PREMOTAVANJE: Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern (1)

Četiri su fudbalske škole, četiri fundamentalna fudbalska učenja - četiri stare fudbalske civilizacije: engleska, češka, bečka i mađarska. Najvažniji evolucioni period - put od krpenjače do “bubamare” - period uspostavljanja istorijskih rivalstava, različitosti i revolucionarnih ideja, obeležio je uticaj ovih centara. Kako nije bio u stanju da kreira sopstvenu fudbalsku koncepciju i ideologiju, najveći broj nacija oslanjao se na velike uzore. Na ovim našim prostorima, svi (kasnije) okupljeni oko “šest buktinja”, trpeli su uticaj tri podunavske škole. Split je od najranijih dana naginjao Česima (Švagrovski, Bohata, Pinc, Sobotka, Jan), dok su Zagreb i Beograd uglavnom “miksali” s Austrijancima i Mađarima (od Hajnlajna, Brandštetera, Ringera, preko Nemeša, Molnara i Feldmana, do velikana poput Dombija Kona i Martona Bukovija). Pa opet, kako je to jednom davno zapisao Mile Kos, najdublju brazdu zaorao je Ilješ Špic, davajući ton igri gotovo svim poratnim klubovima Jugoslavije. Špic je stvoritelj Partizanove škole fudbala i trenerske filozofije čiji je osnovni postulat glasio – NAPADAJ! Taj je Špicov fudbal imao duh dunavske čarde, lucidnost mađarske muzike i jedinstveni Wiener Schmäh-Charme. I taj je Špicov Partizan u prvoj polovini pedesetih spadao u tri najbolja tima Evrope. Špicovi najbolji učenici i sledbenici – Zlatko Čajkovski i Branko Zebec – širiće to njegovo “jevanđelje” na sever, ka Nemačkoj. Tako je krajem šezdesetih nastao veliki Bajern.

Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern.

Iz srca Ilješa Špica.

ILJEŠ ŠPIC

(februar 1902 – oktobar 1961)

Priča je istinita i po njoj je snimljen film.

Okupirana Makedonija, Skoplje. Godina 1943. Rano proleće i jedna sumorna zora. Endlösung der Judenfrage na delu. I Bugari daju svoj doprinos rešavanju jevrejskog pitanja. Car Boris III nije ispunio Firerov zahtev za deportaciju 20.000 Židova iz Sofije i još nekih bugarskih varoši, pa je na neki način morao da se iskupi. Racija surova, obruč neprobojan. Od Vizbegova do Stare čaršije. Za nekoliko sati zgrada Monopola beše krcata. Strašljivi pogledi kroz drvene tarabe i žicu. Njih oko 7.000...

Prva stanica na smrtonosnom putu do koncentracionog logora Treblinka, Poljska.

“Kako su to bili strašni dani za nas... Već sam osećao oštricu na vratu kad se umesto smrti javilo spasenje. Kasnije se to još jednom ponovilo. Od tada, pa sve dok Nemačka nije definitivno kapitulirala, moja supruga Edit i ja živeli smo u smrtnom strahu, onoj nepodnošljivoj neizvesnosti i iščekivanju da će se najgore ipak dogoditi. Na sreću, sve se dobro završilo. Fudbal mi je spasao život”.

Deportacija Jevreja

Ilješ Špic, mađarski Jevrejin, apatrid, večiti “bezemljaš”, stigao je u Skoplje iz Splita posle nekoliko meseci vagabundisanja. Samo koferčić i jedna karta s potpisom Luke Kaliterne. Barba Luka, “otac baluna”, sportskim prijateljima s juga: “Vidija san ga u Vijeni i Cirihu, ima nekoliko godin. Klasa. Liva spojka. Ujpešt Doža, 600 zgoditaka. Ća veliš, nema trenera od spojke? Kvragu regule! Od ovoga će bit”.

I bi po barba Luki.

Skoro tri pune godine Špic je uspešno vodio skopski Građanski pre nego što se tog stradalničkog praskozorja nije našao iza žice sa hiljadama svojih sunarodnika. Ilješ, Edit i njihovo dete čekali su transport za ozloglašeni logor. Po jednoj priči Špic se sa svojima našao u furgonu za Treblinku. Taj je voz navodno zaustavljen u Surdulici ili Vranju i oni su spaseni po nalogu bugarskih okupacionih vlasti. Po drugoj priči Špic nikada nije video unutrašnjost tih stočnih vagona. Vest o njegovom zatvaranju proširila se brzo, za to su saznali sekretar i predsednik kluba (Đuzelov i Čkatarov), molili komandanta grada za milost i spasenje je stiglo onako filmski, u poslednji čas.

“Ilješ Špic! Ko je Špic? Ti... Rođen si u Budimpešti? Za tebe kažu da si bio siroče, da nisi Jevrejin... Kažu i da si trener. Dobar trener. Da ćeš biti državni selektor možda. Istupi”...

Po toj drugoj verziji Špic je “iz prvog reda” gledao odlazak svog putujućeg kovčega; stajao ukopan, imao ludu sreću i suzu u oku kad je bugarski vojnik zatvorio poslednja vrata i kad je sa njih sevnula Davidova zvezda.

Mašinovođa otpozdravlja otpravniku i...

(Makedonski Dnevnik objavio je 2008. godine da su dvojica ljudi ključnih za spasavanje Ilješa Špica – Đuzelov i Čkatarov - nekoliko godina kasnije uhapšeni od strane novih komunističkih vlasti i streljani pod optužbom za kolaboracionizam)

Iz Skoplja je put Beograda prvi krenuo Kiril Džina Simonovski, rođen Simonović. Nezamenjivi univerzalac Građanskog, pa onda Partizana u prvim poratnim godinama, uspeo je da ubedi generale da je Špic pravi čovek za novoformirani klub.

“Iješ-bači, drugovi, samo Ilješ-bači! Nećete pogrešiti”...

Ilješ Špic

Špic je preuzeo Partizan sredinom '46. Razumeo je generalske težnje da armijski tim u svojim redovima mora da ima najbolje igrače – pošto jedino tako može da postane personifikacija moći nove države i komunističke ideologije, što je bio osnovni zadatak – ali u isto vreme uspeo je da ih ubedi koliki je značaj stvaranja sopstvene škole fudbala.  

Najveći broj fudbalera iz te prve generacije (Bobek, Čajkovski, Šoštarić, Simonovski, Minda Jovanović, Atanacković, Boba Mihajlović, Rupnik, Milence Petrović, Mome Radunović...) Špic je zatekao u Humskoj. Otuda je bilo potrebno neko vreme kako bi rukovodstvu “dokazao” svoju stručnost. Učinio je to dovođenjem Marka Valoka. Bila je nevažna vojna utakmica za Dan oslobođenja. U Zagrebu ili Beogradu, zar je važno? Mladi Surčinac igrao je za svoju brigadu i Špic je odmah znao – to je centarfor za Partizan. Tog dana Bobek je povučen na polutku. Evo je – desetka za Štefa! I tog dana Bobek je postao jedan od najboljih igrača u Evropi.

A Valok? Valok dva gola na prvom derbiju, gol na drugom, na trećem tri; rezultat – 6:1 za Partizan. Marko Valok 24 gola na 25 utakmica protiv Crvene zvezde!  

Carte blanche za Iješa Špica.     

"Bio je originalna stvaralačka ličnost. U njegovoj doktrini fizička kondicija, tehnika i motivacija bile su u službi nadigravanja protivnika radi postizanja gola više, onog gola kojim se pobeđuje. Trener je to načelo strpljivo, metodično, duhovito, sa sugestivnošću rođenog vaspitača ugrađivao u način igre, mišljenja, reagovanja, čak i življenja igrača. Beše to ciljano vaspitavanje celovite ličnosti sportiste".

***

"Objašnjavao je, kad bi to smatrao potrebnim, svoja načela i taktičku praksu i članovima Uprave kako bi uspeo da stvori harmoničnu klimu mišljenja na svim nivoima kluba. Tako je nastala ideologija igre Partizana".

***

"Špic je rad sa mladim uzrastom postavio kao kamen temeljac svoje škole. Od samog početka radio je na postavljanju i razradi principa po kojima bi se istovremeno pripremali i deca-igrači i njhovi vaspitači, treneri", pisao je svojevremeno profesor Sergije Lukač.

Beograd je lako zavoleo Špica. I Špic je zavoleo Beograd. Redovno je odlazio u pozorište, na koncerte, slikarske izložbe. Poznavao je literaturu, istoriju, umetnost. Svoju ulogu u Partizanu smatrao je holističkom, pa je tako usmeravao i svoje igrače. Sedeo je u Moskvi ili Mažestiku (ređe u Ruskom caru i kafe-baru Bezistan), uživao u crnoj kafi i cigaretama. Za njegov sto bio je dobrodošao svako ko bi imao vremena za višesatne traktate o modernim fudbalskim tendencijama.

Za tom kafanskom katedrom redovan gost bio je Mile Kos...  

"Njegov unutrašnji mir imao je korene u umnoj i fudbalskoj superiornosti koje je dobro bio svestan. Ali to nikad nije nametljivo iskazivao. Imao je oštro oko da zapazi sve slabosti igrača i rado je ukazivao na njih. Uglavnom kroz šalu koja nikada nije prelazila u sarkazam. U napregnutoj atmosferi na poluvremenu umeo je na duhovit način da opomene onog što greši. Sve je to snižavalo napetost, opuštalo igrače, unosilo vedrinu. Mada su Jevreji poznati kao narod s darom za jezike, srpski nikada nije u potpunosti savladao. Njime se služio ne samo s mađarskim akcentom, već i s puno grešaka u padežima, rodu i vremenu. Ali sve to sa puno šarma, te mu niko nije zamerao".

Ilješ Špic gajio je prezir prema poltronstvu. To uže pomoću kog su se mnogi peli do fudbalskih visina odbacivao je s gnušanjem i u najnezgodnijim trenucima. Takav jedan beše u dalekoj Švedskoj i živi savremenici drže ga za presudan – čin kad je Špic u svakom smislu dobio “ključeve” Partizana.

U svlačionicu uoči važne utakmice uđe general Đuro Kladarin, predsednik kluba, junak narodnooslobodilačke borbe... Uđe brkati general i počne o ratničkoj doktrini što sliči fudbalskoj, o moralnoj i psihološkoj čvrstini neophodnoj za dobar rezultat u velikoj utakmici. I tako mic po mic dohvati se Kladarin neosetno i same taktike. Počne da razrađuje gde će ko u kojoj fazi odbrane i napada. Stigne da posavetuje Čika Čajkovskog da se brže oslobađa lopte, a Mindu Jovanovića da ne prelazi centar bez preke potrebe... Ugleda potom krajičkom oka u uglu sobe Špica kako skrštenih ruku pažljivo sluša njegove savete i shvati da se zaneo: “Dobro, drugovi... Sad će vam Iješ-bači nešto reći”.    

Špic se nije puno dvoumio, znao je da preko takve nesmotrenosti ne sme da pređe...

“Pošto drug general vama govorilo o taktika i kako treba igrati, ja vama sad ću održim jedno političko predavanje”. 

Igračima nije bilo lako da rukama pritule smeh. Kažu da je Kladarin uzeo dovoljno daha da vojnički odgovori, ali je odustao u poslednji čas. Izašao je bez reči i više nikada nije ušao u svlačionicu.

Sava Vlajnić, kondicioni trener, za potrebe knjige “Partizanova škola fudbala”: “Bilo je igrača koji su se uplašili za svog trenera zbog onakvog gesta. Stari je bio ličnost jakog karaktera. Znao sam odmah da neće ćutke preći preko toga. Voleo je Partizan i svoje igrače, želeo da ostane što duže u klubu, ali kao čovek od integriteta nije smeo da razočara ni sebe ni te iste igrače. Znao je da su ga doživljavali kao visoko moralnog čoveka, morao je da reaguje”.       

"Zaboravite sve što ste čuli malopre. Mi se nećemo prilagođavati protivniku. Neka se protivnik prolagođava nama – mi smo Partizan”, bilo je sve što je Špic izgovorio posle generala Kladarina, nesvestan da je tog dana u klupski DNK utisnuo dobro poznato geslo.

Oslobođen svih pritisaka Ilješ Špic počeo je da menja poglede svojih učenika na fudbal. Metodika treninga, uigravanja – sve je bilo novo. U dnevni raspored ubacio je plivanje zarad povećanja plućnog kapaciteta igrača. Organizovao sastanke na koje je dovodio lekare, a oni bi fudbalerima skretali pažnju na štetnost alkohola i cigareta.

“Kao fanatik svog posla bio je i neumorni tumač fudbalskih tajni. Ta prva generacija s posebnom gordošću govori kako im Stari nije promenio samo optiku kojom su gledali fudbal, svoj tim, sebe i rivala, već im je otkrio čitav jedan novi svet, svet fudbala koji do tada nisu poznavali. Njegova načela počivala su na tome da fudbalska igra mora da sadrži težnju za nadigravanjem, da u tome mora da bude lepote, čak virtuoznosti, timske igre, ali i pune stvaralačke slobode za one pojedince čija je imaginacija natprosečna, kao i tehničke mogućnosti", nije krio oduševljenje u svojim zapisima Mile Kos. 

Špic se nije mirio s onim što bi postajalo šablon. Istraživački duh nagonio ga je na stalne eksperimente, pa su iz tih eksperimenata nastajale brojne inovacije. Jedna od prvih bila je da Džinu Simonovskog s levog krila spusti niže, na poziciju između halfa i polutke.

“Na taj način sticali smo nadmoć na sredini terena, praktično imali igrača više, jer je protivnički desni bek, koji u ono vreme nije prelazio centar, ostajao da visi. Potpuno pasivan. Dugo protivnici nisu znali šta da rade, kako da pokrivaju Džinu. Kasnije smo isto uradili i sa Bobom Mihajlovićem. Igrao je neko lutajuće krilo...”

Ilješ Špic pažljivo je i postepeno u igru te prve Partizanove generacije implementirao razmenu mesta igrača u toku razvoja akcije. Znao je – dobiće ili kompletan raspašoj ili najbolji tim Evrope.

Ideja naizgled jednostavna: razmenjujemo mesta i brze pasove sve dok ne stvorimo slobodan prostor u zoni šuta. A onda ključna stvar: precizna lopta u taj prostor, na parče te slobodne teritorije i - “treća intencija”. Treći čovek! Onaj koga niko nije očekivao natrčava na loptu lišenu svakog pritiska. Ó Istenem! Nema tu spasa...

“Pored efikasnog dejstva to je imalo estetsku dimenziju. Dopadalo se gledaocima i mamilo aplauz”.         

A Ilješ-bači oduvek je shvatao važnost njenog veličanstva publike...

“Ko će da gleda dosadno loptanje između dva šesnaesterca? Igru bez golova i dinamike. Publike ne dođe to da gleda”.

O “Trećoj intenciji”, iz prve ruke – sećanja niže Laza Radović, član Partizanovih beba:

“Iskren da budem, u početku nisam razumeo taj izraz uopšte, ali sam ga posle dobro osetio i shvatio. Po meni, u njemu je zapravo cela tajna fudbalske igre. Taj treći čovek je u stvari nenaslućeni, sakriveni suigrač. Protivnik uviđa opasnost od njega tek kada bespomoćan uvidi da je cela kombinacija izvedena zbog 'trećeg čoveka' kog on nije uočio. Na toj trećoj intenciji Špic je čvrsto i stalno insistirao. Ideja je bila daleko ispred onog vremena. Krojfov Ajaks je kasnije gajio tu treću dimenziju igre. Sećam se, igrali smo '72. protiv njih. Moj PSV vodio je sa 1:0. Uspevamo da održimo rezultat sve do kraja prvog poluvremena. A onda Krojf i kompanija za 20 minuta u drugom poluvremenu postižu četiri gola. Pošto sam tada, pred kraj karijere, igrao 'čistača', bio sam zadužen da vršim korekcije i budem poslednja prepreka ispred golmana. Moram iskreno i pomalo karikaturalno da kažem da sam tog dana dobio bolove u vratu okrećući glavu levo-desno u traganju za tim poslednjim izvršiocem. Uzalud. Ajaksova navala je tako vešto i zagonetno menjala mesta da je bilo nemoguće otkriti taj njihov poslednji adut. Na kraju utakmice prišao sam svom klupskom drugu iz Partizana Veliboru Vasoviću i posle čestitke rekao: 'Vaske, vas kao da trenira Ilješ Špic, a ne Rinus Mihels'”.  

Zahtevajući visok nivo inteligencije kao neizostavni segment svoje fudbalske filozofije Špic je igračima često ponavljao kako nijedan igrač nije brži od lopte, te da je brz pas najbolji saigrač. U isto vreme, crvenim je podvlačio da lopta nema ni mozak ni oči. Odnosno da igrač mora za nju da misli.

“Strahovito sam umoran. Toliko sam trčao da mi noge drhte. Nemam snage da odem pod tuš”, jadikovao je jednom prilikom Stjepan Bobek.

“Štef, ja ne voli to čuje! Treba boli glava, jer mislilo. Nije dobro boli noga”, objasnio je Ilješ-bači svojoj prvoj violini.

Imao je Špic besedu za sva vremena i o duhovnoj kopči. O da, i te kako je vodio računa o “nevidljivom”...

Igrao Bobek za Zvezdu '47. protiv Ujpešt Dože. Pobeda, golovi, rapsodija u crveno-belom. I pohita Kika Popović da izjavi kako bi se Partizanov kapiten idealno uklopio u Zvezdin tim.

Ilješ-bači, šta vi kažete na to?

“Igen, ja sam tako nešto i očekivao. Štef je veliki individualista, ali poseduje takvu fudbalsku inteligenciju da se s lakoćom može prilagoditi novoj sredini. On spontano hvata tonalitet. Da ne govorim kako nenametljivo uzima igru u svoje ruke. Ali ima tu nečeg tajnovitog... Ne sporim da je Čik veliki fudbaler, ravan Bobeku, međutim on duhovno ne odgovara Zvezdi i ne bi u njenom timu bio ono što je u Partizanu i državnom timu. Ovde se slabo razmišlja na takav način. Ja o tome vodim računa. Koliko samo dobrih igrača nismo doveli u Partizan jer sam bio siguran da ne bi našli kopču s ovima što su već tu. Za homogenost ekipe i njen moral to je mnogo važno. Tim uvek mora da bude fino orkestriran, da pojedinci budu na istoj talasnoj dužini, da zajedno dišu. Tek kad to stvorimo možemo reći da je posao dobro obavljen”. 

Čajkovski i Puškaš

Sa Čikom Čajkovskim posebno poglavlje. Kako zauzdati taj temperament? Kako prigušiti taj plamen, a ne ugasiti vatru? Sklon drskosti svojstvenoj velikim individualistima plahovit Zagrepčanin umeo je da otkaže poslušnost...

Bila je prijateljska utakmica sa Honvedom u Budimpešti. Bilo je 40 novinara iz cele Evrope. I Špic je od Čika tražio da neutrališe Puškaša. A Čiku na pameti samo jedno – da svetu pokaže i dokaže kako je bolji half od Božika. Dribling, šut, okret, pas... Fantazija! Špic je znao – ovde se ništa ne pitam. Ćutim i gledam. Seo je na klupu. Puškaš – gol! Puškaš - asistencija za Kočiša! Honved tuče 4:2. Bobek je nekoliko puta bacio na leđa Jozefa Božika. Efekat pojačava blatnjavo igralište Nep stadiona. Čajkovski se seća: “Nikada nisam video da je neko tako ponizio Cucua. I znam, znam da je Stari bio mnogo ljut. Ali morao sam da odigram za sebe. Štef, kapa dole, pomogao si mi”.   

Uveče na banketu u hotelu Margitsiget govor je držao Gustav Šebeš, mađarski selektor i trener Honveda. Najcenjeniji stručnjak na prostorima nekadašnje k.und k. Pa i šire.

“Današnja utakmica bila je fudbalski vatromet mađarskih i jugoslovenskih veleigrača. Honved jeste pobedio, ali rezultat je mogao da bude isti u korist Beograđana. Ono što su gledaoci videli dugo će se pamtiti. A za mene je ova utakmica zanimljiva i s jedne posebne strane: rešio sam dilemu ko je najbolji half sveta. Do danas mislio sam da je to Božik. Sad kažem ne – to je Čajkovski"!

Čikovo lice sijalo je te večeri kao Lanchid. Mnogo više zbog Šebešeovih reči nego zbog prohlađenog tokajca.

“Stari mi je puno zamerio i znam – bio je u pravu. Ali zar nisam jednom mogao da odigram za sebe. Da i sebi i drugima dokažem ono što me je dugo tištilo. Šta mogu, nisam rođen da bilo kome priznam da je bolji igrač od mene. A i bači nas je tome učio, zar ne?"

(“Priznajem pedagogiju koja pretpostavlja poštovanje u oba smera. Nikada nisam želeo da me se igrači boje. Mrzak mi je policijski autoritet. Nastojim da stvaram vedru atmosferu, slobodnu razmenu mišljenja s igračima. Volim da mi moji đaci postavljaju pitanja čak i da suprotstavljaju mišljenja. To je značilo da oni na igru gledaju kao stratezi, a ne samo igrački, površno. Govorio sam im da će biti dobri treneri ako već sad počnu da se pripremaju za to. Razmišljaju, diskutuju, kontrolišu moje odluke...”)

Špic je strpljivo čekao, bez reči prekora, i dočekao iskupljenje svog ponajboljeg đaka. Novembar '54, stadion JNA, revanš protiv Honveda. Na terenu sedmorica od 11 Mađara što su u maju tukli Englesku sa 7:1 i što su potom izgubili finale Mundijala od Nemaca na Vankdorfu. Grošič, Lorant, Kočiš, Tot, Budai, Cibor i Tihi.

(Fali Puškaš, istina. Zvanična verzija kaže povreda, urbana legenda nešto je zanimljivija – Divna Kostić, Skadarlija i neke stare pesme koje je Major voleo)

Opet kiša i preokret, 2:0 za Mađare, pa 3:2 za Partizan. Zlatko Čajkovski igrač utakmice, a sa stranica beogradskog lista Sport mangupski pozdrav za komšije: Šta da radiš, brate Pišta, piši kući – nema ništa!

Priznaće mnogi listovi širom kontinenta: tog jesenjeg predvečerja Partizan je bio najbolji tim Evrope!

PREMOTAVANJE: Utakmica stoleća - luk i strela protiv atomskog fudbala (VIDEO)

I još jedan naklon Gustava Šebeša. Trenerski seminar u Beogradu, sredina pedesetih...

“Istina, Špic je išao ispred naše škole i mi smo to izučavali. Prihvatili smo njegovu premisu da je u fudbalu najvažnije, ali i najteže, stvoriti slobodan prostor u zoni šuta. To je Partizan. Partizan tako igra”.     

Špic nije bio na klupi crno-belih kad su drugi put “na jedan dan” bili najbolji evropski tim. Ali polemike nema – to je Špicov Partizan: Šoškić, Belin, Lazarević, Herceg, Zebec, Pajević, Kaloperović, Valok, Milutinović, Mihajlović i Bobek.

U belom su: Alonso, Markitos, Beseril, Lesmes, Zaraga, Olsen, Rijal, Munjoz, Hento, Di Stefano, Katanjo.

Partizan – Real Madrid 3:0! Januar '56, četvrtfinale Kupa šampiona. Ono na Šamartenu bila je krađa. To je priznao i sam Bernabeu... 

Ostale su neke slike za sva vremena. Arhiva Politike: Beograd, zima, igrači Reala svi do jednog grudvaju se ispred hotela Moskva. Ay, dios mio! Sneg! Kakvo oduševljenje. I sutradan stakleni pogled Alfreda di Stefana posle Hercegove prečke na 3:0. A oko srca led. 

Real slavi sa ukupnih 4:3.

Golman Madriđana Huantino Alonso pošto je Švajcarac Gulde odsvirao kraj: “Kako se osećam? To me pitate? Osećam se kao da mi je sa leđa palo šest kilograma snega i leda".

I Santijago Bernabeu: “Sad znam, bićemo prvaci Evrope”!

Tih pedesetih, dok se tek rađao Kup šampiona, bili su Real, Honved, Partizan. I Partizan je pobeđivao.

“Dok sam bio u Partizanu, pod Špicovom rukom, mi smo igrali najmoderniji fudbal onog doba. Pa kad nam krene, posebno Čiku i Bobeku, to je bio vrhunski fudbal. U tome je, kao tvorac tima i te fudbalske rapsodije, Stari i sam intenzivno uživao na klupi. Ponekad bih ga potražio očijukajući s klupom - njegovo lice ozareno, unutrašnje zadovoljstvo bilo je vidljivo”, govorio je jednom prilikom Meho Brozović.

Pa onda nakon svega, otkud samo dve titule i tri Maršalova kupa za skoro osam godina?

Ahilova peta?

Bekovi. Defanziva.

Špic nikada nije drhtao od primljenog gola jer verovao je da će uvek uspeti da postigne makar jedan više. Na pozadince nije obraćao mnogo pažnje. Retko je radio sa njima. I to mu je bila jedina mana. Velika mana. Zbog neravnoteže igračkih vrednosti u svojim linijama Partizan je najčešće gubio bodove u malim utakmicama.

U velikim nije imao problem.

Aleksandru Atanackoviću pred jedanod derbija:

“Ti čuvaš Rajko, on opet da gol. On uvek da gol. Neka... Ti zato namestiš dva i sve bude dobro. Igramo, ajde igramo!”

Ilješ Špic je otišao iz Partizana, pa se vratio da izvede na put “bebe”, što je po njegovim instrukcijama Florijan Matekalo vaspitavao. Poslednje sito, 58-60, i jedan novajlija poreklom iz Starog Đurđeva.

“Centarfor ne treba sumanuto da trči ka golu, nego da vodi računa da između sebe i protivnika ostavi ugao za primanje lopte", priča s puno žara Ilješ-bači, pa onda opali u dečaka skoro iz sve snage, sa desetak metara, u predelu kolena...

Ovaj skoči refleksno i nekako je smiri. Iz dva poteza.

“Evo ga! Partizan izgleda dobio centarfor šta zna igra fudbal”.

Još jedan uspešan dan na terenu...

"Kako tvoje ime?”

“Milan Galić, Ilješ-bači”.

Milan Galić protiv Crvene zvezde

Špic je znao da je došlo vreme da prva i po mnogim najveća generacija siđe sa scene: “Molim vas, pokušajte da dovedete Lazu Radovića. A o Branku Rašoviću razmišljajte kao o budućem centarhalfu”, govorio je najvišim oficirima, svestan da njegovo polako prolazi i da će doći neki novi ljudi što će da se pitaju. "I još nešto... Momak iz OFK Beograda, 'sedmica'... Samardžić. Obratite pažnju”.    

Poraz u finalu Kupa Jugoslavije '57. teško je podneo. Vodio je beogradski Radnički protiv svog Partizana. Imao 3:0 na poluvremenu i izgubio sa 3:5.

“Ja napunila ta puška što mene upucala”, kazao je posle meča, natukao svoj sivi borsalino, podigao kragnu kišnog mantila i otišao u noć.

Mile Kos:

“Sutradan, sreli smo se na našem starom mestu. Došao je prvi, pio kafu, pušio ko zna koju po redu cigaretu i čitao novine. Priča mi bez pitanja: Kad sam najmanje želeo, Partizan je zaigrao onako kako sam oduvek priželjkivao. Imao sam čudan osećaj kad smo išli na pauzu. Ispod oka video sam oborene glave Štefa, Miloša, Branka i ostalih. Delovali su ljuto, ali ne izgubljeno. Odjednom mi je postalo hladno oko srca. Znao sam da nije gotovo, rekao sam to igračima... Rekao sam da nastave da napadaju, da postignu četvrti... Imali smo dve šanse, nismo ih iskoristili. Posle ste sve videli, poginuo sam od svojih”.

Špic je tukao Partizana u kupu '60. Druga ili treća runda. Vodio je Vardar, legitimnog naslednika onog kluba što mu je u okupaciji spasao život. Te je sezone uzeo Maršalov trofej. Finale s Varteksom u Beogradu – 2:1. Na JNA. Preminuo je potkraj iduće godine. Vardar – OFK Beograd, bodovi za opstanak: poluvreme 2:0, onda 2:2, pa kontra za 2:3; Georgijevski brani ali... Srce aškenaško drhtavo je. I plaho.

Za potrebe fudbalske romantike kraj je bio tu, na klupi. U šezdeset i nekom minutu.

Treći gol dao je Vardar – 3:2.

Na ispraćaju svirali su cigani. Melanholična rapsodija klezmera. Možda Geršvin? Ili Gudman? I jedna duboka, uzvišena melodija.

Ide još samo nebeski raport, kao epitaf, kao pokušaj rešenja briselskog pitanja. Hejsel '66, vražji 70. minut. Vasovićevi dvorski maniri za kraljevića Amansija... I to je vaše nasleđe? 

“Igen, nego šta! I to je Partizan! Vaske nigde nije pogrešio”

Potpisao bi Iljaš-bači. O da, potpisao bi. Samo da je dočekao i video...

“Jer mi smo Partizan"!

Sutra:

ZLATKO ČAJKOVSKI

(novembr 1923 – jul 1998)