N. RakanovićRadio na njivi, počeo da trenira sa 15 godina, sada pravi dar-mar na terenima Primere
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 9min | pon. 29.09.25. | 16:20
Horhe De Frutos je kao dete imao veliku želju da se bavi fudbalom, ali mu je nedostajala važna stvar – kopačke. Posle svega, postao je reprezentativac Španije
Dobrodošli u Navares de Enmedio, selo u blizini španskog gradića Segovija u severozapadnom delu zemlje. Prvo što vam zapadne za oko kod ovog mesta je potpuna zabačenost od ostatka civilizacije, a drugo, mnogo zanimljvije je da kad uđete u selo pomislite da ste se vratili u neka davna prošla vremena. Kuće sagrađene od kamena, neke od njih su čak na sprat, strme, uske uličice koje vode ka seoskom trgu, a usput ćete naleteti na ruševine starih mlinova, zbog toga što je ovaj kraj u 18.veku bio poznat po proizvodnji brašna. Dodajte na to ukupna populacija sela broji – 92 stanovnika.
E sad, kolike su šanse da se baš u jednom tako skromnom i nepopularnom mestu rodi fudbaler, pa još da dogura do statusa profesionalca, igra elitni rang španskog prvenstva i na sve to - postane reprezentativac? Znamo, skoro pa nikakve, međutim, ovaj tekst ne bi sad stajao na našem portalu da se nije pojavio čovek kome je to pošlo za rukom. Upoznajte se sa junakom naše današnje priče – Horheom De Frutosom.
Izabrane vesti
Kao dete je imao veliku želju da se bavi fudbalom, međutim, nedostajala mu je važna stvar – kopačke. Nije imao dovoljno novca da ih priušti, a ni roditelji nisu baš bili zaintrigirani idejom njihovog sina da jednog dana trči zelenim površinama. Red se znao, radilo se na njivi sedam dana nedeljno, uzgajale su se i čuvale svinje, vodilo računa o lokalnom baru, jedinom u čitavom selu. Kakav fudbal, kakvi bakrači... Horhe je ređe bio zadužen da pred goste lokala iznosi bokale sa vinom, a češće je sa majkom bio u kuhinji i pravio tapase.
©Guliverimage/xMaciejxRogowskixUprkos svemu, Horhe nije odustajao od kopački. Kako je najbliža prodavnica sportske opreme bila udaljena skoro sat vremena od njegove kuće, rešio je da pozove tetku koja je živela u Madridu. Nedugo zatim, na kućnu adresu su stigle kopačke.
“Nikada neću zaboraviti taj dan, bile su to crne "adidas predator" sa crvenim logom”, prisetio se u jednom od razgovora za španske medije.
Ipak, iako je dobio ono što je toliko želeo, nije bilo nikakvih naznaka da bi mogao ozbiljnije da se bavi fudbalom. Nije to lako u Segoviji koja nikad nije imala tim u prva dva ranga, još teže je u selu koje nema ni 100 stanovnika. Baš zbog toga je sadašnji igrač Rajo Valjekana, počeo kasno da trenira, sa 15 godina.
“Krenuo sam u Sepulvedi, lokalnom klubu, teren je bio na 20 minuta od kuće. Na trening smo mogli da dolazimo samo petkom, jer su svi stizali iz daleka”.
Zamislite samo kakva je nečija perspektiva ako sa 16 leta maltene ne trenira i ne igra utakmice, nego sa mlađim bratom i još trojicom drugara, šutira loptu u zid na terenu iza crkve. Horhe je sa svojim pajtosima narušavao mir i tišinu sela. Njegova majka Marija Hesus prisećala se da se oko podneva nije čulo ništa osim cvrkuta ptica, dok je jedini čovek na ulici bio lokalac koji prodaje povrće, masline i orašaste plodove.
U tom pejzažu, selu do kog se stiže putem jedva dovoljno širokom da dva automobila mogu da se mimoiđu, Horhe de Frutos je polako počeo da pronalazi izlaz. Za sve je zaslužan čovek koga zovu Ričard, otac jednog od Horheovih drugara. Iskoristio je neke od kontakata u svetu fudbala i mladiću ponudio određenu vrstu turneje po Španiji gde bi bio na probi u nekoliko klubova. Leto 2015. Horhe i Ričard sedaju u kola i kreću za Madrid. Union Adarve i Alkorkon nisu bili impresionirani, ali je zapao za oko ljudima iz Rajo Mahadaonde i dobio mesto u omladinskom timu. Pozvao je roditelje i rekao im da će se nastaniti u naselju Aluče gde mu je živela druga tetka. Rešio je da okuša sreću u velikom gradu. Imao je 18 godina.
Iako je konačno uspeo da se izvuče iz male sredine i dobio priliku da ostvari snove, početak je bio pakleno težak. U Mahadaondi nije uspevao da se izbori za mesto u startnih 11, čak ni u omladincima.
“Mnogo sam trčao, ali su mi nedostajale osnovne stvari. Došao sam u Rajo Mahadaondu, a nikad nisam imao tehničku i taktičku obuku”, dok se na celu priču nadovezao i trener Antonio Iriondo koga Horhe smatra fudbalskim ocem “Jednom sam ga pustio da igra od početka. Kad je prvi put šutnuo loptu, odletela je u nebo. Bilo je neobično, on je u tom trenutku igrao kao što je to činio u svom rodnom mestu. Neobavezno”.
Nekoga bi tako loš početak karijere naterao da batali sve i vrati se tamo odakle je došao. Tad je stvarno izgledalo da će Horhe buduće dane provoditi na njivi sa roditeljima ili u baru. Kao da mu je pravljenje tapasa bila sudbina, međutim, sa istom se nije mirio. Odbio je predlog da ode na pozajmicu u niže lige, hteo je da ostane i uči. Od tog trenutka ništa više nije bilo isto.
Sezona 2017/18 bila je početak meteorskog uspona. Odjednom, De Frutos je postao ključan igrač tima i najzaslužniji za prvi plasman Rajo Mahadaonde u Segundu. Na 34 utakmice postigao je devet golova. Odmah je dobio poziv od Real Madrida za koji navija od malih nogu, u porodičnom baru su na zidovima jedno vreme bili okačeni dresovi Kraljevskog kluba. Naravno, želeli su ga u Kastilji, prvog dana kad je došao rekao je “Sportski centar je veći od mog sela”.
Dok je trepnuo, već je bio na radaru klubova iz Primere. Levante je bacio udicu i ubo džek-pot. U prvoj sezoni (2020/21), Horhe je postigao četiri gola, ali bio je jedan od najboljih asistenata lige (10). U tom segment je podelio četvrto mesto sa Tonijem Krosom i Janikom Fereirom Karaskom, bolji učinak imali su samo Markos Ljorente, Lionel Mesi i Jago Aspas. Sve ovo napravio je momak koji je sa 15 godina jednom nedeljno trenirao na džombastom terenu lokalnog kluba, a sa 16 je sa drugarima šutirao loptu u zid iz čiste dosade.
©Guliverimage/xMaciejxRogowskixIzgleda da je negde među zvezdama bilo zapisano da Horhe mora da bude u Madridu, pošto je posle Kastilje, pet godina kasnije obukao dres Rajo Valjekana. U klubu sa Valjekasa doživljava najblistavije trenutke u karijeri, najpre je prošle sezone odigrao krucijalnu ulogu u plasmanu Raja u evropska takmičenja prvi put posle 25 godina. Kao šlag na tortu sa sve trešnjicom na vrhu, usledio je poziv za reprezentaciju Španije i debi protiv Turske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.
“Ja i supruga smo stavili dete da spava, spremili smo večeru i baš kad smo krenuli da jedemo, zazvonio mi je telefon. Bio je to sportski direktor Raja, David Kobenjo. Rekao mi je da sam dobio poziv i da spakujem kofer. Morao sam da krenem odmah. Bilo je 22.45, nisam čak ni stigao da jedem do kraja. Sve je počelo da mi igra u stomaku. Već oko ponoći sam bio u hotelu sa ostalim igračima”.
Horhe de Frutos je čovek koji je surove zime na poljima Kastilje zamenio za sunce Valensije, pre toga za blještavilo Madrida, samo da bi se na kraju skrasio u predgrađu glavnog grada Španije. Njegov fudbalski život počeo je da se vrti oko ogromnih stadiona, igranja velikih utakmica i lepe zarade. Uprkos tome, svoj rodni Navares de Enmedio nikad nije zaboravio.
“Uvek se setim vikenda kad bih se sklupčao u kuhinji i pomagao majci oko pripreme tapasa. Brojao sam minute do izlaska napolje, kako bih mogao da se igram, trčim za svojim drugarima. Uvek ti govore da kad si mali, ne treba da odrasteš. Mislim da su u pravu. Nikad nemoj da zaboraviš koliko si bio srećan dok si bio dete”.
Taj život i odrastanje na selu sad deluju drugačije, Horhe je čovek koji bije bitke sa najvećim zvezdama svetskog fudbala, ali je pre i posle toga ostao normalno ljudsko biće. Kad god može, svrati do rodnog zavičaja, stavi kecelju oko struka, uđe u kuhinju i pomaže majci oko pripreme tapasa, uslužuje ljude u baru. Nije to nikakav PR, nema kamere postalvljene tako da uhvati idealan kadar. Horhe se ne folira u fudbalu, jer zna kroz šta je sve morao da prođe kako bi napravio nešto, zato nema maski ni u privatnom životu.
Postao je heroj mesta koje broji manje od 100 duša. Zidovi bara su ukrašeni dresovima svih klubova za koje je igrao, tu su šalovi i fotografije sa utakmica. Meštani se okupljaju i gledaju svaki Horheov meč. Posebno su bili ponosni kad je ušao u igru protiv Turske. Da li će ga Luis De la Fuente ponovo pozvati? To zna samo on. Koliko će još ostati u Rajo Valjekanu? Niko ne zna. Ono što je ćčnjenica, to je da je Horhe De Frutos, posle svega, pobednik. Životni. Ne samo sportski.
.jpg.webp)
