Prošlost je iza njih, iluizije više nema: Santander u Primeri prvi put od Munitisa i Kupera
Vreme čitanja: 4min | sub. 16.05.26. | 21:39
Tim iz Kantabrije slavio protiv Valjadolida, Almerija se samoubila što je bio znak da počne žurka - 4:1
Šta su oni sve prošli, trebalo bi da budu srećni što još uvek postoje, koliko će večeras biti srećni, za to neće postojati adekvatan opis. Santander će večeras, doslovce, biti pijan od radosti. Njihov Rasing, njihovo čedo, ne gaji iluziju da će se vratiti u društvo najboljih - on je uspeo da se vrati tamo posle 14 godina. Uspeli su da ostave prošlost iza sebe, a ona je u jednom trenutku bila toliko grozna da je klub bio na ivici egzistencije. Pobeda protiv Valjadolida (4:1), uz poraz Almerije od Las Palmasa značio je da žurka može da počne.
Koliko će samo litara vina večeras poteći, koje će se priče voditi, koliko će tu samo biti suza - Bog sami zna. Na nekom od stolova će se sigurno pomenuti vreme kad su stadionom "El Sardinero" carovali Nikola Žigić i Pedro Munitis. Ta savršena kombinacija fudbalskog džina i čoveka koji kad bi stao do tog istog džina, verovatno bi mu jedva došao do ramena. A imali su telepatsko razumevanje. Što Pedro pošalje, to popularni "Žiga" smesti u gol.
Izabrane vesti
Naravno, nisu tu bili samo Žigić i Munitis, bili su i Ezekijel Garaj, Aldo Dušer, Lionel Skaloni, Ivan Bolado, Ebi Smolarek, Meme Čite, Pablo Alfaro, Felipe Melo, Gonzalo Kolsa, a mnogima je u sećanju ostao i golman Tonjo, dok je trener u jednom periodu bio Marselino Garsija Toral.
Bila je to naizgled savršena sredina. Lep kraj, nema pritiska rezultata, stadion uvek pun i navijači koji do ludila vole svoj Rasing. Međutim, kad pomislite da je sve u redu, pojave se niko drugi nego - vlasnici. Najpre Dmitri Piterman. Ekscentrični američko-ukrajinski biznismen je 2003. kupio klub i odmah hteo da određuje sve, čak i ko će da igra. Kad su ga mediji pitali zašto to radi, rekao je "Pa i Džordžu Bušu je dozvoljeno da bude predsednik Amerike". Odlazak Pitermana u januaru 2011. i kupovina kluba od strane Ahsana Ali Sieda, biznismena iz Indije koji je nešto ranije pokušao da se dočepa Blekburn Roversa, ali mu nije pošlo za rukom bila je uvod u katastrofu.
Od tog trenutka, sve se srušilo kao kula od karata. Rasing je već u sezoni 2011/12. završio kao poslednji na tabeli. Na terenu više nije bilo Žigića, ostao je samo Munitis kao podsetnik na lepše dane, dok je na klupi bio Ektor Kuper, ali je Rasing morao da ode u Segundu. od tada do danas, nema šta se nije dešavalo, igrači su sedali na travu u znak protesta zbog neisplaćenih zarada, navijači su upadali u svečanu ložu - želeli su da linčuju Ali Sieda zbog toga što je njihov voljeni klub pretvorio u odrpanog prosjaka koji čeka nečiju milostinju.
Ispadali su u treći rang, u jednom trenutku bili na ivici likvidacije. Ko je preživeo ovih 14 godina sa Rasingom taj mu neće nikada okrenuti leđa. Oni koji su bili tu kad je njihov Rasing igrao protiv Penja Sporta i Tudelana, skupljali su novac kako bi spasili klub i podarili mu novi život u momentima kad je izgledalo da je sve spremno za skidanje sa aparata.
Svi oni sada sede u nekom kafiću, ispijaju Oruho (brendi sa kominom, veoma popularno piće na severu Španije) i čekaju da im dođu Real Madrid, Barselona i Atletiko. Više nema Munitisa i Žigića da plaše odbrane, nema Dušera i Felipea Mela da jure protivnike i udaraju ih po nogama.
Današnje glavne zvezde su Andres Martin (22 gola i devet asistencija), Injigo Visente (osam golova, 18 asistencija) i čovek koga će te izgledom više poistovetiti sa Vikingom nego čovekom iz Španije - Asijer Viljalibre (30 utakmica, 16 golova). To su momci koji su rasterali demone, one koje su doveli Dmitri Piterman i Ahsan Ali Sied. Sunce ponovo sija nad "El Sardinerom". Odrpani prosjak više ne nosi odrpano odelo, sad može normalno da izađe pred svet i da ga ničega ne bude sramota.