PREMOTAVANJE: Utakmica stoleća - luk i strela protiv atomskog fudbala (VIDEO)

Mađarska Laka konjica dobila je početkom 1953. ljubazan poziv da odmeri snage sa Engleskom na čuvenom Vembliju. Jedan tim iz Istočnog bloka u Londonu, to nije bivalo često... Nije baš bilo ni preporučljivo. Mađari su bili aktuelni olimpijski šampioni iz Helsinkija, dominantan tim koji je „prašio“ kao niko do tada. Kod Engleza i dalje nije bilo ni najmanje sumnje da postoji neko bolji od njih. I u sportskom i političkom smislu Evropa je na neki način bila podeljena, a ideološka sukobljavanja sve više su uzimala maha. Sve to je najavljenom okršaju dalo poseban ton...

Zahvaljujući višegodišnjoj nepobedivosti na Starom kontinentu, mađarski fudbaleri zaslužili su da im se ukaže ta čast – da dođu, vide London, taj čuveni stadion i odu kući zadovoljni časnim porazom. S druge strane, domaćin je trebalo da proslavi još jednu „titulu nenadmašnog vladara fudbalske planete“. Da su „odgovorni“ za zakazivanje meča – sa engleske strane, naravno – iole naslutili šta bi moglo da se dogodi, nikada ih ne bi ni pozvali u goste; da su prvotimci Gordog Albiona, ponosa i dike Ujedinjenog Kraljevstva, znali šta će im se dogoditi na njihovom fudbalskom svetilištu, verovatno bi poželeli da se nisu ni probudili tog jutra.

Ostrvski „medijaši“ imali su poseban šou. Oni će učiniti da jedna – ali samo u najavi – obična prijateljska utakmica, još u svojoj višednevnoj predigri dobije sve potrebne elemente spektakla. Nazvali su je „meč stoleća“. I Tajms, i Gardijan, i Telegraf pisali su dosta o vanfudbalskim aspektima tog istorijskog okršaja, „o polarnim suprotnostima“ u političkom smislu, što će pomenutom epitetu dodatno dati na značaju.

A onda nešto pre 18 časova, tog 25. novembra 1953, Engleska je utihnula. Oko 125.000 duša bilo je u šoku. Razjapljena usta, pa pognute glave. Bio je to stravičan udarac za fudbalsku imperiju. Ožiljak večan. Engleska – Mađarska 3:6!  Ostalo je zabeleženo da je to bio prvi poraz Gordog Albiona na svom tlu otkako je nacionalnog tima u „kolevci fudbala“, ali mnogo značajnija od činjenica bila je ona da je „utakmica stoleća“ po mnogo čemu pokrenula fudbalsku revoluciju. 

 Kada je trinaestogodišnji Bobi Fišer tri godine kasnije u Maršal klubu u Grinviču, na Menhetnu, seo preko puta duplo starijeg Donalda Birna, taj duel, po ugledu na ovaj s Vemblija, proglašen je „partijom veka“. Kakve veze imaju fudbal i šah? U ovom slučaju velike. Po mnogima najbolji šahista svih vremena, koristeći do tada neviđenu taktiku, inovaciju i improvizaciju, potpuno je zbunio rivala. Planeta je o tome brujala kao i tri godine ranije.

Gustav Šebeš, tvorac Lake konjice i jedan od najvećih inovatora koje je fudbalska igra imala, „prodao“ je Englezima prve taktove „totalnog fudbala“. U njegovom timu svako je igrao sve. Šablon nije postojao, a broj na dresu nije značio da će se igrač kretati u godinama unazad utvrđenom radijusu. Fišer je Birnu dao kraljicu za topa, dva lovca i pešaka, a Šebeš Englezima Hidekutija kako bi „oslobodio“ Kočiša, Puškaša i Cibora. Taj Nandor Hidekuti igrao je na Vembliju, kako se to danas kaže, „lažnu devetku“, mnogo pre Mesija, Fabregasa, Gecea... Vraćao se po loptu do svog šesnaesterca, išao levo i desno, a centarhalf zadužen za njega Hari Džonston jurio je za njim po celom terenu. S čovekom manje u defanzivi učenici Voltera Vinterbotoma bili su potpuno pogubljeni.

I tako od prvog do 90. minuta. Kočiš i Puškaš su često menjali mesta, a Budai i Cibor „nelogično“ ulazili u sredinu. Momci u belom više nisu znali za kim da trče. Mat je dobio Birn, mat su dobili i Englezi. Princip je isti, samo su nijanse u pitanju.
"Stvar je jednostavna – kada se branimo, branimo se svi, a kada napadamo, svi idemo u napad", objasnio je Puškaš domaćim novinarima posle utakmice „ludačku“ taktiku svog trenera.

Mađari su prvi gol postigli već posle četrdesetak sekundi. Bio je to strašan projektil Hidekutija sa ivice šesnaesterca. Do 27. minuta već je bilo 1:4! Još jedan gol Nandora Hidekutija, i dva Puškaša, od kojih je onaj prvi bio čista avangarda za ono vreme. Povukao je loptu donjim delom stopala u stranu, namestio na levu nogu, čuvar proleteo u klizećem startu skoro van terena, a Galopirajući major je topovskim udarcem zario u mrežu.

Iako će sva ova genijalnost Mađara s Vemblija mnogo godina kasnije izgledati kao usporeni snimak naspram današnjeg teranja lopte, mnogi koji su bili svedoci te utakmice, pa kasnije i mnogo modernijeg fudbala, ne libe se da kažu da je Laka konjica tog popodneva u Londonu bila ideal savršenstva. Do kraja meča Englezi će dobiti još dva gola i postići dva, za konačnih 3:6, ali mediji na Ostrvu shvatili su mnogo pre odgovornih o čemu se tu zapravo radi.

Valjda zbog toga nisu osuli drvlje i kamenje po svojima. Štaviše, izveštaji i komentari bili su dobrim delom šaljivi. Šaljivi, ali i surovi. Konstatujući da partija gostiju „predstavlja prekretnicu u fudbalu“, ugledni Tajms je fino „okrpio“ kapitena:
"Bili Rajt je danas kao vatrogasni kamion koji uvek kasni i stiže na pogrešnu adresu".

Ni ostali nisu zaostajali:
"Engleski igrači pokušali su lukom i strelom da se suprotstave atomskom naoružanju".   

U čitavoj priči najveći tragičar bio je zapravo selektor Engleske Volter Vinterbotom. Čovek koji je od 1946. bio za kormilom nacionalnog tima nije odustajao od odavno zastarelih taktičkih ideja koje je implementirao u čuvenu WM formaciju (3-2-5), kojoj je takođe istekao rok. Ispostavilo se da su to svi znali osim Ostrvljana. Ovaj debakl učiniće da Albion konačno krene napred, Čepmenov sistem otišao je na smetlište istorije, ali imperija uzdrmana iz temelja od galopa mađarske Konjice više nikada neće biti ono što je bila. I pored titule svetskog šampiona koja će uslediti 13 godina kasnije.

A samo 24 časa pre tragedije na „svetom terenu“, na Ostrvu je sve pucalo od samopouzdanja. Narod u ponosu i aroganciji, nikad dominantniji. Početkom godine Edmund Hilari je sa svojom ekspedicijom osvojio Mont Everest. Britanija se povukla iz Indije, ali je zadržavši pozicije u Africi zadržala i status vodeće svetske sile. Elizabeta II krunisana je u junu... U brišućem zanosu kompletne nacije trebalo je da budu zbrisani i Mađari, što bi predstavljalo šlag na torti. Jer zna se šta predstavlja fudbal na Ostrvu. Sve dok se u 16 časova po londonskom vremenu Ferenc Puškaš i Bili Rajt nisu rukovali na centru, niko ni najmanje nije sumnjao da će tako biti. Englezima je u dobroj meri glave došao i potcenjivački odnos prema rivalu...
"Kada smo tog popodneva izlazili na teren rame uz rame s Mađarima, pogledao sam dole. Oni su imali neku čudnu, laganu obuću. Nešto poput papuča. Okrenuo sam se ka Stenu Mortensenu i rekao mu: „Sten, ovi čak nemaju ni adekvatnu opremu. Biće ovo u redu. Ma rabićemo ih", prisećao se godinama kasnije Bili Rajt.        

O Puškašu su znali samo da „postoji tamo neki mali s viškom kolograma koji koristi isključivo levu nogu“. Galopirajući major imao je u tom trenutku 26 godina, bio je na vrhuncu svoje moći. Tokom zagrevanja čak su pokazivali prstom ka njemu: „Vidi ovog debelog.“ Nažalost, čije su to tačno reči bile Englezi nisu nikada otkrili. I tačno tako – Ferenc Puškaš više je ličio na bure slatkog „tokajca“, negoli na fudbalera, ali u isto vreme bio je najbolji napadač sveta u tom trenutku. 

Euforija je vladala i u Mađarskoj, ali društveni ambijent je bio potpuno drugačiji. Zbog samovoljnog zakazivanja utakmice u Londonu, u Budimpešti umalo glave nisu letele. Gustav Šebeš bio je pre svega sportski radnik, istaknuti član Olimpijskog komiteta i pomoćnik ministra sporta, ali do svih tih funkcija došao je kao verni sledbenik komunističkih ideja koje je u Mađarskoj u Staljinovo ime sprovodio Mađaš Rakoši. Sudbonosni susret Gustava Šebeša i prvog čoveka FA Stenlija Rausa dogodio se u Švajcarskoj, na jednom od konstitutivnih sastanaka UEFA.

Tom prilikom Šebeš je Rausu poklonio mađarsku salamu i vino. Pomalo „zagrejani“ Englez je tokom zakuske upitao:
"Kada ćemo imati priliku da kod nas u gostima vidimo olimpijske šampione"?    

"Kada god poželite", odgovorio je Šebeš.

Ispostavilo se da je te noći pao dogovor. Čuvši za to, Rakoši je potpuno pobesneo. Pozvao je selektora na ribanje:
"Protiv vas ima dosta žalbi. Ne uklapate se u kolektiv, tvrdoglavi ste. Na primer, ko vam je dao dozvolu da zakažete utakmicu s Englezima?! Šta ćete ako ja to ne odobrim?"

U svojim ispovestima Šebeš je opisao kako je nekako uspeo da ubedi šefa Partije, rekavši mu „kako je san svakog fudbalera da igra protiv Engleske na Vembliju i da bi svaka reprezentacija trebalo da bude počastvovana kada dobije takav poziv“. Poslednja Rakošijeva poruka selektoru Mađarske bila je kratka i jasna:
"Dobro bi bilo da se pripazite".

Komunistima je naime za propagandu savršeno odgovarao taj niz nepobedivosti Lake konjice i dominacija u regionu, a gostovanje jednoj takvoj sili sve to je moglo da pokvari.

Predsednik Vlade Imre Nađ bio je nešto blaži:
"No, Šebeš, kakav će rezultat biti u Londonu"?

"Ako moje zamisli budu dosledno sprovedene u delo i Englezi to ne primete, onda ćemo utakmicu dobiti", odmeren je selektor.

Nađ je bio mnogo suptilniji od Rakošija:
"Više ću ceniti fudbal ako pobedimo u Londonu".    

Mađarsku je fudbalsko ludilo zahvatilo nekoliko dana pred utakmicu. Televizije nije bilo, pa na dan „utakmice stoleća“ u Budimpešti nije bilo moguće kupiti običan radio-aparat. Cela zemlja slušala je Đerđa Sepešija kako iz dalekog Londona prepričava bravure Božika, Puškaša, Hidekutija, Cibora, Kočiša... Još mnogo godina Mađari neće moći da vide najveću pobedu u istoriji svoje zemlje, kako je jednom prilikom izjavio grof po rođenju i grof evropske književnosti Peter Esterhazi.

U Timarovom filmu Play It Again Tutti iz 1999, koji govori o velikom trijumfu Mađara na Vembliju, komunistički zatočenici u jednom od Rakošijevih logora posle svakog gola skaču u zagljaj čuvarima koji ih oduševljeno prihvataju raširenih ruku. Raduju se zajedno. Nema preživelih da bi ovako nešto mogli da potvrde. Sve ovo, ako je iole tačno, govori u prilog Esterhazijevih reči. Jedan fudbalski rezultat ponovo je izašao iz okvira sporta.

Peter Timar u filmu jasno stavlja do znanja da je trijumf na Vembliju bio od ključnog značaja za koheziju ideološki podeljene nacije i da će značajno ubrzati revoluciju koja će se dogoditi tri godine kasnije. Sve pod devizom: „Ako je moguće pobediti Englesku u njenom dvorištu, zašto ne proterati okupatora iz našeg?“ Do tada se o „nemogućem“ nije ni razmišljalo.

Rakošiju se nije dogodilo ono što i Staljinu godinu dana ranije, od čega je ponajviše strahovao (SSSR skrivao poraz od Jugoslavije na OI u Helsinkiju kao državnu tajnu, sve do smrti velikog vođe), ali slabosti sistema takođe su se reflektovale kroz jedan fudbalski slučaj. Posle poraza od Čehoslovačke, nekoliko godina ranije, Puškaša je Partija suspedovala doživotno zbog „lenjosti na terenu“, da bi samo nekoliko meseci kasnije bio pomilovan. Bezobrazni buntovnik koji je sve radio kako je hteo iskopao je rupu u zatvorenom idealističkom krugu, za revolucionarni temelj koji će predstavljati trijumfalno podignute ruke nakon poslednjeg zvižduka Holanđanina Horna u Londonu.

I dok na jednoj strani pobeda predstavlja početak ujedinjenja nacije i puča, na drugoj uviđaju da to nije samo poraz na sportskom polju. Sa ove vremenske distance Englezi na „utakmicu stoleća“ gledaju mnogo šire i često napišu kako je upravo to bio uvod u jalovi pokušaj svrgavanja Nasera sa vlasti u Egiptu, odnosno početak kraja britanske imperije, „jer kraj dolazi onog momenta kada građani prestanu da veruju u sopstvenu superiornost i nepobedivnost“.

A upravo se to dogodilo 25. novembra na Vembliju.

Mađari su odavno napustili London kada je zbog fudbalskog sloma situacija u zemlji dosegla tačku ključanja. Poslanik iz Lankašira Hju Delardži govorio je u Parlamentu o tome kako naciji povratiti ponos. Čitavu koncepciju zasnivao je na nacionalnom fudbalskom timu i njegovom oporavku od šoka. Bilo je tu raznih ideja. Niko ne može da pretera kao Englezi... Evropa se stidljivo podsmevala mukama Britanaca, mediji su prenosili šta se dešava na Ostrvu. Ferenc Puškaš svojski se potrudio da im vrati za ono „mali debeli“. Poručio im je iz Budimpešte:
"Prvo napravite državni tim. Ako treba, taj tim stavite da igra u vašoj ligi. A onda trenirajte što više s loptom"!

Najstarija fudbalska firma Made in England dotakla je dno.

Na Dunavskom keju, četvrti distrikt Ujpešt, Arpadova ulica, nalazi se taverna pod nazivom „6:3“. Ako vas ikad put nanese u Budimpeštu, svratite tamo i popijte domaću rakiju ili pivo. U čast Lake konjice...      

HTELI SU REVANŠ, A DOBILI DUPLU PORCIJU!

Koliko god da je poraz na Vembliju boleo naciju, u Engleskoj je, preciznije u Fudbalskoj asocijaciji, postojala grupa ljudi koja je i dalje verovala da je u pitanju bio sam loš dan, zla sreća. Tako su Stenli Raus i njegovi najbliži saradnici zatražili od Mađara revanš u Budimpešti. Meč je zakazan za maj 1954. Lakoj konjici je taj duel trebalo da posluži kao poslednja provera pred SP u Švajcarskoj, a Engleskoj da opere obraz i povrati poljuljanu čast. Ostrvljani su na novootvoreni stadion Nep – specijalno za ovu priliku – došli pojačani Tomom Finijem i Sidom Ovenom. Ovoga puta kao umereni optimisti, doživeli su još veću blamažu, onu koja se pamti i danas, pošto je to najubedljiviji poraz u istoriji Gordog Albiona.

Mađarska je slavila sa 7:1 pred 92.000 oduševljenih navijača koji su tako na najlepši način ispratili nacionalni tim na Svetski kup. Već posle 19. minuta bilo je 3:0. Poslednji gol domaćin je postigao na isteku jednog sata igre... Mogao je i još koji. Po dva puta mrežu Engleza tresli su Puškaš i Kočiš. Nesrećnog Merika po jednom su matirali Lantoš, Tot i Hidekuti.
"Bilo je kao da igramo protiv ljudi iz svemira", prisećao se centarhalf Sid Oven.

Fini je, kako to Englezi najbolje rade, plastično objasnio situaciju na terenu, ocenivši je kao „trku rasnih konja sa onim upregnutim, teretnim“. Selektor Vinterbotom bio je svestan da mu vreme ističe i da je njegova taktika prevaziđena. Nekako je smogao snage da četita domaćinima:
"Sistem naše odbrane bio je isti kao i mađarski, ali na terenu to nije izgledalo tako. Svaki njihov defanzivac kao da je tri puta brži od našeg, bolje su zatvarali prostor... Sve to veoma je razočaravjuće za nas. Uverili smo se kako izgleda osećaj bespomoćnosti".

------------------------------------------------------------------
ENGLESKA – MAĐARSKA 3:6

Datum: 25. novembar 1953. Stadion: Vembli u Londonu. Gledalaca: 125.000. Sudija: Leo Horn (Holandija). Strelci: Sivel 13, Mortensen 38, Ramzi 57 – Hidekuti 1, 20, 53, Puškaš 24, 27, Božik 50.

ENGLESKA: Merik, Ramzi, Ekersli, Rajt, Džonston, Dikinson,
Metjuz, Tejlor, Mortensen, Sivel, Rob.
Selektor: Volter Vinterbotom.

MAĐARSKA: Grošič (od 76. Geler), Buzanski, Lantoš, Lorant,
Zakarijaš, Božik, Budai, Kočiš, Hidekuti, Puškaš, Cibor.
Selektor: Gustav Šebeš.

(foto: Action Images)