno blago Engleske”...

Stenli Metjuz imao je 41 godinu kada je mu je Gabrijel Ano (glavni urednik L'Ekipa) predao Zlatnu loptu. Bio je decembar '56. Prva Zlatna lopta... Tokom 12 prethodnih meseci Metjuz je dao četiri gola. Otkud? Kako "zlatni globus" za četiri gola? Lako... Drugim se očima tada fudbal cenio i brojke nisu mnogo vredele. Za matematiku nula bodova, za uzdah oduševljenja – sve.

Ne, nije se Ano s elenom zaputio u Stouk. Njegova prva nagrada, prva! Osmišljena kao najveće individualno priznanje! Da ode za tu siću golova?! Pa još četrdesetogodišnjaku.

“U toj desnoj nozi postoji nešto čaplinovsko. Stenli Metjuz 47 bodova, tri više od Alfreda di Stefana i 14 više od Rajmona Kope. Di Stefano? Slavićemo uvek velikog viteza. U njegovom imenu združili su se hrabrost i nepobedivost. Di Stefano je ep. Stenli Metjuz je lagani humor. Očito da je to potrebno fudbalu u vremenima koja dolaze”, nije Ano uspeo da sakrije svoje nezadovoljstvo u kraćem govoru pred uručenje nagrade.

A Metjuz je svoje već bio ispričao. Dve božanstvene utakmice te 1956. Dovoljno. Posle još samo naklon.

(Baš kao što je jedna jedina, ma samo onih osamdesetak minuta protiv Mančester Junajteda na Old Trafordu, onih osamdesetak minuta rapsodične fantazije trebalo da bude dovoljno Deju Savićeviću da ga proglase za najboljeg 1991. Objašnjenja, obrazloženja? Kuš, baksuzi! Boli nepravda i posle toliko godina. Boli jer se fudbal obrukao kao retko kada.)

Utakmica prva protiv Jugoslavije. Novembar, izmaglica, sredina kišne londonske nedelje... Metjuz “sedmica”, naš Branko Stanković, čuveni Ambasador - “trojka”. Sticajem okolnosti, jer Bruno Belin je igrao desno. Tada “trojka” i nikad više. Još tada u reprezentaciji i nikad više. Stenli Metjuz doslovce je srušio sve što je Ambasador gradio prethodnih godina u državnom timu.

Počelo je džentlmenski, pitomo, uz blagi osmeh. Ali onda Metjuz pruža ruke i... To je ona pričica s početka. O đavoljem starcu... Osetio Branko Stanković, dabome. Živa istina. Metjuz desno – Stanković levo; Metjuz levo – Stanković desno. Od njihanja zglobovi postaju olovni. Pa to su bukagije... Noge sve slabije slušaju. Teže su i teže. Fizički, emocionalno, mentalno – taj ples izvlači sve iz čoveka.

Vladimir Beara šest godina ranije na istom mestu, na Vembliju, zaslužio je ono The Great Vlad. Tog novembra '56 nije imao nikakve šanse. Svi golovi došli su posle Metjuzovih šeretluka po desnom krilu. Bruks 13, mlađani Tomi Tejlor - poginuće dve godine kasnije na povratku iz Beograda – 65. i 89. U međuvremenu i jedan promašeni jedanaesterac Engleza. “Izlomljeni” Stanković rušio Metjuza...

Kanio se Branko Stanković “belih rukavica” i “lakovanih cipela” posle tog penala. Ali i dalje u okviru otmenosti po kojoj je postao poznat diljem planete. Nije vredelo. Miror će sutradan objaviti jednu od onih fotografija što “govore”: Ambasador na zemlji, svojim nogama obrglio Metjuzovu levu do kuka, a ovaj se u nekom polučučnju izvlači iz klopke i izvijenog vrata, s grimasom na licu, gleda ka Beari. Lopta nadomak desnice. I potpis za fotku kao potvrda čuvene sentence da niko kao Englezi od survanja sopstvenih ili tuđih ideala ne ume da stvara literaturu: “Pardon, my leg”.

Završio bi Stanković svakako s državnim timom. Kako da ne, već mu je bilo 35. Nego, tog novembra na Vembliju Metjuz kao da je odsvirao kraj pet minuta pre isteka 90. Nelagoda je to... A kraj tužan. Baš tužan. Nema veze, nije se dao bata Stane u svom specifičnom gospodstvu. Sarajevska momčina i beogradski filigran-mangupluk. Retka kombinacija... Onko prav, labuđeg vrata i uštirkan, prišao je svom dželatu na banketu posle meča i poturio hartiju. Da mu pored srca ostvi trag i na papiru. Živa istina. Svedočio stari dinamovac Vladimir Čonč kad god bi mu zatražili. Bata Stane se u zavisnosti od raspoloženja kiselo smeškao ili mrštio na tu crno-belu epizodu.

Utakmica druga protiv Brazila. Neki mesec ranije. Maj beše. Opet Vembli, opet 100.000 ljudi. Prvo letnje zelenilo, mladež. Gadan podijum za defanzivca. Stari asovi voleli su da kažu – smola. Spram Stenlija Metjuza je Nilton Santos. Pitajte Brazilce, slobodno pitajte – kakav je igrač bio veliki Nilton? Prvak sveta dve godine kasnije u Švedskoj, pa posle opet u Čileu. U timu Pele, Garinča, Didi... I svi ga oslovljavaju sa gospodin Enciklopedija. Fudbal u malom prstu.

Kako je počelo? Pa počelo je džentlmenski, pitomo, uz blagi osmeh. Kao uvek. Metjuz četrdesetak ožiljaka na duši od četrdesetak godina života. Nilton Santos deceniju mlađi. To je deset ožiljaka manje... Štrafta ista, isti bok. I dobar je bio Nilton, bolji od našeg Ambasadora... Ali zalud je sve. Tomi Tejlor i Kolin Grejndžer skrštaju ruke u zagrljaj, posle pet minuta 2:0 za Engleze. Brazil se vraća. Autogol, pa Didi za 2:2 u 56. minutu. U sklopu domaćinskog suđenja tu su i dva penala za Albion. Ništa i ništa, Žilmar je čudo. Brani oba. Tada Đavolji starac nudi ples. Rezultat: Engelska je po prvi put uspela da pobedi Brazil, bilo je 4:2. Stenli Metjuz namestio je oba gola. Ponovo Tejlor i ponovo Grejndžer.

Metjuz je dobio unuke, a Engleska nije uspela da ponovo dobije Brazil. I tako sve do 1984. U zvaničnim utakmicama nikad. Do danas.

Danas? Danas je mnogo teško veličinu ser Stenlija Metjuza ispisati rečima. Zašto je takav titan igrao samo za dva (manje-više) marginalna kluba – Stouk i Blekpul?

Pokušao da objasni poznati navijač Vest Bromvič Albiona Frenk Skiner:

“U mom rodnom listu piše da sam rođen u Vest Bromviču, u oblasti Vest Bromvič, u okrugu Vest Bromvič. Kad me ljudi pitaju zbog čega navijam za VBA, objasnim im da je moja odluka zasnovana na jedinom kriterijumu koji bi trebalo da bude bitan prilikom izbora kluba za koji navijate – geografski. Prosto je, uzmete olovku, mapu i pronađete fudbalski klub najbliži vašem mestu rođenja. To je to”.

I Skiner dalje, karikirajući, objanjašava neke anomalije novog doba...

“Danas registar rođenih u Engleskoj izdaje obrazac za pristup navijačkom klubu Mančester Junajteda umesto izvoda iz matične knjige rođenih”.

Slično je i sa fudbalerima. Bilo nekad, prepričava se sa setom. Poslednji engleski vitez tog kalibra, srce i duša na malom stadionu, u malom klubu – Le God Le Tisije. Završio pre 20 godina. Posle njega? Možda Vardi? Da, samo Vardi i niko više. Mada nije taj soj, ta klasa...

Ser Stenli Metjuz zaslužio je statuu u gradiću u kom je rođen. Ispred novog stadiona kluba u kom je počeo. To je svega nekoliko milja od kuće u kojoj je odrastao. Jedinstven slučaj. Već je bio u ozbiljnim godinama, ali svega se sećao. Do detalja.

Prva utakmica za Stouk, pozno leto 1932. Beri i stadion Gig lejn...

“Čim smo kročili na teren odmah sam primetio da se iza male tribine nalazi groblje. Samo sam se nadao da to nije znak – fudbalska karijera Stenlija Metjuza rođena je umrla ovde”.

Rođena jeste, okončati neće za još pune tri i po decenije.

“Fudbal mi je mnogo doneo. Bio je pravi izbor. Fudbal za šoljicu čaja i nekoliko funti nedeljno. Zahvalan sam mu”...

Stenli Metjuz postao je profesionalac u sedamnaestoj. Prvo je zarađivao jednu funtu na sedmičnom nivou, onda pet, pa celih 20. I nikad u karijeri više od 20. Današnji ekvivalent: 450-500 funti. Nikada nije tražio povećanje plate, uvek su mu nudili. Ne samo novac. Džimi Valans, trener Stouka tridesetih godina toliko je bio oduševljen Metjuzom da mu je ponudio sopstvenu ćerku Beti. Mada je imao tek 19, prihvatio je bračnu ponudu i oženio se 1934.

Metjuzova nesreća bila je u tome što mu je rat “pojeo” najbolje igračke godine. Između 1939. i 1945. nije odigrao nijednu zvaničnu utakmicu. U prevodu, od svoje 24. do 30! Prijavio se kao dobrovoljac u britansku armiju i tukao Švabe. Kad su fašisti pobeđeni vratio se kući kao junak, sa činom kaplara. Stari Džek Metjuz bio je ponosan na sina. Ali na samrtničkoj postelji. Poslednja zapoved - zapisano u memoarima Stenlija Metjuza: Vodi brigu o majci. I osvoji FA kup.

Stouk nije imao potencijal da se bori za trofeje. I Metjuz je morao da ode od kuće.

Neku godnu pre rata, kada su oko njega pezili Everton, Arsenal i Mančester Siti, transfer su sprečili navijači. Izbili su veliki neredi u gradu. Odlazak mlade zvezde bio je fizički sprečen. Bukvalno. Doduše uz podršku gradskih vlasti. Drugi put se nije moglo protiv Metjuzove volje očeličene očevim zavetom.

- Imaš 32, misliš da bi mogao da igraš još koju godinu?

- Možda ćete misliti da sam lud, ali moje najbolje tek dolazi.

Trener Blekpula Džo Smit prihvatio je rizik. Bingo! U oranž dresu, na svetom mestu (London, Vembli), posle dva poraza u finalima, Stenli Metjuz doneo je prvi i jedini trofej u istoriji Blekpula. Ujedno i jedini u svojoj karijeri. Bilo je proleće 1953. godine, 100.000 ljudi na tribinama i finale koje ceo svet prepoznaje kao Matthews Final.

Blekpul – Bolton 4:3!

“Nismo počeli dobro. Igram za Blekpul, imam poslednju šansu da osvojim trofej, a na poluvremenu 3:1 za Bolton. Izgubljeni. Ništa nam nije išlo”, prisećao se jednom davno Metjuz. “Počinje drugo poluvreme... Jurim, letim, lagan kao perce. Kakav osećaj. Ja? Pa ja sam deda! Lopta me hoće, radim šta poželim. Bez naprezanja. Dribling za driblingom. Oko mene padaju čuvari. Nestvarno”.

Bio je 68. minut kad je Stenli Metjuz otišao da centrira iz kornera. “Kifla”, skok, Mortensen – 2:3! Morti igra utakmicu života. Baš kao i Sten. Ostala je velika nepravda, da, da... To je njegov drugi gol. A evo i trećeg: bomba iz slobodnjaka – 3:3! Drama. Minut 89.

Matthews Final? Pa kako je to igrao ser Metjuz? A mister Mortensen, a het-trik?

“Sreća, zagrljaji, pružene ruke... I ono među zubima: 'Sad'! Samo tridesetak sekundi kasnije obišao sam jednog, pa još jednog, otišao udesno i iza leđa odbrane Boltona ubacio nisko. Lopta brža od svih defanzivaca. Brža i od Mortensena. Pogledajte snimak”...

Uzdah razočarenja i... Oh, pa tu je Bil Peri! Eno je, koprca se u Hansonovoj mreži! Odakle je ovaj čovek izronio – 4:3?!

Stenli Metjuz na rukama saigrača. Nikad brži, nikad hitriji, nikad poletniji. Nikad bolji! Koliko ono beše, ser?

“Kažem vam – deda. Pravi deda. Imao sam 38”.

Kraljevska loža bila je spremna da primi heroja. Da mu stisne ruku. Bio je to njegov prvi susret sa tek krunisanom mladom kraljicom. Prlikom drugog Metjuz će doživeti najveće počasti. Elizabeta II učiniće ga prvim fudbalskim vitezom.

Trofej i kraj? Ne, ima još dosta do kraja. A Zlatna lopta?

“Pobeda u FA kupu me je u potpunosti ispunila, priznajem. Možda i zbog oca... Ali želeo sam da igram dalje. I dalje sam bio zaljubljen u fudbal. Dobio sam nekoliko dobrih saveta, počeo da jedem salate i voće. Ponedeljkom nisam uzimao hranu. To je taj jedan dan u nedelji... Pronašao sam recept kako da se osećam dobro”.

Metjuz nikada nije pušio niti pio alkohol. Nije koristio šećer. Nikada žuti, nikada crveni karton. Umesto tradicionalnog razbijanja paba u slavu pobede, radije se odazivao pozivu vojvode od Edinburga da “skokne” do Bakingemske palate na partiju fudbalskih razgovora i šolju čaja. Ponosno je nosio svoju titulu The First Gentleman of Football i dnevno dobijao oko 200 pisama od obožavatelja.

Sve to učiniće ga puritanskom vrstom fudbalske legende.

A znate već, nije ljubomora samo među primadonama na daskama što život znače. Ljubomora je i među fudbalskim prvacima. Stenlija Metjuza nije baš mirisao Tom Fini. Još jedan as viteškog reda, ikona Prestona. I desno krilo. I “sedmica”. Razumete?

Uvek kompromisi. Kad igra Metjuz – nema Finija; kad startuje Fini – nema Metjuza. I jedan i drugi premalo utakmica za Albion. Krivili jedan drugog. Modus vivendi kao retkost: Fini levo, Metjuz desno.

Tom Fini bio je moderniji igrač. I krštenica je svoje učinila, razume se. Skoro deset godina mlađi... Brzina, energičnost, snaga u duelu, “preskakanje” rivala. Pardon - i pristojna defanziva.

“Fini centrira jednako dobro kao Metjuz; Fini jednako lako prolazi po krilu; Fini je brži od Metjuza; Fini ima više utakmica za reprezentaciju; Fini je jedako dobar na svim mestima u navali”, pisale su novine sklonije Prestovom divu.

Nadovezao se jednom prilikom Bil Šenkli: “Šta kažu? Da danas, u ovim našim sedamdesetim ima igrača dobrih kao što je Fini? Da, ima, slažem se, ali ne zaboravite da Tom Fini ima šezdeset godina”.

Metjuz je u toj neobaveznoj, sasvim pristojnoj raspravi, koja se bila prenela među najpoznatije evropske i svetske fudbalske “parlamentarce”, na svojoj strani imao Pelea (“Sve nas je naučio na koji način treba igrati fudbal, imao je velikog uticaja na moj razvoj) i Franca Bekenbauera (“Nisam video da je neko uspeo da ga zaustavi. I nikada pre nisam video tako dobar centaršut”). I volele su ga neke tanane duše zaljubljene u taj njegov artizam. U tu večitu težnju da svaki pokret bude pažljivo izveden, s puno stila i profinjenog osećaja.

Ne, Fini ipak nije bio Metjuz. Stenli Metjuz, prvi plemić. Desno krilo i sedmica. Uvek sedmica. Od 17. do 50.

A te malobrojne epizode iz serijala Matthews/Finney... Jednu dobro pamti Brisel. Belgija – Engleska 2:5! Ser Tom Fini iz svog toplog doma u Prestonu, kad je rivalstvo već bilo utihnulo:

“Belgijanci nisu mogli da zaustave Meta. Namestio je svih pet naših golova. Dva Loutonu, dva meni i jedan Mortiju (Mortensenu). Kakva je to navala bila”...

Stenli Metjuz patološki je uživao u sreći saigrača koju su izazivale njegove asistencije. Čuvena je još jedna predratna, sa Ircima. Bilo je 7:0 za Englesku. Sa Metjuzovih stopala Totenhemomov Vili Hol pet lopti pakuje iza leđa irskog golmana. Hol je poznat po najbržem het-triku u reprezentativnim utakmicama (četiri minuta) i amputaciji obe noge što su mu donele veliku slavu. Tromboza.

Golovi? Bilo ih je, dakako. Kad je Met bio mlad. Kao da je odustao, pošto je video kako to lako ide. Engleska – Čehoslovačka 5:4! Debi Stenlija Metjuza i oproštaj Františeka Planičke. Tri lopte iza jednog od najčuvenijih golmana svih vremena. Punkt.

Nova rečenica otvara novu epohu: Dobra krila imaju specijalnu misiju; dobra krila serviraju loptu i nadu.

Još dve su važne/velike utakmice u životu Stenlija Metjuza. Na jednu je ponosan, druge se stidi. Jedna u Torinu, druga u Hitlerovom Berlinu. Jedna posle rata, druga uoči sukoba koji će buknuti u Evropi...

“Sve su prognoze govorile da glatko gubimo u Italiji '48. Okosnica tog azurnog tima osmorica igrača Grande Torina... Godinu dana pre nego što će svi izginuti. To je bila najbolja igra Engleske koju sam video. Pobedili smo sa 4:0! Fini? Partija života”, uzvratiće gospodski Met na one komplimente za Belgijance. “Na Menionov pas dao je treći, a onda mu je Morti priredio četvrti. Svet je bio šokiran, sećam se vrlo dobro tih slavnih dana”...

Berlina i 1938. sigurno ne bi voleo da se seća. Nemačka potučena sa 6:3, igrač utakmice... Jeste, ali koga briga. Zanavek se pamti samo 11 Engleza postrojenih ko streljački vod i onaj hitlerovski pozdrav za ponos i seirenje odsutnog firera i njegovih prisutnih izaslanika – Geringa i Gebelsa.

“Verujte da smo svi združemo bili protiv toga. Kapiten Edi Hepgud mahao je prstom pred očima jednog našeg zvaničnika koji je došao da nam predstavi protokol. Kazao mu je šta može da uradi sa tim nacističkim pozdravom – da ga zabije sebi tamo gde sunce ne sija”, pravdao je Metjuz sramni čin.

Zvanična istorija kaže da je morao da interveniše britanski ambasador u Berlinu Nevil Henderson. On je navodno ubedio fudbalere da “ispoštuju” domaćina...

Metjuz se vratio kući kad je napunio 45 godina, početkom šezdesetih. Stouk je bio potonuo u Drugu diviziju. Na leđa stara, izjanđala “sedmica”, sede vlasi u zrak i poslednji trzaj. Divno i lagano. Kao uvek. I dalje je brinuo za utisak... I igrao za uzdah. Za dve godine opet elita. Onda je konačno mogao da se povuče. Spokojno. Dogodilo se: Stenli Metjuz rekao je zbogom. Bilo je proleće 1965.

U njegovu čast na Viktorija graundu evropska elita onog doba: Jašin, Šnelinger, Pluskal, Poplugar, Masopust, Kubala, Di Stefano, Puškaš...

Pitanje jednostavno: ser Stenli, šta najbolje pamtite?

“Pamtitim... Pamtim jednu ovakvu utakmicu u Glazgovu. Engleska protiv Ostatka sveta. Bilo je 6:1 za nas, a novine su pisale: 'Ovo je verovatno bio oproštaj Stenlija Metjuza'. Znate koliko je od tada prošlo? Samo 15 godina. I znate šta se dogodilo? Dobio sam Zlatnu loptu. Toga se vrlo dobro sećam”.

Tog aprila '65 Evropa je tukla Englesku sa 6:4. Kadar svih kadrova... Nijedan gol, nikakav dribling. Jedno rame Jašinovo, drugo Puškaševo. Ser Stenli kao ustoličen, onako iznad svih. Slika za sva vremena.

“Nema nikakvih tajni. Samo sam bio za korak-dva 'duži' od svih čuvara. To je sve”.

Ima tih priča, karikiranih i proverenih, o velikim igračima koji nisu mogli da postanu veliki treneri jer im je bilo neshvatljivo da neke jednostavne stvari, lako izvodive i pokazene, njihovi učenici ne mogu da ponove. U Srba, primer – Pižon Petrović. Takva se genijalnost ne uči i ne prenosi. Zla kob tog njegovog štafelaja.

Metjuzova nesreća – Malta.

“Tada se prvi put dogodilo da sam požalio što više ne igram. Bio sam bolji od svih svojih igrača. A imao sam blizu 60”.

Život Stenlija Metjuza počeo je da dobija filmske zaplete kada je završio karijeru. Napustio je porodicu i oženio se, ispostaviće se, sovjetskim tajnim agentom u američkoj ambasadi u Pragu. Zvala se Mila. Valjda. Lutali su po svetu i životu četrdesetak godina. Zabeleženo je još da se Met borio protiv aparthejda. Sastavio tim isključivo od tamnoputih igrača Južne Afrike i odveo ih na turnir u Rio de Žaneiro. Kad je stigao u Brazil, Pele mu je poljubio ruku. Kao izraz najvećeg poštovanja.

Ser Metjuz dočekao je novi stadion Stouka 1997. Kad ga je video, kazao je želju - da njegov posmrtni pepeo bude rasut po travi tog novog zdanja. Tako je i bilo.

Izliven u gvožđu, kao simbol večnosti, tu je i dalje. Likom. Nekoliko milja od svoje rodne kuće. Duhom zauvek.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PREMOTAVANJE: Đavolji starac

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Rukomet

Stoni tenis

Counter-Strike

eFudbal

Najava mečeva