PREMOTAVANJE: Kad je Pele igrao u Kragujevcu...

(Prilog uspomeni na dane kada se u Kragujevcu igrao fudbal)

Čuveni brazilski Santos, dvostruki šampion planete, šezdesetih i sedamdesetih godina putovao je po svetu i slovio za najveću fudbalsku atrakciju. Za Santos su igrali Pele i još sedmorica reprezentativaca Brazila – veliki golman Žilmar, Karlos Alberto, Klodoaldo, Žoel Kamargo, Đalma Dijaz, Rildo i Edu. Ti fudbalski vilenjaci, prvi i jedini pravi globtroteri romantičnog loptanja, u jesen 1969. godine dobacili su i do ovih naših prostora. Ugvorene su bile četiri utakmice na jugoslovenskoj turneji – Zagreb (Dinamo), Beograd (Crvena zvezda i Partizan) i Sarajevo (Željezničar). Santos je prvi meč odigrao protiv Zvezde na Marakani (3:3), međutim, tri dana ranije dogodilo se nešto što je poremetilo planove brazilskog velikana. U Humskoj je 7. septembra u okviru redovnog 3. kola Prve lige gostovao novajlija u eliti Radnički iz Kragujevca. Bila je noćna utakmica, prvi susret Kragujevčana s reflektorima i spektakl u najavi. I beše spektakl, ali u režiji dečurlije sa Čika Dače.

U to vreme nastajala je jedna od najvećih navijačkih grupa u ondašnjoj državi. Neki momci koji su voleli svoj grad, a Radnički svuda pratili...

“Kolika vam je ta Lepenica kad toliko pevate o njoj”, pitaju Beograđani. “Veća je od vašeg Dunava”, stići će ekspresno odgovor gordih i ponosnih Kragujevčana. Jer po mnogo čemu oni su prvi grad Srbije. Prva prestonica moderne srpske države; prva gimnazija i Licej, preteča Univerziteta u Beogradu; Prvi sud, pozorište, prve novine (“Novine srbske”), prva apoteka, galerija slika, muzej, biblioteka... Kragujevcu je nedostajala samo ta Prva liga, fudbalska elita. Kao lider istoka, Radnički je tog leta '69. otišao u doigravanje i preko nikšićke Sutjeske i Crvenke konačno se dokopao prvoligaškog društva. Euforija nezapamćena! Ispred kafane kod velikog oraha gde je sada tržni centar, okupljalo se pola grada posle velikih pobeda. Kragujevac je u ono vreme brojao oko 80.000 stanovnika, na stadionu 35.000, a na terenu u crvenim dresovima samo kragujevačka deca...

”Ceo grad je živeo za trenutak kada smo ušli u Prvu ligu. Svi su izašli na ulice da nas pozdrave. Tokom cele sezone bila je izuzetna atmosfera. Prvi prvoligaški meč u Kragujevcu igrali smo protiv Hajduka iz Splita”, prepričava pomalo nevoljno, ali sa dozom sete – verovatno i zbog aktuelnog trenutka - lepa i davna vremena prvi golgeter tog tima Sava Paunović, živa legenda čije se ime našlo na prvom transparentu navijača. Pisalo je samo dr Sava. “Izgubili smo od Splićana sa 1:3. Mi svi deca od po 19-20 godina, a na drugoj strani Holcer, Nadoveza, Pavlica, Jerković, Buljan, Mužinić... Dao sam taj jedini gol koji je bio prvi prvoligaški za Radnički. Posle je došao taj čuveni duel s Partizanom”.

Radnički je u Beogradu tog 7. septembra odigrao jednu od najboljih utakmica u svojoj istoriji. Pobedio je sa senzacionalnih 4:1. Legenda ovako kaže: Ekspedicija Santosa već je bila stigla u Beograd i Pele je meč gledao iz lože stadiona u Humskoj. Te večeri je navodno odlučio: “Ne, nećemo da igramo s Partizanom. Igraćemo s ovim momcima”. To je legenda. A ovo mi je lično ispričao Milenko Marjanović, bivši predsednik Radničkog, tada mladi, perspektivni ekonomista UTP Dubrovnik koji je vodio navijače na gostovanja:

“Priđe Nenad Bjeković našim igračima i onako s visine pita: A gde je taj Kragujevac? Momci su smireno odgovorili: Reći ćemo ti posle utakice. Posle nije bilo potrebe da se priča, sve je rečeno na terenu”.

Partizan je tu sezonu završio drugi na tabeli, iza Crvene zvezde. U timu je imao Ćurkovića, Vladicu Kovačevića, Paunovića...

"U suštini, nama nije bilo važno protiv koga igramo. Da li je to Partizan, Zvezda, pa i Santos. Igrali smo fudbal jer smo uživali u tome. Tim je bio mlad, pun elena... Svakog smo hteli da pobedimo. Sećam se samo da su nam pred tu utakmicu u Beogradu govorili da ne gledamo u reflektore”, uz osmeh će Sava Paunović.

Čuveni okršaj u Humskoj navijači Radničkog posebno pamte i hvale se činjenicom da je Beograd tada prvi put video bakljadu zahvaljujući njima. Negde od tog meča datira i nadimak Crveni đavoli, jer se kroz novinske izveštaje sve češće provlačilo kako navijači Radničkog podsećaju na najvatrenije fanove Mančester junajteda. Ogledalce, Nune, pa nešto mlađi Amerikanac, Laze, Kinez... bili su prva navijačka garda. Čaršijom kruže priče da je Nune odveo svoju tadašnju devojku na Čika Daču i rekao joj: “Vidiš, ovo je moja prva i najveća ljubav. Ti si druga”. Tu na stadionu ju je zaprosio i ona je pristala. Znali su oni najzagriženiji da na dan svoje slave ustanu od stola, odu, pogledaju utakmicu pa se vrate gostima. I stadion je uvek bio pun. Zato je Radnički (bio) velikan!

Da u Kragujevac dolazi Santos praktično se nije znalo do dan-dva pred utakmicu. Bila je nedelja, Radnički gostovao svom imenjaku u Nišu u prvenstvu i izgubio. Sutradan ga je čekao taj duel sa moćnim Brazilcima, koji su stigli iz Zagreba, gde su odigrali 1:1 sa Dinamom. Specijalno za tu priliku Radnički je bio pojačan četvoricom Nišlija - golmanom Miodragom Kneževicem Knezom, Ljubišom Rajkovićem, Ilijom Dimoskim i Vitomirom Dimitrijevićem.

Kao i obično grupa od oko 1.000 navijača okupila se na centralnom gradskom trgu kod krsta i odatle krenula ka Čika Dači uz pesmu. Ostali su se pridruživali usput. Reke ljudi slivale su se ka stadionu. Tako se uvek išlo na utakmice u to slavno doba. Nažalost, taj 15. septembra nije bio predodređen za spektakl kakav su Kragujevčani napravili, recimo protiv Hajduka. Padala je jaka kiša. A i televizija je odlučila da po prvi put prenosi jedan sportski događaj iz Šumadije. Tako se danas s ogromne vremenske distance mogu pronaći različiti podaci o poseti. Od navijača koji tvrde da je bilo svega 4.000 ljudi, do onih koji su bili na utakmici i “videli” svih 40.000 duša. Zanimljivo, u Kragujevcu nema čoveka koji ne zna za tu utakmicu sa Santosom. U to sam se lično uverio. I svi su bili na stadionu tog dana, i svi uglavnom pamte kišu, i svako bi ponešto da doda...

“Daaa, pa kako ne bih znao. Čini mi se da su nas dobili nešto... 11:1. Je l' tako beše”, promrljao je onako usput konobar Beli iz hotela Šumarice u Gornjem parku, dok ga je sportsko društvo za stolom bledo gledalo: “Kakvih 11:1? Šta pričaš?!”

Slobodan Make Paunovski, kragujevački Džordž Best

Verovatno je Beli i bio na utakmici, ali njemu je u sećanju ostao samo Peleov gol. I zaista je bio čudesan, jedan od onih koji se viđaju jednom u životu, međutim, to je pogodak u 90. minutu za konačnih 4:4. Čak ni takav pogodak ne vredi za nekoliko, kako je sračunao Beli...

“Edu je odigrao najbolje. On nam je dao tri komada. Pele nije bio posebno zainteresovan. Posle se Čavka (Vlada Radivojević) hvalio kako niko nije smeo da ga čuva, a da ga je on uhapsio. Kada smo poveli sa 4:3 Pele je krenuo sa centra, kao na igrici izdriblao sve i dao gol”.

Tako mi je dok smo sedeli u Šumaricama ispričao Milenko Marjanović, a potvrdio jedan od aktera Sava Paunović.

“Imao sam ideju da počnemo redovno da obeležavamo godišnjicu tog velikog meča, možda i najvećeg koji je ikada odigran u Kragujevcu. Da na taj dan svi zajedno odgledamo tu utakmicu, ali nikako da dođemo do kompletog snimka”, nastavio je gazda Milenko.

Pričalo se da je čitava turneja Santosa po Jugoslaviji dogovorena, da sve odigraju nerešeno, a da je Radnički na prevaru dao taj četvrti gol i razljutio Pelea. Sami akteri iz redova Radničkog demantuju te priče i podsećaju da se tih dana moglo čuti kako su Brazilci morali da plaćaju novčane penale za svaki poraz na turneji.

Kako bilo, ovo je izveštaj Politike ekspres sa tog meča u izdanju od 16. septembra...

“Malo je nedostajalo, pa da dvostruki svetski prvak pretrpi prvi poraz na turneji po Jugoslaviji. Pele je spasao čast Santosu, izjednačivši rezultat u poslednjem minutu utakmice. Najslavniji među slavnima - kralj fudbala Pele, po klizavoj travi izvodio je kao balerina na pozorišnim daskama piruete iz svog repertoara. Tri gola Santosa (Edu) usledila su posle njegovih lukavih manevara, a četvrti put on sam se upisao u listu strelaca. Radnički je izjednačio (1:1) golom visokog Nikolića. Onda je centarfor Santosa, 19-godišnji Edu, koga ne zovu slučajno Peleovim naslednikom, naterao inače vrlo dobrog Kneževića da još dva puta vadi loptu iz sopstvene mreže. Tek tada je Radnički zablistao. Prvo se Sava Paunović revanširao Eduu pravom bombom - 2:3, a zatim je na scenu stupio Slobodan Paunovski. Sa dva uzastopna gola zapalio je baklje na stadionu. Ali za kratko... Pele je u 90. minutu uskratio trijumf domaćina. Munjevito je uleteo u šesnaesterac Radničkog i skoro da se sa sve loptom ušetao u gol. Radnički je ponovo slavio veliki uspeh. Posle nesrećnog poraza od imenjaka iz Niša, Kragujevčani su uskratili svojoj publici najveću senzaciju jeseni - pobedu nad bivšim svetskim prvakom, ali su pružili slavnim gostima ne samo jak otpor, već u pojedinim fazama im pokazali da se u Kragujevcu gaji fudbal na visokom tehničkom nivou. Pored Pelea i Edua veliku igru dao je Vladeta Žabarac, brzo krilo Radničkog, ubistvenog driblinga. Šteta je što je kiša pokvarila kragujevačku predstavu. Klizava lopta bila je teška za hvatanje, umanjila je sjaj jednog velikog Žilmara, velikana među golmanima. Kragujevac će mu ostati u tužnom sećanju. Radnički može biti ponosan što će ovaj meč biti zapisan krupnim slovima u njegovoj inače slavnoj istoriji“.

I još jedan detalj: u izveštaju Politike ekspres stoji da je u ponedeljak 15. septembra '69. na Čika Dači bilo 6.000 gledalaca. Na tu konstataciju oni realniji iz redova Crvenih đavola reći će da je to ipak premalo. Nije, kažu, bilo mnogo više od 10.000 ljudi, ali nije ni manje. I koliko god da ih bilo, za Kragujevčane je tog popodneva gotovo jednaka atrakcija kao Pele bio jedan brazilski radio-reporter. Žarom koji se može sresti samo u zemlji sambe brbljao je onako promrzao i pokisao skoro tri sata, šetajući sve vreme uz aut-liniju. Kažu da je počeo pola sata pre utakmice, a završio kada su fudbaleri uveliko bili u svlačionicama...

Kragujevac je tih godina bio opijen fudbalom. I potrajao je taj zanos... Sve dok sredinom sedamdesetih Radnički nije po drugi put u kratkom periodu ispao iz lige. Onda je usledila suša duga čitave dve decenije. Euforija zbog fudbala, slična onoj s kraja šezdesetih, vaskrsnuće tek 1998. u još jednom baražu. Čika Dača je opet bio krcat, iako je došao tek mali Čukarički.

A danas samo uži centar grada - donekle sačuvao svoju patinu i šarm davnih vremena - podseća na zlatnu generaciju kragujevačkih fudbalera. Te ljude svi znaju i prepoznaju, jer posle njih fudbala i nisu gledali. Kao što pamti dolazak Titov, kafanu Balkan, gde su jedino đaci mogli sa sve onim plavim bluzama - kako reče kragujevački pesnik i slikar Jovan Gligorijević gosti Balkana su se uvek bavili suptilnijim stvarima od kršenja školske discipline i cinkanja - prvu košarkašku utakmicu s kožnom loptom u Gornjem parku, kad su ono došli Francuzi, pa večitog pobednika moto-trka Arčana Alojza zvanog Slovenac; Kragujevac jednako pamti i kako je Žabarac izludeo Brazilca Turkaa, baš na toj utakmici protiv Santosa, dva gola Slobodana Stojovića Partizanu - otišao u Beograd poderanih farmerica kad se baš i nije znalo da je to nova moda - pamti i Maketov fijat kupe 850, sa drvenim volanom i kožnim sedištima... tada jedini u čitavoj Jugoslaviji. Slobodan Paunovski Make - šumadijski Džordž Best.   

Kragujevačka fudbalska bajka... Da li se sve to uopšte dogodilo?   

P. S.

Zlatna generacija kragujevačkog Radničkog, za internu upotrebu (znaće Kragujevčani): Fazan, Ujka, Sekula, Čavka, Trapča, Soda, Žaki, Make ovca, Maršićanac, Andra, Relja, Čkalja, Munjoz, Pera nos, Franja. Trener: Boris Marović Buca; tehniko: Jovan Jakovljević Salama; predsednik: Svetolik Vasiljević Juda i ekonom čika Dušan Živaljević zvani Maja Coja.