Prvi presek Mozzart Bet Superlige i naših TOP 10 utisaka: Ko je oduševio, šta nas je razočaralo

Em je pauza, reprezentativna - uobičajeni tajming za pravljenje preseka, em je odigrano 15 kola (minus tri odložene utakmice) – tačno polovina osnovnog dela takmičenja. Pa da vidimo, ko nas je oduševio, a ko razočarao; šta nas je zaprepastilo, a šta smo očekivali; ko je odskočio, a ko potonuo; šta smo uočili, a šta nam je možda promaklo... Pred vama je Top 10 ovosezonskih utisaka Mozzart Bet Superlige prema našem izboru:

VRHUNAC DOMINACIJE

Obrni, okreni, sve se vrti oko njih. To je i kvalitet, i unikum, i usud ovdašnjeg sporta. Sviđalo se to nekome ili ne, a potpuno razumemo one kojima od toga izbijaju ospice, ipak je to centralna utakmica svake polusezone, a kada se završi istorijskim rezultatom, onda zaslužuje epitet utiska broj jedan dosadašnjeg toka sezone.

Tih 0:4 bila je jedina kockica koja je nedostajala u pazlu Zvezdine višegodišnje dominacije nad večitim rivalom. I bilo je samo pitanje trenutka kada će se dogoditi, a paradoks je da bi gubitnik taj rezultat mogao više da slavi od pobednika, jer bio je to okidač da se, ruiniran do temelja, oslobodi svojih “otmičara”.

Zvezda se šali sa ovom ligom. Možda i ubedljivije nego u bilo kojoj od prethodnih sedam sezona. Maltene je postalo neizvesnije ko će osvojiti Olimpijske igre u ženskoj košarci, nego ko će biti prvak Srbije u fudbalu. Na 14 utakmica ima 13 pobeda i remi, dala je najviše golova, primila duplo manje od drugoplasiranog na toj listi. Koja god tabela da vam padne na pamet, crveno-beli su na njoj lideri – prvih, drugih poluvremena, one po broju golova posle prekida, po broju različitih strelaca (16), ali i fer-plej tabele - nijedan crveni (uzgred, još od marta 2021. godine) i samo četiri žuta kartona ove sezone, a sledeći klub sa najmanje žutih kartona ima ih – 25!

Od te demonstracije sile, ipak, i nema neke koristi kada se izađe među evropsku elitu. Ako se u sedam dana tri utakmice završe rezultatom 5:1, ali reč petarda ima jednu konotaciju protiv Radničkog i Spartaka, a sasvim drugačiju protiv Monaka, onda tu nešto nije kako treba. I dobro je da se promenio narativ, od onoga “jakoj Zvezdi ne treba jak Partizan” do ovog sada “jakoj Zvezdi neophodna je jaka srpska liga”. 

AKO STATISTIKA LAŽE, TABELA NE LAŽE

Mladost hit sezone (©Starsport)

Sa koje god strane da pogledate, oni su fenomen. Zovu se Mladost, a u proseku su najstarija ekipa u Evropi. Statistika kaže: imaju najmanji posed lopte (39 odsto) i najmanje šuteva ka golu rivala (svega 89 na 15 utakmica) u Mozzart Bet Superligi. A tabela kaže: drugo mesto, odmah uz Crvenu zvezdu, uz koju su jedini neporaženi gost u dosadašnjem toku šampionata. I sve to sa čak trojicom trenera, a ako baš hoćemo u sitna crevca – i sa četvoricom, jer je onu jednu utakmicu, protiv IMT-a, zvanično vodio Nermin Useni.

Sa kojim li su bogovima oni pravili pakt? Koliko samo utakmica dobijenih na volšeban način, jednim ulaskom u kazneni prostor rivala, jednim šutem na gol, samo jednim pogrešnim potezom protivničkih defanzivaca. U šest uzastopnih kola suđeno im je u korist čak sedam penala, koji ih vinuše u vrh, a Aleksandra Pejovića u jednom momentu promovisaše u golgetera lige. I nije to bio nikakav vetar u leđa, ništa sudije tu nisu previdele, takav je, naprosto, bio splet okolnosti.

To je, naravno, jedan ugao gledanja, drugi je taj da je reč o domaćinskom klubu, u kome se reč poštuje, obećano ispunjava, gde je uhodan sistem da baš ti veterani mentorišu bisere koji se poslednjih godina izbacuju kao na nekoj proizvodnoj traci i prodaju za milionske iznose. Da je reč o ekipi koja je do savršenstva dovela igru iza lopte (pogledati poslednju utakmicu u Novom Sadu kao primer iz udžbenika) i da bi je samo totalni diletant od trenera terao da igra drugačije. 

A sreća je promenljiva kategorija, jer ona koja je, recimo, pratila Nenada Lalatovića, okrenula je leđa njegovom prethodniku Dejanu Joksimoviću, kada je protiv OFK Beograda vodio do 86. minuta pa izgubio, protiv Zvezde na Marakani do 85. minuta imao 2:0, ali umesto šest, iz prve dve runde izvukao samo jedan bod.

Ne vidite ih još dugo u vrhu tabele? Ništa zato, ne vide, verujte, ni oni sami sebe tu i još uvek pričaju kako im je cilj samo da obezbede plej-of. Jedno pričaju, a drugo rade...   

GDE STE, “VICEŠAMPIONI”?

Vojvodina podbacila (©Starsport)

Moglo bi na ovu listu komotno i Jedinstvo iz Uba, koje je bukvalno od prvog minuta sezone prigrabilo “fenjer” i, kako sada stoje svari, teško da će ga u skorije vreme ispustiti, uprkos, rekordna, 33 iskorišćena igrača za ovih 15 kola. Ali, nije ni prvi ni poslednji put da se neki debitant nije snašao u eliti.

Zato, u kategoriju “razočaranje jeseni”, ruku pod ruku, ulaze klubovi koji trenutno dele i plasman na tabeli, i bodovni učinak, a početkom sezone delili su i domaći teren. Predstavnici Srbije na međunarodnoj sceni, jedni prošlogodišnji vicešampioni, drugima se to zvanje, po mnogim parametrima, gotovo plebiscitarno predviđalo za ovu sezonu. Praktično, jedino što ih razdvaja je linija koja na tabeli razdvaja zonu plej-ofa i plej-auta: TSC je osmi, a Vojvodina deveta?!

Najpre o Novosađanima. I pričali su, vrlo glasno, da bi već sledeće sezone u borbu za titulu. I radili su, dosta uspešno, na povratku svoje dece (Poletanović, Medojević), oživeli karijere nekadašnjih Zvezdinih nada (Petrović, Radulović, Savićević), uboli sa strancima (Seri pre svih, donekle i Bamidele, Sičendže)...

Na papiru su odmah iza Zvezde, ali na terenu? U ekipi koja tri gola (najviše od svih u ligi) primi u 90 plus minutima, a dva gola (na svom terenu) u doslovno prvom minutu utakmice, koju (jedinu od prvih 12 na tabeli) opeče “fenjer”, nešto definitivno ne štima kako treba. Broj promenjenih trenera ove sezone: tri. Broj upotrebljivih klasičnih napadača: nula! Nije, zasad, kliknulo ni sa Lalom, on je nakon poslednjeg kiksa udario na svoje “zvezde i zvezdice”. Ne bili im u koži ovih dana...

I dok je, samo delimično, opravdanje za Vošu bilo učešće u evropskim kvalifikacijama – mečevi sa Ajaksom i Mariborom svakako su uticali da sezona na domaćoj sceni krene u lošem pravcu, a kada se prvo dugme na košulji pogrešno zakopča, znate već tu metaforu… TSC nije imao tu otežavajuću okolnost, jer mu je grupna faza bila zagarantovana.

Ali, njih je druga muka zadesila. Odlazak trenera koji je ostavio toliko dubok pečat pogodio bi i mnogo jače klubove, sa dužom tradicijom. Efekat odlaska Žarka Lazetića u Topoli na neki način i dalje traje, iako je iza TSC-a po mnogo čemu istorijska pobeda protiv Lugana. U Mozzart Bet Superligi, pak, za sada sve ide po sistemu korak napred, nazad dva. Dobiješ Vojvodinu u gostima, pa izgubiš od Tekstilca. Pobediš Čuku na Banovom brdu, pa to devalviraš kući protiv Kragujevčana. Imaš 3:0 na poluvremenu u Pančevu, a ne pobediš. Oscilacije, sada već, kao manir...

BISERI ZA PIKSIJEVU OGRLICU

Lomiše se koplja letos, onoliko, oko uvođenja pravila dva obavezna bonus igrača. I bilo je tu argumenata sa obe strane, ali da preskočimo sada i tu polemiku, i taj paradoks da ga i njegovi najglasniji zagovornici i najveći protivnici zaobilaze tako što su im u ulozi bonusa stranci sa srpskim pasošem; sve i da je njegov jedini efekat Piskijev spisak sa imenima Andrije Maksimovića i Mihajla Cvetkovića – vredelo je!

To što njihov talenat nije promakao selektorovom oku samo je jedna od zajedničkih crta dvojice najvećih bisera domaćeg klupskog fudbala ove jeseni. Oni su (Jamalovi) vršnjaci, iduće će godine proslaviti punoletstvo, nad obojicom lebde neki vrlo izvesni, skoro pa već opipljivi milioni, a ovu polusezonu obeležili su vanrednim podvizima: bilo najlepšim golom na našim terenima, Maksimovićevim protiv Vojvodine (dobro, to je subjektivna stvar – nekome može biti lepši onaj Kurov protiv Zvezde sa pola terena, ili onaj volej Nikole Stankovića u Novom Pazaru), bilo najbržim golom u istoriji Mozzart Bet Superlige, Cvetkovićevim protiv Železničara nakon devet sekundi (to je već činjenica). 

Čukinom Nišliji je ovo druga prava seniorska sezona, prošle je na sebe skrenuo pažnju čak i u Ligi konferencije, a minulog leta odabrao je put kojim se ređe ide, ali ispravan da ispravniji ne može biti, i odoleo je primamljivim ponudama, rešen da dodatno sazri na Banovom brdu.

“Zvezdinom Mesiju” se sve ovo prebrzo izdešavalo, od bljeska na debiju u večitom derbiju, preko vatrenog krštenja protiv Intera u Ligi šampiona, do prvih minuta u dresu Orlova protiv Švajcarske u Leskovcu nije prošlo ni mesec dana. Nije lako ostati na zemlji, pokazala je to i ona izjava pred Barselonu, zbog koje bi neko trebalo da ga malo povuče za uvo. Ali, sve to ide u rok službe.  

NA DRINI RADNIČKI

Nikola Drinčić (©Starsport)

Pisali smo prethodnih dana podrobnije na ovu temu. U Radnički je stigao sa svega jednom nedovšrenom sezonom samostalnog trenerskog iskustva na klupi Zemuna u Srpskoj ligi i bez UEFA Pro licence. U klubu “lake ruke” na promenama kormilara prvog tima preuzeo je ekipu nagomilanog gubitničkog mentaliteta u prethodne dve sezone, koju su, nakon odrađenih priprema, napustila dvojica ponajboljih igrača, a prelazni rok na prvi pogled nije bio ni izbliza atraktivan kakvim će se u međuvremenu pokazati. Pa još kada je rešio da sprovede revoluciju u sistemu igre, uz težak raspored na startu, bio je već viđen za “odstrel” dok još traje sezona kupanja.

Danas, Radnički igra, i matematički, svoju najuspešniju polusezonu u poslednjih pet godina, na deobi je petog mesta na tabeli, u leđa mu gledaju i Vojvodina, i TSC, i Čukarički. Ove sezone, jedini uz Crvenu zvezdu, ne zna za poraz na domaćem terenu, a od 30. avgusta do danas izgubio je jedino baš od te Zvezde. Uz “milion” pozicionih i formacijskih transformacija u toku igre, dok neki superligaši nemaju nijednog, Nišlije u poslednje vreme igraju sa dva klasična napadača u postavi, 23 gola u dosadašnjem toku šampionata postiglo je 13 različitih fudbalera, a Nikola Drinčić je trenersko otkrovenje jeseni u Superligi.

Igrači “ginu” za njega, ekipi je usadio pobednički DNK svojstven sebi iz igračkih dana, poslednji preokret protiv Novog Pazara između 85. i 88. minuta samo je najdrastičniji od nekoliko sličnih primera odbijanja da se predaju u aktuelnoj sezoni. Unapredio je ofanzivni prekid do mere da je Radnički od najgoreg postao jedan od najboljih timova u ligi u ovom segmentu...

Dokle će bajka da traje, na Čairu se nikad ne zna, ali kada su trenerske vode u pitanju, sve se reke ove jeseni ulivaju u Drinu.

GODINE SU SAMO BROJ

Aleksandar Katai (©Starsport)

“Tek u jesen otkriju se boje krošanja, sve su slične u leto zeleno”, govorio je najveći pesnik našeg doba. Jesen njihovih karijera, a toj trojici u zbiru je 108 godina, svaka na svoj način, obeležila je ovu fudbalsku jesen u Srbiji. 

Saša Stamenković (39) možda je i najdominantnija figura na našim superligaškim terenima u sezoni 2024/25. Prošla je decenija i po kako je na golu Zvezde sakupio gotovo stotinu nastupa. Zakačio je, doduše, onaj sušni period na Marakani, ali se trofeja naosvajao kasnije u Azerbejdžanu. Vratio se pod stare dane u domovinu, a na golu Mladosti iz Lučana proživljava možda i vrhunac karijere. Nije lako nijednom rivalu da probije onaj niski blok, pa onu petoricu u poslednjoj liniji, ali kad se to i dogodi, na golu je spuštena roletna. Kao da ima sto ruku, u poslednja četiri kola samo je jednom vadio loptu iz mreže, najjača je karika najprijatnijeg iznenađenja lige, a na sve to kaže - da ga tabela ne zanima, da je nijednom nije ni pogledao i da pojma nema na kojem je mestu njegova Mladost. Golmani, čudna sorta...

Ima onaj jedan statistički parametar gde se gledaju zbirno golovi i asistencije, a po njemu, prvi igrač Mozzart Bet Superlige je – Bibras Natho (36). Pet u metu i još sedam direktnih dodavanja strelcima. Ređaju se treneri u Humskoj poslednjih godina, mnogi mu gledaše u krštenicu pa nisu slavno završili. Savo kaže nešto drugo: “Većeg profesionalca nisam video u životu, ni kao igrač, ni kao trener.” I Partizanu krenulo od tada. Sad, to što je ovaj veteran, uz golmana, jedini u koga Grobari mogu da se zakunu, neka je sasvim druga priča...

Odavno Aleksandar Katai (33) nije više Zvezdin oslonac za najbitnije utakmice. Ali, Magiko jednom, Magiko zauvek. Na utakmici protiv niškog Radničkog 18. oktobra, ušao je u igru u 56. minutu, a u 62. je već proslavio svoj drugi pogodak. Bio mu je to 104. u karijeri (kasnije će protiv Spartaka postići i 105.), čime je rekord Milana Bojovića otišao u istoriju. Niko na srpskim superligaškim terenima nije češće terorisao golmane od mađioničara iz Srbobrana.    

VEĆ VIĐENO: O, DAJ, OKRENI TAJ RINGIŠPIL…

Ništa novo, ništa neočekivano, ali opet dovoljno upadljivo da se ne može zaobići ni na ovoj listi. Na polovini smo novembra, a samo šest klubova u Mozzart Bet Superligi predvode treneri koji su tamo i započeli sezonu: Vladan Milojević, Simo Krunić, Nikola Drinčić, Feđa Dudić, Goran Stanić i Goran Stevanović. Pritom, ovom poslednjem je predsednik kluba već, na sopstvenom sajtu, ne čak ni između redova, poručio da su mu trenerski dani u Napretku na neki način odbrojani.  

To je vrteška bez kraja, kad ne ide zna se ko je žrtveno jagnje i to je potez koji se, čini se, nigde na svetu ne povlači tako lako kao u srpskom fudbalu. Kontinuitet, šta to beše?

Neki su, poput Mladosti i Vojvodine, promenili već trojicu od početka sezone, negde se, kao kod IMT-a, više ni ne zna najjasnije ko je pravi, a ko nominalni šef struke, a imali smo čak i takav paradoks da su Nikola Trajković i Nenad Lalatović od početka tekućeg šampionata dva puta ukrstili koplja na klupama različitih klubova: Novi Pazar (Trajković) - Mladost (Lalatović) 17. avgusta i Vojvodina (Lalatović) – Mladost (Trajković) 9. novembra.

PODSTANARSKA JE MUKA PREGOLEMA

Stadion u Zaječaru (©Starsport)

Pođimo od toga da nikad nije krivo vreme za prave stvari. Napredak je bio domaćin Partizanu u Humskoj, Vojvodina TSC-u u Bačkoj Topoli, čak pet beogradskih derbija odigrano je u Zaječaru, pride još dva u Loznici, Radnički iz Kragujevca je domaćin svojim rivalima bio na tri različita stadiona u tri grada. Jeste bio opšti haos jedno vreme, ali, desilo se nešto važno za srpski klupski fudbal i nešto za čime smo godinama vapili.

I bespotrebno je trošiti reči koliko koristi ima od novih terena. Setimo se, recimo, utakmice Vojvodina – Radnički Niš (3:3) po opštem pljusku. Na staroj podlozi Karađorđa, gledali bismo neki hrkljuš. Ili, na tri uzastopna meča OFK Beograd Mozzart Beta na tek otvorenoj Kraljevici u Zaječaru palo je 20 pogodaka (Radnički Kg 3:5, Partizan 3:2, IMT 4:3). Najveći benefit tek treba da vidimo sada u decembru, pa tamo u februaru.

Ali, druga strana medalje kaže da nekim klubovima tereni nisu mogli biti renovirani, jer ni nemaju svoje stadione. I nema tu prava niko da se ljuti, to je stvar prirodne selekcije. Ako zaista hoćemo da nam fudbal ozdravi, ako se beskompromisno kreće u pravcu skraćenja lige, to mora da bude prvi kriterijum. Nemaš stadion – ne možeš ni da učestvuješ.

POVRATAK ROMANTIKE

Nije to nimalo nepoznata pojava u sportu. Uhvatiš trijumfalni zanos, pa te inercija vuče iz ranga u rang da uvek budeš u vrhu. I, ako dobro zagrebete ispod površine, ovo sa OFK Beograd Mozzart Betom je upravo to.

Ušao im je u krv pobednički mentalitet. Čak devet puta su ove sezone bili u rezultatskom deficitu, a osvojili iz tih situacija 13 bodova i na takvoj tabeli su ubedljivo prvi u ligi. Četiri pogotka postigli su posle isteka 90. minuta – opet najviše u prvenstvu – a na taj način su se izvukli i protiv Voždovca u Kupu Srbije i plasirali se u osminu finala.

Pogodili su sa stranim napadačem, možda i najbolje od svih timova u ligi. Gde Kahvić stade, Flajter je produžio, a ni onaj Bermudez uopšte nije naivan. Gosti su na svakoj utakmici, imaju, uz Jedinstvo, najmlađu ekipu u ligi u proseku, pre godinu i po bili su srpskoligaši, a sada četvrti u Superligi. Romantika se vratila na velika vrata. 

S NJIM(A) NIKAD NIJE DOSADNO

Feđa Dudić (©Starsport)

Oni su, istina, pravi hit bili prošle sezone i, tada, možda i najjači utisak domaćeg šampionata, ali razmislite još jednom pre nego osporite njihov ulazak u ovosezonskih Top 10.

O Feđi Dudiću možete imati ovakvo ili onakvo mišljenje – nekakvo svakako imate, jer on nikoga ne ostavlja ravnodušnim – ali takvi likovi neophodni su ovdašnjem fudbalu. I po onome što mu ekipa pruža na terenu, i po “mesu” koje dobijete iz svake njegove izjave. Jer, i tamo i ovamo, on igra otvorenih karata.  

Mnogi su im posle, sada već antologijske, eliminacije od Mornara iz Bara predviđali kolaps. A, realno, ko bi se i oporavio od takvog šoka, pa još i odlaska Aleksića, povrede Vidosavljevića, seljakanja iz Leskovca u Milanovac... No, evo ih na deobi petog mesta, na pobedu od zone plasmana u evrokupove. Ne znaju za poraz od septembra, pobediše u Topoli, ne izgubiše ni u Humskoj ni od Vojvodine posle 0:2. Jedini su, uz Mladost, ove sezone pružili dostojan otpor Crvenoj zvezdi.

Petnaest kola, petnaest različitih startnih postava, petnaest različitih strelaca – eto takav fudbal igra Radnički Feđe Dudića. Ili, kako je to krstio neko od njegovih kolega – organizovani haos. Sve to, sa nekim do tada anonimnim strancima (Bevis, pre toga Vižđi i Činedu), igračima odbačenim iz Partizana (Aleksić, Mirčetić), fudbalerima sa prostora bivše Jugoslavije takođe dovedenim ispod radara (Dadić, Ćosić, Šerbečić, Zeljković, Stankovski). Pa, biće da taj Slavko Perović i njegovi saradnici znaju kako se radi ovaj posao...