Priča Srbina koji je iskopirao Maradonu: Hesp je sigurno pomislio "Vidi ga seljak, sad će da je nabije"

Vojkovići, malo mesto nadomak Sarajeva. Stadion Fudbalskog kluba Famos, na kojem prve fudbalske korake pravi 15-godišnji dečak, ni ne sluteći da će neke dve decenije kasnije igrati protiv velike Barselone i postići evrogol koji se i dan danas prepričava. No, o tome ćemo kasnije. Jer junak naše priče, Nebojša Novaković, legenda švedskog AIK-a, zaista ima šta da ispriča.

I o tome kako je fudbal nekada izgledao u staroj Jugi. I o tome koliko je ona u to vreme bila isrped fudbala u Švedskoj. A tek koliko su Skandinavci bili iza najvećih evropskih klubova. Oni da, Novaković možda baš i ne toliko. Mada i sam priznaje, nije baš preterano voleo da trenira, no je umeo i da se po stadionu krije kako bi zapalio cigaretu.

A sve je krenulo početkom 80-ih godina, na stadionu sa fotografije. Tadašnjeg Bratstva. 

“Budi velike emocije kada kažemo da je sve krenulo odavde. Kada god dođem u Sarajevo, među prvim adresama mi je upravo stadion Famosa, nekadašnjeg Bratstva, i verujte mi uvek se naježim i uhvati me nostalgija“, drhtavim glasom započeo je Novaković razgovor za Mozzart sport. 

„Ja sam igrao dosta mali fudbal sa rajom i komšijama. Ti turniri su tada bili aktuelni u Vojkovićima. Ja sam došao sa ekipom iz Gornjeg Kotorca, jako smo dobro igrali. Odmah nakon utakmica prišao mi je Rade Ristović – Lala i pita me: 'Momak, gde si do sad bio? Hoćeš li da igraš veliki fudbal?' Ja iskreno tada nisam ni znao da postoji veliki fudbal tu u Vojkovićima. Došao sam na prvi trening sa nekih 14-15 godina. Svidelo mi se i tako je sve i počelo“. 

Kao mladi talentovani dečačić, sa nekoliko utakmica u prvom timu tadašnjeg Bratstva, već je privlačio interesovanja klubova iz bližeg okruženja. Ne toliko fizički dominantan koliko nezgodan i nepredvidiv za čuvanje, bile su dovoljne karakteristike da ga jači timovi pokušaju privoliti u svoje redove.  

„Tada je Famos iz Hrasnice igrao Jedinstvenu drugu ligu, bili su jako dobar klub i zvali su me. Nekoliko puta sam ja išao tamo, pa se vraćao u svoje Bratstvo, jer nisam mogao bez drugova. U tom trenutku, meni je raja iz mojih Vojkovića bila na prvom mestu. Međutim, tada se igrala Liga mladih, gde su mladi fudbaleri zaista mogli da pokažu šta znaju. Mene su svi zvali i testirali. Jedan dan sam igrao za Želju protiv Famosa, a drugi dan za Famos protiv Sarajeva. Sticajem okolnosti, ja sam se odlučio za Famos iz Hrasnice. Tu sam proveo nekoliko godina u Drugoj ligi. Lepo iskustvo, mnogo dobrih drugova, jako dobrih utakmica“, ističe 57-godišnji Novaković i nastavlja o svom fudbalskom putu. 

„Verujte mi da je svaku utakmicu neko dolazio da me gleda, to i dan danas pričaju u Hrasnici. Dolazio je Duško Bajević, Ivica Osim, Svetozar Vujović. Sa svima sam pregovarao, a zvali su me i u Spartak iz Subotice. Na kraju, ispade Dinamo iz Vinkovaca. Ne znam ni ja kako, ali eto odlučih se za njih“. 

U JUGI RAT, NEKO TI JAVI DA SI IZGUBIO MAJKU, A TI IGRAŠ DVA SATA UTAKMICU

Slavlje u dresu AIK-a (©Reuters)

U Vinkovcima je Novaković odigrao 100 utakmica i postigao 18 golova. Utisak koji je bio dovoljan da ponovo skrene pažnju na sebe.  

„Igrao sam u Vinkovcima nekoliko godina i uvek je bilo ponuda da dođem u Želju i Sarajevo. Velež je takođe bio jako zainteresovan, ali je Željo bio najzainteresovaniji. Osim i ja smo dosta puta razgovarali, gledali utakmice zajedno, a on mi je pokazivao gde bih igrao, koja bi mi bila funkcija, ali nikad se stvari nisu poklopile. Ostao sam tamo tri-četiri godine, igrao dobro. Onda je usledio poziv iz Švedske, pred sami rat. Nije čovek mogao puno da razmišlja u to vreme. Prvo sam planirao da ostanem kratko, jer nisam znao mnogo o švedskom fudbalu. Potpisao sam za drugoligaša Vasalund 1991. Da budem iskren, bilo je lagano igrati, jer to nije bio neki nivo koji je mene zadovoljavao. Igrao sam jako dobro, bio sam nezgodan za čuvanje i imao sam dobro statistiku. Svi prvoligaši su me hteli“. 

Koliko je bilo teško doći u Švedsku i tamo uspeti? 

„Kada sam otišao u Švedsku znao sam da moram biti tri puta bolji od onog Šveđanina da bi me prihvatili, da bih imao mogućnost da napredujem, treniram i još više dajem. Taj osećaj kad moraš svojoj porodici da obezbediš egzistenciju nije jednostavan, jer je u Jugoslaviji rat. Jer kada ti neko javi da si izgubio majku i da ti je poginuo najbolji drug, član porodice, a ti moraš dva sata da igraš utakmicu...“, sa suzama u očima i knedlom u grlu priča Novaković i nastavlja: 

„E, to moraš majstore da prođeš u životu. I onda znaš da nema ništa važnije. To kad promašiš gol, pa ti neko je*e mater jer si promašio, to je ništa. To je samo deo posla. E, tad moraš da budeš jak, jer posao ne trpi drugačije. To mi je davalo snage da budem još bolji“. 

Za Vasalund je odigrao 33 utakmice i postigao 19 golova. Statistika i više nego dobra da bi privukao pažnju mnogo većih klubova na sebe. 

„Dva najveća kluba u Švedskoj su Jurgorden i AIK. Zvali su me i jedni i drugi, i mada je bilo logično da odem u AIK, pošto je mnogo bliže, ja sam otišao u Jurgorden. Potpisao sam ugovor na četiri godine. Igrao sam jako dobro, davao golove i delio asistencije. Stvarno sam bio u dobroj formi, i pogotovo sam dobro igrao upravo protiv velikog rivala AIK-a. Mnogo puta sam rešavao te utakmice. Odigrao sam blizu 100 utakmica i postigao preko 40 golova. Onda me je AIK zvao i ponudio mi petogodišnji ugovor. Zamislite, meni 33 godine, a daju mi takav ugovor. Nezamislivo u to vreme. To vam je rivalstvo kao ovde Crvena Zvezda i Partizan ili Sarajevo – Željezničar. Možda čak i jače. Bilo je jako napeto među navijačima. Znali su da me dočekaju transparenti sa svakakvim natpisima. Sticajem okolnosti, ja sam se odlučio da pređem jer je realno AIK u to vreme bio kvalitetniji i perspektivniji po pitanju Evrope. To mi je bila poslednja šansa da napravim nešto izvan Švedske. Osetio sam da je izazov veliki, ali se nisam bojao. Pa i dan danas, u Švedskoj ima mnogo onih koji me ne podnose zbog toga. Međutim, to je bila moja odluka za koju sam mislio da je najbolja.“ 

POPESKU IMAO TRI KILE ZLATA NA VRATU, FIGO MOGAO DA DRIBLA PO 15 MINUTA

Švedska štampa o Nebovom golu

Ispalo je odlično. Godina je 1997, šesti mart. Nebo, kako su ga od milošte zvali, debitovao je na Kamp Nou stadionu, protiv velike Barselone u meču Kupa Pobednika Kupova. Bilo je 3:1 za Blaugranu. 

„Pazite, osećaj je fantastičan. Neverovatan. Zato sam i prešao u AIK. Jer, tada su Crvena Zvezda i Barselona igrali Kup pobednika kupova i znao sam da pobednik mora da ide na nas, a navijao sam za Zvezdu. Prošla je Barsa, a ja dobio priliku da igram protiv njih. Kao dečak mogao si samo da maštaš o tome, jer da mi je neko tada u Vojkovićima rekao da ću igrati na Kamp Nou rekao bih mu da je lud. Pazite, sa druge strane brazilac Ronaldo, Figo, Popesku. On je bio pravi čudak. Imao je jedno tri kile zlata na vratu. Kad trči čuješ zveckanje, jer si tada mogao da nosiš nakit. Nakon 30 sekundi smo poveli, ali smo izgubili 3:1. Ronaldo je dao dva gola. On je bio vanzemaljac. Tad je imao nekih dvadesetak godina, ali je leteo po terenu. Neverovatno. Figo je takođe bio fantastičan. Znao je da dribla po 15 minuta.“ 

Usledio je revanš u Solni, bilo je 1:1, AIK je eliminisan. Međutim, osvojeno je prvenstvo Švedske 1998. godine i otišlo se u kvalifikacije za Ligu šampiona. Protivnik je AEK iz Atine. 

„Sećam se da je tada u AEK-u bilo dosta igrača sa ovih prostora. Trener je bio Ljubiša Tumbaković. Tu je bio Dragan Ćirić, zatim Savevski, Petrić i još par njih sa ovih prostora, tako da mi je zaista bilo važno da dobro odigram. U Atini je bilo 0:0, a u revanšu smo dobili 1:0. Ja sam odlučio utakmicu, dao gol koji nas je odveo u Ligu šampiona“. 

Sudbina je po ko zna koji put umešala svoje prste. AIK je ponovo izvukao Barselonu. Uz njih, Fiorentinu i Arsenal. Grupa paklena. Za jednog dečaka iz malog mesta koji je nekada samo mogao da mašta o tome, vrhunac karijere.  

„Pazite, u Barseloni su tada igrali Figo, Rivaldo, braća De Bur, Klajvert, Ćavi je tada počinjao, a vodio ih je Luj van Gal. Top. Fiorentina je takođe bila strašna ekipa. Mijatović, Batistuta, Rui Košta, Kijeza. Batistuta je bio ubica u kaznenom prostoru. Au, kakav igrač. U Arsenalu Ljunberg, Šuker, Anri, Berkamp. Uh kakav je to igrač bio. Klasa. Jako lepe utakmice i lepa iskustva“, u dahu će Novaković.

VINSTON BOGARDE MI NIŠTA NIJE MOGAO

Međutim duel protiv Barselone ostao je upečatljiv.   

„Prvu utakmicu protiv njih igrali smo u Solni. Vinston Bogarde je bio defanzivac. Njega je trener zamenio u 27. minutu prvog poluvremena. Ništa mi nije mogao. Već je bio dobio žuti karton, i nakon toga sam ga prošao nekoliko puta i on je pravio faulove. Nije imao rešenja za mene i Van Gal ga je odmah zamenio. To mi je ostalo upečatljivo.“ 

A onda... 

Igrao se 71. minut. Frends Arena u Stokholmu je eksplodirala. AIK je poveo. Golom krojenim na blatnjavom terenu u Vojkovićima. Demonstriranom velikoj Barseloni.

„Ranije sam gledao Maradonu, divio mu se i uvek se nadao da će i meni ceo stadion da aplaudirao kao njemu. Bio sam na nekih 20-ak metara. Okrenuo sam se i video Hespa kako je izašao da mi skrati ugao. Verovatno je pomislio: 'Evo ga, seljak će jako da šutira'. Međutim, ima i tih nekih caka koje sam naučio u Vojkovićima. Lobovao sam ga. Istina, imao sam i malo sreće, ali je to sigurno gol koji je obeležio moju karijeru. Sećam se da sam pre utakmice sam sebi govorio: 'Majstore, sad imaš šansu pokaži se. Gleda te čitava Švedska, gleda te tvoja porodica, drugovi i komšije iz Vojkovića. Pokaži da nisi slučajno tu gde jesi'. Vodili smo 1:0 do pred sam kraj susreta. Igrao se 86. minuta, naš trener je pravio dve izmene. Ja sam bio taj drugi koji treba da izađe. Kada je moj broj prikazan na semaforu, krenuo sam prema aut liniji, čitav stadion je ustao i aplaudirao. I navijači Barselone. Naježio sam se. U tom trenutku izmena, Barselona je izvela korner i postigla gol. Bez znaka, bez ičega. Sudija je priznao pogodak. Mi smo se bunili, a prekid je sigurno trajao 10-15 minuta. To je sigurno zato što je to bila Barselona, jer bi bila senzacija da smo ih dobili. Do kraja su nam zabili još jedan. Oni pobediše utakmicu, a ti ne znaš šta te snašlo. To mi je jedan od najtežih poraza u karijeri“. 

AIK je grupu okončao sa jednim osvojenim bodom. Kod kuće protiv Fiorentine 0:0. U ostalim mečevima upisani su porazi (Fiorentina 3:0, Arsenal 3:1 i 3:2, Barselona 5:0). Međutim, protiv takvih fudbalskih ala, teško se više moglo i očekivati. 

„Vidite, sama činjenica da smo mi došli do grupne faze je velika. Pružili smo izuzetan otpor svima, pa i Arsenalu. Znam da sam protiv njih imao dve asistencije. Međutim, iskustva i uspomene koje nosim mnogo su važnija od bilo kakvog rezultata“, priča Novaković i otkriva nam anegdote sa pomenutih utakmica.  

„Kada smo igrali sa Barselonom, hteo sam da zamenim dres sa Hristom Stoičkovim. Bugarin. Pravi igrač, ali videlo se na njemu da je pun sebe. Bio sam baš blizu njega, uspostavili smo kontakt i ja sam ga pitao za dres. Pošto je mešao bugarski i srpski, mogao je da razume i rekao je: 'Može, nema problema'. Međutim, završila se utakmica i ja mu priđem, a on onako bahato i drčno: 'Ko si ti, propusti me?' Tako da mi ne zamenismo dres, ali je on opravdao sliku koju sam pre toga imao o njemu.“  

BIO SAM IGRAČ ZA PET ILI 10 MINUTA, ONDA STANEM, PODBOČIM SE...

U mnoštvu zanimljivih likova koji su nemilice prolazili kroz njegovu karijeru, popularni Nebo, nije mogao a da ne izdvoji jednog. Zlatana Ibrahimovića. 

„To je bilo na zalasku moje karijere, a njegov početak u Malmeu, 2000. godine. Tada se već pričalo da ima jedan naš igrač u Malmeu, malo specifičan, na svoju ruku. Sećam se utakmice u Solni, kada je ušao u igru. Dresovi su im bili modro plavi, a on nosi crvene rukavice. Odudara od svih, taman da kažeš: 'Ko je ovaj lik?' On je za tih 15 minuta pokazao više nego što su svi njegovi saigrači do tada, tako da mi nije bilo čudno da je nedugo posle toga potpisao za Ajaks. Poznajem se i privatno sa njim. Na primer, prvi put kad me vidio, hteo je da se slika sa mnom, a sada su se stvari okrenule. Sad ja hoću da se slikam sa njim, a-ha-ha. I dan danas, kad me vidi kaže: 'Đe si Nebo kralju'. Takav je njegov način. Jedna sasvim normalna osoba. Sušta suprotnost od onoga što pokazuje na terenu. Tu je dominantan, voli da je gazda, da vodi glavnu reč. Ako mu ne dodaš loptu, naje*o si majstore. Ali je odličan momak“. 

Preko 100 utakmica za AIK i 27 postignutih golova, u sam smiraj karijere. I dan danas, kada pričate o Nebojši Novakoviću sa onima koji su ga gledali uživo, superlativa ne manjka. Mnogi su mišljenja da je njegova karijera mogla biti mnogo veća od statusa legende koju je izgradio u Švedskoj.  

„Svi su mi govorili da sam mogao da igram u jačim ligama. Treneri, saigrači. Međutim, ja da ponovo mogu da biram uradio bih sve isto. Sigurno da bih voleo da sam igrao u boljim klubovima i sa boljim igračima, ali definitivno ne bih imao ovoliko prijatelja kao sad. Kad se sve stavi na vagu, mislim da sam ispravno postupio. Takođe, iskren da budem, ja nisam voleo puno da treniram, niti sam bio igrač za 90 minuta. Ja sam utakmice odlučivao za 5-10 minuta, onda stanem, podbočim se pa protivnik kaže: 'Ovaj ne može da hoda'. Nakon 5-10 minuta, opet odigram po svome i sve tako. Bio sam i pušač, pa sam znao da se krijem po stadionu i zapalim cigaretu. Voleo sam taj mangupluk, cake, tako sam i igrao. Sve to sam naučio u Vojkovićima. Tako da, zbog svega navedenog, ne žalim ni za čim“.  

Mnogi kažu da je Nebojša Novaković bio najbolji igrač malog fudbala u bivšoj Jugoslaviji? 

„Najbolji nisam bio sigurno, ali jesam bio dobar. Obožavao sam mali fudbal. To je bila prava lepota fudbala, u tome se uživa. Fudbal za raju. Išli smo na turnire po čitavoj Jugoslaviji. To sam dobro kombinovao sa velikim fudbalom. Doduše, treneri mi nisu dozvoljavali, a-ha-ha. Dođem iz Vinkovaca odmah posle treninga u Sarajevo da igram FIS-GOL turnir. Naravno da su saznali uvek za to, jer je taj turnir baš bio praćen, sve novine su pisale o njemu. Međutim, uspevao sam nekako to da uskladim bez nekih povreda, ali sa velikom uživancijom jer je to bila moja raja“. 

Nakon igračke karijere, Nebojša Novaković se posvetio trenerskom poslu. Trenutno je u AIK-ovoj akademiji. 

„Kad sam već toliko dugo bio u drugoj zemlji, najlakše mi je bilo da ostanem u fudbalu. Dosta godina sam u prvom timu AIK-a bio pomoćni trener. Primetio sam da mi to stvara veliki pritisak. Nisam više uživao u tome. Mnogo putovanja, odsustvo od porodice. Onda sam odlučio da još veći pečat mogu da ostavim sa mlađim kategorijama. Već pet-šest godina imam posao koji je fantastičan. Radim sa AIK-ovim omladincima, na obostrano zadovoljstvo. Pravimo mlade igrače. Oni koji imaju najveći potencijal, oni koji su najbliži prvoj ekipi, dolaze kod mene i ja radim individualne treninge sa njima. To im je dodatna mogućnost da napreduju. Evo, reći ću vam da sam ja bio mentor mladom Aleksandru Isaku, koji je iz AIK-a otišao u Borusiju Dortmund, a sada je u Real Sosijedadu. Takođe, Robin Kvajson je 'moj proizvod'. Igrao je sjajno u Palermu i Majncu“. 

Svake godine, Nebojša Novaković posećuje rodnu grudu. Mesto gde je odrastao i utabao prve fudbalske korake, koji su ga kasnije vinuli u sve nabrojano kroz ovaj tekst. Matični stadion, na kojem je prvi put vezao kopačke, obavezno poseti, a nebrojeno mnogo puta pošalje velike zalihe sportske opreme. Lopte, trenerke, kopačke i sve ono što je potrebno kako bi neki novi klinci iz Vojkovića možda krenuli njegovim stopama. 

 „Kome drugom da pomognem, ako sam tu ponikao? Kada već imam mogućnosti, zašto da ne pomognem? Meni je puno srce kada vidim klince da ovde treniraju. Ja ne kažem da ja tu opremu kupim svojim parama, ali imam poznanstva, kontakte, ljudi me cene i poštuju. Ne kažem ni da ovim ljudima trebaju te kopačke, torbe, lopte, itd, ali kad već mogu zašto ne bih?! Ja ne zaboravljam odakle sam krenuo i zadovoljstvo mi je da pomažem. Kada god dođem, verujte mi, pogledam neke utakmice, što prvog tima što dečije, i presrećan sam. Lep je osećaj davati“, zaključio je Nebojša Novaković razgovor za Mozzart sport.