Promašena transfer sezona TSC-a: Kad loše poseješ, ne očekuj da nikne

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Bačke Topole)

Pre malo više od godinu dana, TSC je igrao dvomeč sa Jagjelonijem, tada aktuelnim šampionom Poljske. Bila je to istorijska utakmica Topolčana, jer su postali tek treći klub iz Srbije koji je igrao nokaut fazu nekog evropskog takmičenja u novijoj istoriji. Na dohvat ruke im je bilo i finale kupa, poraženi su stepenik niže od Vojvodine, a za evropsku vizu su se borili do poslednjeg kola. I tada se pričalo je li ta sezona uspešna ili nije. Iz sadašnjeg ugla, i više nego jeste. Jer juče, Topolčani su remijem u Loznici protiv IMT-a ostali bez superligaškog statusa.

Sve se desilo za samo jednu sezonu. Prošlog leta, klub je odlučio da rasproda gotovo kompletan tim i nikada više fudbalera nije napustilo Bačku Topolu u okviru jednog prelaznog roka. I ne bi to bio problem, da su dovedena adekvatna pojačanja. Sportski sektor nije uspeo da sastavi ekipu koja ne da nije mogla da se domogne Evrope ili plej-ofa, već nije uspela ni da sačuva status u Superligi.

TSC je kao klub negde ispustio plan sa sistemom funkcionisanja. I nije ga još pronašao.

Može da se priča o metrima, centimetrima, prečkama, stativama, sreći i nesreći, ali te priče sada ne piju vodu. Umeo je sportski sektor Topolčana da dovede ranije igrače koji su imali učinak i rezultat, a da na njima i profitira. Ove godine skoro nijedan dovedeni fudbaler nije na terenu delovao tako da bi mogao da opravda epitet „pojačanja“ u pravom smislu. Kada su na pojedinim pozicijama izostale opcije, klub se oslanjao na već postojeći kadar. Tako su u drugi deo sezone ušli sa samo jednim klasičnim napadačem, a i taj jedan je veću minutažu dobio tek u doigravanju.

Problematični su bili i izbori stranaca. Nikada više njih, a da nijedan od njih nema iza sebe sezonu vrednu pomenu. Neki su već na polusezoni dobili razrešene ruke u izboru nove sredine, a ovi koji su ostali bili su lošoj formi ili imali samo epizodnu ulogu. Čak su pojedinci označeni kao naslednici Petra Stanića, veziste Ludogoreca i najboljeg strelca Lige Evrope, a da se nikakav doprinos igri kod njih nije video.

Igrač koji je osetio zasićenje i želeo da ide, Prestiž Embungu, ostavljen je u timu prošlog leta uz vrlo solidna primanja i nadu da će proraditi. Prespavao je celu sezonu, imao problema i sa ponašanjem, potom i doživeo težu povredu. Njegov povratak na teren će još trajati, a TSC će igrati u Mozzart Bet Prvoj ligi Srbije.

S ove distance, možda je bilo mudrije pustiti Embungua da ide još na leto, kada je TSC već prodavao ostale nosioce igre, počevši od Petra Stanića, preko Miloša Pantovića, sve do Viktora Radojevića, Mateje Đorđevića i Veljka Ilića. Na svima njima, letos je zaradio 6.300.000 evra, uložio najviše u Sabolča Mezeija, za koga je dao 330.000 evra. Taj transfer još jedan je simbol zavaravanja u Bačkoj Topoli. Za sezonu nekih 1.300 minuta. Istina, Embungu nije odigrao ni toliko.

Nije bilo nikoga da nadoknadi odsustvo Stanićeve kreacije (Radivoj Bosić je pokušao nešto na proleće, ali prekasno je stigao), ni Pantovićeve realizacije. Falila je i energija Ifeta Đakovca, koji je otišao januara 2025.

Imena prekaljenih asova kakvi su Branko Jovičić, Miloš Šatara ili Slobodan Urošević obećavala su stabilnost, ali njihovo iskustvo nije uspelo da umiri nemirno tlo izazvano lutanjem uprave.

Stranci nisu pravili kvalitativnu razliku. Sa Sarpetom Singom i Tajronom Konradom TSC se rastao još zimus, i to govori o zabludama oko njihovih sposobnosti.

Oslonili su se Topolčani i na omladinsku školu, i postepeno su kroz sezonu u prvi tim uključivali skorašnje ili sadašnje članove podmlatka. I retko ko od njih je umeo da pravi razliku. Stefan Mladenović je odlično počeo sezonu, delovao kao vrlo pismeni i moderni desni bek, da bi nakon povrede ispao iz forme. Nametnuo sa Aleksandar Stančić od početka takmičarske godine, ali je i njega povreda udaljila ne samo od terena, već i od kontinuiteta u igrama. Miloš Soprenić, Stefan Tomović, Andrej Petrović i Mihajlo Milosavić su imali neke svoje trenutke, ili su bili samo učesnici bez učinka na terenu. Pričalo se o tome da je došlo vreme da savremena akademija fudbala u Bačkoj Topoli kreće da izbacuje igrače za elitni rang, ali izgleda da će to vreme još da pričeka.

Da ne bude da sve pada na leđa fudbalera, i izbor trenera je kumovao ovom krahu. Umesto šmeka holandskog fudbala, Darije Kalezić je u Bačku Topolu doneo veliko razočarenje. Ekipa je počela dobro, igrala tečno, da bi potom ušla u agoniju loših rezultata. Kalezić nije umeo kod kuće ni da dobije Napredak, koji je tada bio u užasnoj formi. Klub je u svom lutanju za trenerom nakon odlaska Žarka Lazetića, činio različite korake, odlučio kasnije da ključeve poveri i sopstvenom kadru, Nemanji Miljanoviću. Imao je uspeha na početku, igrao pragmatično, odoleo Crvenoj zvezdi, doneo neke pobede, ali već u prvom meču nakon zimskih priprema počeo da posrće. I nisu se usudili da mu povere ulogu glavnog čoveka u borbi za opstanak do kraja.

Dugo su Topolčani bili bez pobede kod kuće, i na sve to su ćutali, čekali, odbijali da pritisnu „panik taster“. Kada su došli u situaciju da igraju plej-aut, i kada su postali svesni da im za to treba „pomoć prijatelja“, angažovali su Tomislava Sivića. Nije ni on čudotvorac, nema magični štapić, pa za sedam mečeva u plej-autu, iako je promenio mnogo toga, nije uspeo da ostvari zacrtani cilj. Ako je ekipa imala napadački potencijal, počela je kasno da ga pokazuje i morala je ranije da bude raspucana. Statusa u eliti koštala su TSC pod komandom Sivića dva neočekivana pada u mečevima sa lučanskom Mladošću i niškim Radničkim kod kuće (idealno prvo poluvreme sa gomilom propuštenih prilika, nepovezanost u igri u nastavku, i golovi protivnika iz sopstvenih grešaka). I to u trenucima kada je pobeda Topolčanima mogla da zagarantuje opstanak,  a navedenim protivnicima da ga udalji. U meču sa IMT-om u borbi za goli život, kao da nije bilo dovoljno motivacije, agresivnosti, da je ekipa potpala pod pritisak i da je pojela nervoza.

Neko će reći da ovo nije smak sveta. Jer, eto, i jedan Vest Hem, pre tri godine osvajač Lige konferencije, ispao je iz Premijer lige. Sigurno će to biti signal za Čekićare da nešto nisu radili kako treba, i da je vreme za remont, mali ili veliki servis. Baš kao što treba da bude i TSC-u, timu koji je pokupio sve simpatije nakon osvojenog drugog mesta u šampionatu Srbije, pa trećeg, tri izlaska u Evropu, grupne faze Lige Evrope, nokaut faze Lige konferencije, dva polufinala Kupa Srbije. Klub sa takvim uslovima, stadionom, trening centrom i navedenim uspesima u Srbiji ne bi trebalo da ispada iz elitnog ranga.

Ali, ne živi se od stare slave.

Sad je vreme da TSC pokaže da je zaista bio klub postavljen na zdravim osnovama. A, da bi to uradio potreban mu je očigledno neko poput Žarka Lazetića da ponovo uspostavi sistem. Sedam godina nakon debija u Mozzart Bet Superligi čini nam se: kao da je uspeh prerano stigao u TSC i iznenadio sve i u klubu. Ne bi valjalo ako bi se ispostavilo da ih je i ovaj neuspeh iznenadio. Jer TSC je predstavljao lepo osveženje u srpskom prvenstvu i šteta bi bila ako bi se ispostavilo da je to bio samo kratkotrajni dašak.