Prvi talas zapljusno Humsku: Potencijal – da, sad Partizan mora da vodi računa o odbrani

Novajlije se u prvih nekoliko meseci gledaju, tokom zime prolaze kontrolni test, a na leto ocenjuju. Tako su govorili Ivan Tomić sa pozicije sportskog direktora i Aleksandar Stanojević u ulozi šefa stručnog štaba. Možda bi, na osnovu njihovih karijera i doprinosa crno-belima, Grobari mogli da ih razumeju. Makar sad, ako nisu baš svi onomad.

Sad, kad je Parni valjak na nekoj vrsti novog početka posle ishoda Skupštine, kad su mu se angažovanjem Saše Ilića otvorili novi vidici, potrebno je shvatiti poteze koje mahom vuče Danko Lazović u kreiranju tima koji će za nešto više od četiri sedmice krenuti u evropsko putešestvije, što mu je osnovni cilj u narednoj sezoni.

A vuče ih tako da gleda napred. U budućnost. Zasad je doveo četvoricu fudbalera i ako budemo, svi zajedno, slušali reči Tomića i Stanojevića – iako znamo da se to neće desiti u ambijentu našeg fudbala – moglo bi da im se „sudi“ tek za 12 meseci. Ono što ohrabruje sve kojima je Partizan drag jesu makar dva detalja: tajminzi potpisa i potencijal koji može da se konvertuje u prihod kako bi se smanjio dug u klupskoj kasi.

Prvo, Partizan već sad ima četvoricu novih fudbalera. U pitanju su: Aleksa Zeković, Erik Kojzek, Čaka Traore i Milan Aleksić. Poređenja radi, prošle godine je u ovo doba, kad su već pripreme zagazile u drugu sedmicu, uspeo da privoli samo Mateju Milovanovića, dok su svi ostali momci stigli tek kad se ekipa vratila sa Zlatibora, uključujući i Dembu Seka, koji je maltene bez priprema ušao u sezonu, a sad je tu. To je već pomak. Možda mali, ali pomak vredan pažnje, jer Saša Ilić u ofanzivnom manevru već sad ima momke s kojima može da radi sedmicama pre nego što počnu takmičarski izazovi.

Drugo, fudbaleri koji su zadužili crno-beli dres još se ne mogu smatrati pojačanjima. Njima u ovom trenutku najviše pristaje uloga novajlija. I to sa potencijalom. Kojzek i Zeković su iz „klase 2006“, kojoj pripadaju Vanja Dragojević i Ognjen Ugrešić, Aleksić je 12 meseci stariji, a Traore ima 21 godinu. S jedne strane to može da bude rizik u takmičarskim mečevima, jer smo videli šta se desilo Parnom valjku prošle sezone i koliko je tim bio sklon oscilacijama oslonjen uglavnom na mlade fudbalere. S druge, može i trebalo bi da bude isplativo na tržištu, ako se s njima bude pravilno radilo. Da jednog dana, kad budu odlazili iz Humske, postanu daleko vredniji i Partizanu donesu novac koji nema sad da plati neke poznatije igrače.

Čak je izgubio bitku sa Vojvodinom za potpis Ifeta Đakovca, koji je završio u Novom Sadu za 1.200.000 evra. Na Topčiderskom brdu to ne gledaju kao veliki gubitak, iako su saglasni da bi doskorašnji fudbaler Akrona odmah doneo impuls na sredini terena. U to niko ne sumnja. Ono što je odvratilo crno-bele od želje da ga kupe jeste transferni potencijal. Đakovac ima 28 godina, za dve sezone će zagaziti u četvrtu deceniju života i njegov naredni potpis teško da će vredeti, na primer, 5.000.000 evra.

A to je baš ono što Lazović sa saradnicima cilja kad je reč o Kojzeku, Zekoviću, Traoreu ili Aleksiću. Da za godinu, dve ili tri neko od njih, ili bar dvojica, budu prodati za po 4.000.000 do 5.000.000 evra. To je ono što u klubu krste kao „odgovornu poslovnu politiku“.

Samo što to navijače ne interesuje. Oni žele rezultat. I to je potpuno normalno i jedino legitimno razmišljanje, posebno posle razočaravajuće sezone. Zato bi ovom prvom talasu, koji je sa više aspekata dobar, trebalo pridodati nove fudbalere od kojih bi makar jedan, a možda i dvojica, trebalo odmah da prave razliku u kontinuitetu, a ne da se čekaju i da to bude rizik da li će biti pogoci.

(FK Partizan)

Ako je Zeković opcija za sredinu terena, a Aleksić za manevar, dok bi Kojzek i Traore realizatorski trebalo da oplemene tim Saše Ilića, ostaju makar dve kritične pozicije: štoper i levi bek. Čak obrnutim redosledom.

Levi bek je u ovom trenutku potrebniji Partizanu nego bilo koja druga pozicija, jer na tom mestu ima samo Stefana Petrovića, koji će pride propustiti deo priprema jer će biti član omladinske selekcije Srbije na Prvenstvu Evrope u Velsu. A nije baš da se proslavio na nekim utakmicama kad je dobio šansu. Mario Jurčević je povređen i tek za dva meseca, kad bude kraj kvalifikacija, biće u konkurenciji, a i tad je pitanje u kakvom stanju posle lečenja Ahilove tetive. Zato je levi bek prioritet kluba u narednom periodu, kako se ne bi dešavalo da protivnici tim delom terena olako stvaraju šanse i daju golove.

Slično važi i za još jednog štopera. Naročito ako Nikola Simić bude prodat, a i on ide na EP za omladince. Odbrana crno-belih je prošle sezone primila čak 45 golova (pet više nego u ciklusu ranije) i dovođenje fudbalera koji bi odmah doneo kvalitet pokazalo bi da su Lazović i njegovi saradnici sposobni da uče na greškama. Prošle sezone im je cela Srbija sugerisala da je neophodan iskusan štoper za kvalifikacije, a Stefan Mitrović je doveden tek šest meseci kasnije.

Zato je opšti utisak da Partizan u širem kontekstu, ne samo rezultata ili takmičenja, promoviše ideju mladosti pre svega zbog ekonomskog oporavka, ali isto tako fudbal u biti nije ni ekonomija, ni banka, ni politika transfera. Jeste od svega toga pomalo, ali je pre svega sport, pa sve ostalo. I zato bi naredni udar, kad je reč o rekonstrukciji tima, morao da bude malo drugačiji, da se dovede neko proveren i u ekipi napravi neophodna ravnoteža. Jer, ovako, samo sa mladima, pokazalo se – ne ide.