Prvi glas Napulja, dve done iz vremena Maradone i film za koji ne treba prevod

/Od izveštača Mozzart Sporta iz Napulja/

"Volim Neapolitance, tako valja živeti", piše Miloš Crnjanski u romanu Kod Hiperborejaca.

"Videti Napulj i umreti", izreka je koja se pripisuje čuvenom Geteu.

"Napolitanci su ludi kao i ja. Za njih je fudbal više od života", pričao je Dijego Armando Maradona.

Vole Napolitanci da prevare zalutalog putnika za koji evro više; javna je tajna da veliki deo stanovništva radi za kriminalnu organizaciju Kamora; nisu posebno vredni i radni (otud i naziv "kampanjsko učenje"); posle svake vožnje kolima imate osećaj da je za volanom sedeo profesionalni reli vozač, dok je utisak da motore koriste samo adrenalinski zavisnici koje ispuvanja milimetarski precizno preticanje pri punoj brzini; ni pešaci nisu mnogo obazriviji prema drugim učesnicima saobraćaja, mada je u njihovom slučaju argument to što malo koji semafor u gradu radi; đubreta ima na sve strane; u pojedine krajeve grada ide se samo na sopstvenu odgovornost... Mogli bismo još mnogo mana da nađemo, ali i pored svega toga - biti u Napulju fantastičan je osećaj.

Još, kada je termin boravka proslava skudeta čekanog duže od tri decenije, teško da se tih dana igde u Evropi možete provesti bolje nego podno Vezuva. Potrudili su se Napolitanci da na dan dodele pehara opravdaju Maradonine reči celodnevnim karnevalom pozitivne energije. Baklje i šareni dimovi u rukama dece i žena, vatrometi na sve strane, pesma i skakanje, odavali su u nedelju utisak kao da se nalazite u nekom južnoameričkom, a ne italijanskom gradu. Čime, doduše, i sami vole da se pohvale.

Cene su pristupačne, o hrani i piću suvišno je trošiti reči gde god da se nađete u Italiji (posebno u Napulju gde je i napravljena prva pica Margarita), a malo ko na svetu je tako ponosan na svoj grad i fudbalski klub kao Napolitanci.

Čak i kada su usled finansijskog kolapsa bili u Seriji C verovali su da ponovo mogu na vrh. I uspeli su, 33 godine posle Maradonine ere i dve osvojene titule, Napoli je opet prvak Italije.

Novi pehar je stigao s mnogo više potpisa na njemu. Od igrača Osimena, Hviče, Di Lorenca, Mereta... preko trenera Lučana Spaletija, sportskog direktora Đuntolija do predsednika Aurelija De Laurentisa.

"A, ne! On se ne računa", ljutito će Paolo u poluvremenu duela sa Sampdorijom, dok je prvi čovek Napolija uručivao zahvalnice sponzorima kluba praćen zvižducima sa tribina.

Momak čiji je otac radio kao policajac na Balkanu, između ostalog jedan deo karijere i u Beogradu, svojevremeno je igrao vaterpolo i ugledao se na brojne srpske velikane tog sporta. Među njim je i Aleksandar Šapić, ali se prilično razočarao kada je čuo da je ušao u politiku, kao i na kakav način se njom bavi.

Paolo sada živi u Barseloni, a u Napulj je doputovao samo na veliko slavlje. Objasnio nam je zašto ima negativan stav prema čoveku koji je 2004. preuzeo klub posle bankrota i uspeo da ga vrati na vrh Apenina.

"On je Romanista. Tamo je rođen, iako voli da ističe da je po očevoj strani Napolitanac i da naš grad doživljava kao svoj dom. Za njega Napoli predstavlja samo uspešan poslovni projekat i ništa drugo".

Imao je Napoli i teške dane, a svedočio im je Marko Perović: Zovem ih da mi vrate kopačke, kažu "nema, sve je konfiskovano"

Za razliku od gazde iz Rima, Toskanci mnogo bolje prolaze u Napulju. Iako mu je ovo bila tek druga sezona na klupi Napolija, Lučano Spaleti već ima zastavu sa svojim likom među najvatrenijim pristalicama smeštenim na severnoj tribini (Kurva B).

(Organizovani navijači Napolija podeljeni su u dve frakcije: Kurva A na južnoj i Kurva B na severnoj tribini, a jedan od razloga neslaganja je i odnos prema De Laurentisu i njegovim stavovima u vezi sa navijačima. Prvi su prihvatili identifikacione kartice i neke druge uslove postavljene pred njih, dok im se na severnoj tribini protive, ali su barem u vreme slavlja svi uspeli da nađu zajednički jezik kako bi sve proteklo bez problema)

Pored Spaletija, poštovanje ima i sportski direktor Kristijano Đuntoli, te će njihovi najavljeni odlasci sigurno teško pasti Napolitancima. Posebno trenerov, jer za razliku od direktora nije u pitanju isticanje ugovora i daleko bogatija ponuda (Juventusa), već je plod drugačijih zamisli u odnosu na De Laurentisove.

Spaletiju se nije dopalo predsednikovo hvalisanje titulom i isticanje sebe u prvo plan, a ne sviđa mu se ni ideja rasprodaje šampionskog tima.

Nema mu ravnog: Još 100 titula Napoli da osvoji, Maradona će biti glavni (VIDEO)

Neće sigurno svi bitni igrači ovog leta napustiti klub, ali s obzirom na to da De Laurentis nije neki trošadžija, pitanje je hoće li biti dovedene adekvatne zamene za one koji odu. Prošlog leta Napoli je imao fantstičan prelazni rok. Umesto dotadašnjih nosioca igre angažovani su malo poznati fudbaleri koji su se ispostavili kao pun pogodak, ali tako nešto se, ipak, retko dešava dva puta zaredom.

Dolazak Hviče Kvarachelije iz Gruzije ispostavio se kao najveći dobitak Napolija još od Maradone (uz dužno poštovanje Mareku Hamšiku, koji je za 12 godina u klubu ostavio veliki trag ali nije doneo titulu), ali je jednom čoveku stvorio ogromne probleme. Reč je spikeru na stadionu Dijego Armando Maradona - Danijeleu "Decibelu" Beliniju.

"Uf, nije mi bilo lako da naučim izgovor Hvičinog prezimena. Srećom, imam neke prijatelje u Gruziji, pa su mi oni poslali audio poruku i to mi je dosta značilo", kroz osmeh objašnjava Belini.

"Decibel" je poznat kao prvi glas Napulja. Svetsku slavu stekao je 2013, kada je posle gola Borusiji Dortmund čak devet puta gotovo u dahu izgovorio prezime strelca Gonzala Iguaina.

"Taj video se proširio celim svetom. Ljudi sa svih strana su počeli da mi pišu, bilo je sjajno! Nema tu pripreme, sve je stvar trenutka, ponese te atmosfera i samo treba da se prepustiš momentu. Uživam u tome što radim, jer ja zapravo samo vrištim od sreće kada damo gol, kao što bi radio svaki drugi navijač Napolija", konstatuje Belini.

Ne može se baš reći da je "Decibel" Belini napuljski pandan Lučanu Pavarotiju sa severa ili Erosu Ramacotiju iz Rima, ali kako se u ovom gradu nalazi najstarija opera na svetu, Real Teatri di San Karlo, jasno je zašto je Napolitancima muzika svakodnevica i zašto je najnormalnije ustati od stola u restoranu ili kafiću i zaigrati uz ulične svirače ili voziti se uz radio pojačan "do daske" i pevati iz sveg glasa.

"Već 15 godina se bavim ovim poslom u klubu, a 30 radim kao di-džej. Uživam kada ljudi pevaju i plešu. Napolitanci su otvoreni, strastveni, fantastični! Verujem da ste imali prilika da se uverite u to".

I apsolutno je u pravu Belini. Ljudi u podnožju Vezuva odišu harizmom, srdačnošću, gostoprimstvom. Toliko da su spremni da promene dobar deo invetara bašte u kafiću kako bi svoje goste smestili u hladovinu.

"Hoću kraljevski tretman za prijatelje iz Srbije", autoritativno je izgovarala gospođa Lučija Bratomi prilikom poziva kafiću u kom je sa prijateljicom Filomenom Dzulo organizovala druženje.

Nekoliko minuta kasnije sve je bilo i više nego potaman. Počelo je uz espreso, a završilo se grapom italijanskom verzijom rakije. Dve gospođe vedrog duha zasmejavale su okupljene svojim pričama.

"Kada mi je dosadno, ja izađem na ulicu i predstavljam se da sam neko drugi. Jednom sam je tako obrukala", priča dona Lučija kroz osmeh, a daleko ozbiljnijim tonom nadovezuje se Mena:

"Imala je problem sa automobilom i ja joj zakažem kod mog automehaničara. Odemo tamo, kad čovek iznenađeno pita: 'Otkud ti znaš ovu iz Firence?'. Ja je pogledam, a ona okrenula glavu, kao nešto gleda i ne čuje nas. Ispostavilo se da je već dolazila kod tog majstora i rekla mu da je iz Firence, pa mora hitno kući i ako mogu što pre da poprave auto. Ljudi se polomiše oko nje, a ona živi dva ćoška dalje".

Mena i Lučija

Na pitanje da li prati fudbal, dona Mena odgovara gotovo uvređeno.

"Mene pitaš da li gledam fudbal? Pogledaj ovo", kaže pokazujući slike u telefonu na kojoj su ona, ćerka Analiza i sin Enriko na utakmici Napolija.

"To je bilo kada smo osvojili prvu titulu sa Maradonom. Sin je imao temperaturu 40, ali nije hteo da propusti feštu. Sad kada smo osvojili ovu treću nazdravili smo uz Napolijev šampanjac".

Kolika je ljubav prema Napoliju potrudili su se da dočaraju i trojica momaka: lokalac Đulio, Martino iz Rima i Englez Tom. Snimili su dokumentarac "Napolitanac" čiju smo premijeru gledali u jednom od napuljskih bioskopa, sličnog beogradskim po tržnim centrima.

Prevoda na (makar) engleski nije bilo, ali i nije bio potreban. Na osnovu pogleda i gestikulacije govornika jasno se moglo zaključiti koliko im znače ovaj klub i njegova treća titula, a autori su nam pojasnili da im je cilj bio da približe gledaocima kako Napoli za njegove navijače nije samo sportski klub i tim koji vole da pogledaju vikendom, već stvar života, vid borbe protiv bogatog severa države i svih drugih koji one s juga Italije smatraju manje bitnima. Bilo je i suza pri sećanju na Ćira Espozita, ubijenog navijača Partenopeija uoči finala Kupa 2014. u Rimu, pred duel sa Fjorentinom.

Nadaju se u Kampanji da na četvrti skudeto neće morati da čekaju ovoliko dugo, mada treba biti objektivan i reći da će biti iznenađenje ukoliko Napoli uspe da se odbrani od naleta Juventusa, Intera i Milana sledeće sezone. Jedno je, ipak, sigurno: šta god da bude, ljubav Napolitanaca prema njihovim Azurima neće biti manja.