Ramovš: Ne mogu ljudi što održavaju gradske parkove da brinu o terenima; liga ostaje sa 16 klubova

Tereni – srpski fudbalski neprijatelj broj jedan. O njima se sve više piše i priča, čak je i dobar deo trenera, a o gledaocima da ne pričamo, progovorio javno o tome u finišu jesenjeg dela Mozzart Bet Superlige, kada je na nekim podlogama bilo gotovo nemoguće igrati fudbal.

Pre nekoliko godina je urađen pod vođstvom Fudbalskog saveza Srbije projekat zamene trave na terenima elitnog ranga, ali se završio neslavno. Na celu problematiku koja muči igrače, trenere, funkcionere, navijače, osvrnuo se generalni sekretar Zajednice Superligaša Darko Ramovš u razgovoru za Mozzart Sport.

„Tema vezana za terene u Mozzart Bet Superligi i Prvoj ligi Srbije je uvek aktuelna. Mi smo imali pre četiri-pet godina projekat Saveza koji je zajedno sa klubovima investirao sredstva i klubovi su tad zamenili svoje podloge. Međutim, pokazalo se da održavanje tih terena nije bilo dobro. Kada se nešto tako uradi, mislim da bi to morao da bude projekat za deset godina. Ono što nas raduje je da je FSS kao jedan od osam ciljeva postavio projekat adaptacije i renoviranja terena na stadionima Superlige. Što znači da se instaliraju na nekim stadionima hibridne trave, negde će to biti veštačke, negde možda i normalna trava sa grejačima. Treba voditi računa i o tome kako će koji klub da održava te terene. Kada se projekat završi imaćemo mnogo lepšu sliku sa svih stadiona“, kaže Ramovš.

Svesni su i klubovi cele muke, pa su se složili da i sami investiraju u renoviranje terena. Novac koji im je sledovao od UEFA, od sredstava solidarnosti, ići će u naredne dve godine za sređivanje travnatih podloga od Subotice do Surdulice.

„Klubovi su se složili da sredstva solidarnosti koja bi trebalo da se na neki način ulože u razvoj ili rasporede klubovima, ovaj put budu deo para kojim će se finansirati izgradnja terena. Novac koja treba da se obezbedi će doći sa više strana: jednim delom iz FSS-a, delom iz sredstava solidarnosti koje dolaze iz UEFA i delom iz het-trik programa, za koji je Savez aplicirao“.

Darko Ramovš (©MN Press)

I ponovo se onda otvara pitanje, s obzirom na prethodni neuspeh: Kako sačuvati te terene? Pogotovo što je, recimo, za hibridnu podlogu potrebna cela i nimalo jeftina mehanizacija.

„Zvezda i Partizan su instalirali svoje hibride, što im je bilo bitno zbog takmičenja u Evropi. Jedini još hibrid kod nas u Superligi ima TSC, a imamo jedan takav teren u Kući fudbala u Staroj Pazovi i tri na novim stadionima u Loznici, Leskovcu i Zaječaru, ali koji se, nažalost, ne takmiče u elitnom rangu. Otežavajuća okolnost kod tih terena je što zahteva posvećenost, mnogo kvalitetnije održavanje, nove mašine, investiranje u tehniku i ljude, koje će neko da obuči kako da ih održavaju. Mislim da je TSC imao mogućnost da pokupi ta znanja od ljudi iz Mađarske, koja je imala ogromne investicije i sjajna ulaganja u njihove klubove i infrastrukturu. Ključna stvar je da klubovi koji postavljaju hibride na svoje terene imaju kvalitetne terene za treninge. Što znači da taj stadion i taj teren ne smeju da služe za nedeljno treniranje na njemu. U UEFA postoje ljudi koji se time bave, moraju da vode dnevnik, da se zna kada je teren korišćen i na koji način održavan, da li ima dovoljno hemije, vode, svega što treba. To je sad postala ozbiljna nauka“.

Kod nas će klubovi sami odrediti da li žele hibrid, veštak ili normalnu travu na novom terenu.

„Mora da se vodi računa i u kojem je podneblju taj klub, jer nije isto da li je to Subotica ili Ivanjica, Novi Pazar, s obzirom na to kakve su zime. Bitna je i veličina kluba, da li on ima dovoljan broj pomoćnih terena na kojima će trenirati tokom godine... Imamo klubove koji imaju već postavljene terene, kao što je TSC, koji nema potrebu da ulazi u taj projekat. Ili Voždovac, koji ima kvalitetan veštački teren na Krovu. Ti klubovi će aplicirati za neki drugi infrastrukturni projekat“.

Igrači kažu da je i teren Železničara iz Pančeva, novajlije u ligi, jako kvalitetan za naše uslove.

„Njegov teren se pokazao kao primer kvalitetno urađenog veštačkog terena koji je trenutno i jedini koji nije rađen sa gumenim granulatima, nego se posipaju granulati od plute. A, njihova prednost je što se manje zagrevaju, manje „osećaju“ tokom leta... Železničarov teren je primer kako ostavlja lep vizuelni utisak, a pozitivna su i iskustva igrača i stručnih štabova koji su tamo igrali. Sad, negde će drugo možda biti rešenje i najkvalitetnija normalna trava sa eventualnim grejanjem. Postoji jasan standard na nivou UEFA i na nivou nekih liga. Mislim da se Savez baš založio i nadam se da ćemo na kraju ovog projekta, da ćemo ga realizovati u narednih godinu dana, imati mnogo bolju sliku sa naših terena, mnogo bolje uslove i da će to biti definitivno projekat sa kojim ćemo moći svi da se ponosimo“.

Posebna problematika u celoj priči što u 2024. godini imamo klubove u ligi, kao što je niški Radnički, koji nema prave pomoćne terene, već trenira na glavnom na kojem igra i utakmice. A, s druge strane, imamo tri potpuno nova stadiona u zemlji, na kojima se ne igraju utakmice elitnog ranga.

„Mi jesmo u specifičnoj situaciji, u nekoj vrsti infrastukturne revolucije. Pa, tako s jedne strane imamo projekte države koja je izgradila nove stadione četvrte kategorije koji su nam nedostajali. Imamo i stadione koje očekuje renoviranje, ali i neke koji će se možda rušiti i graditi novi, kao u Kragujevcu. Što se tiče Radničkog iz Niša, to je klub koji ima jedan od najvećih potencijala u našoj zemlji nakon, Zvezde, Partizana i Vojvodine. Kako je vremenom došlo do toga da oni nemaju mogućnosti gde da treniraju... Mislim da o tome treba u paketu voditi računa, kako dobiti kvalitetan teren za utakmice, a pored toga i neke dodatne sadržaje i terene potrebne takvom klubu ne samo za prvi tim, nego i za njihove škole“.

Kroz Evropsku asocijaciju liga Ramovš se upoznao i sa uslovima koji važe u zemljama okruženja i centralne, istočne Evrope, kao što su Poljska, Češka, Slovačka...

„Postoje različiti primeri, jedno su UEFA takmičenja i standardi koje ona propiše, ali imamo i neke lige gde imaš ograničenja i ne možeš da igraš na veštačkim terenima. U Nemačkoj, recimo, nećete videti nikada da postoje veštački tereni za odigravanje utakmica. Ali obično manje zemlje i manje lige, recimo nordijske zemlje, region Baltika, pa čak i Rusija su pribegavali veštačkim terenima, jer su takvi klimatski uslovi“.

Stadion Čair u Nišu(©Starsport)

A, uslov i tamo za igranje elitnog ranga je...

„Moraš da imaš grejanje trave. Postoje i drugi standardi, na primer kod nas TSC koristi veštačko sunčavanje terena, to je nešto što je praksa u svim zemljama u okruženju, pogotovo na stadionima koji su moderni, novi, zatvoreni, gde nema dovoljno svetla i sunca koje je potrebno podlozi, bilo da je hibrid ili normalna trava. Da se razumemo i hibrid je normalna trava, samo što je u određenom procentu ojačana veštačkim sadržajem kako bi duže trajala i bila čvršća. U Poljskoj je, recimo, pored grejača za travu standard da imaju i prekrivače terena, što je isto i standard UEFA za stadione treće kategorije“.

Zanimljivo je da ni višestruki šampion Bugarske Ludogorec, redovni učesnik evropskih kupova, kojem novca ne fali, ne želi da ima teren sa hibridnom podlogom.

„Ne žele, jer za njih to, kako kažu, nije isplativo rešenje. Ali, zato imaju grejanje trave ne samo na glavnom, nego i na terenu za trening. Samo što su i oni pre neku godinu imali problem kao neki naši klubovi, da im je neka gljiva, bakterija, pojela teren u kratkom roku. Eto, može da se desi i pored najbolje prakse i truda. Dešavalo se to i kod nas, zapati se neka bolest trave, koja se teško rešava. Ako ne pomognu ni hemijska sredstva, mora da se „diže“ ceo teren i postavi novi. Tu smo možda malo zapostavili ljude koji su stručni u oblasti održavanja terena, jer je to praktično zanat, malo ih ima kod nas, a još je veći problem što neke stadione ni ne kontrolišu“.

I kako kaže Ramovš, zbog nestručnog održavanja najčešće dođe do „zagađenja“ trave.

„Kada klubovi nemaju svog čoveka koji se bavi održavanjem terena, onda to padne na lokalnu samoupravu i ljude koji u isto vreme održavaju i parkove po gradu. I onda nekom kosilicom kojom tamo uređuje po parku, dođe na fudbalski teren i donese travi neku bolest. Zato je sjajna stvar što Savez zajedno sa nama i klubovima želi da reši taj problem, da obuči ljude, da u svakom klubu bude neko zadužen za održavanje terena. Jer, recimo, postavljanje hibrida košta između 500.000 i 800.000 evra, a to je ogromna investicija da bi se tek tako prepustilo nekom tamo ko održava i parkove u gradu. Znam da je u planu FSS-a seminar za ljude koji bi trebalo da se bave time“.

Kaže generalni sekretar Zajednice Superligaša da se mi često poredimo sa Hrvatskom, Slovenijom, koje imaju lige sa manje klubova, pa im je lakše da neke projekte sprovedu delo. A to je bio i dobar povod taman da pitamo postoji li negde u planu da se i srpska Superliga smanji na 10-12 klubova.

„Imali smo razgovore na tu temu i tu postoji više pogleda. Generalni stav je da fudbal treba da se igra po celoj Srbiji. Država ulaže u sport, gradi stadione širom zemlje. Treba pomoći svim tim klubovima da se razviju, da postanu profesionalni i da mogu na kvalitetan način da koriste stadione. A, da li bi liga trebalo da broji 10, 12 ili 16 klubova, to će uvek da bude tema. Neke zemlje u okruženju imaju lige sa manje klubova, ali možemo da uzmemo primer Češke, koja je negde bila po svemu u fudbalu iza nas. Oni isto imaju ligu od 16 klubova i oni su, shvatio sam kroz razgovor sa Tomašom Bartanom, direktorom njihove lige, vrlo zadovoljni. Njihova TV prava rastu, naslovna sponsorstva rastu. Jedina razlika između naše lige i njihove je što se plej-of i plej-aut kod njih igra drugačije. I mislim da je ta praksa isto dobra i to je tema o kojoj bismo mogli razgovorati u budućnost“.

Stadion Kraj Moravice u Ivanjici (©Starsport)

Informativno radi, sistem takmičenja u Češkoj izgleda ovako:

„Oni na kraju osnovnog dela, posle 30 kola, dele ligu na tri dela. Prvih šest im se bori za vrh, za četiri mesta koja vode u Evropu. Četiri kluba ostaju u srednjem delu i igraju kup sistem u kojem će pobednik igrati dodatni baraž za plasman u Ligu konferencije. U isto vreme šest ekipa igra u plej-autu za opstanak. I tu je najbolja stvar što nema sigurnih mesta. Jer, onaj ko ima sigurno mesto, nema takmičarski motiv, podložan je pritiscima, uticajima, ima mogućnost da neke utakmice ne odigra u punom ritmu“.

Međutim, kako smatra Darko Ramovš, skraćenje lige neće rešiti, kako mnogi smatraju, sve probleme koji postoje u srpskom fudbalu.

„Iz iskustva svih tih evropskih liga znam da svi oni imaju svoje probleme. Ne možeš ih rešiti samim tim što ćeš skratiti ligu. Naši klubovi su preživljavali razne faze, bio sam igrač 1991. znam kako je tad bilo, sa ratom, sankcijama, raspadom države... Mi se i dan-danas suočavamo sa nekim izazovima i nikada to neće biti perfektno, uvek će moći da se nešto kritikuje, ali imamo dobru intenciju, dobru priliku. Što se tiče same lige, mislim da je opredeljenje da se u narednom periodu igra sa 16 klubova“.

Jedna stvar koja izgleda bezazleno, ali dobro radi marketing lige su – sličice. Ove godine su u Hrvatskoj napravile pravi bum. U Srbiji ih baš dugo nema.

„Imali smo jednog momenta neku inicijalnu ideju oko toga. To nije projekat koji donosi zaradu, nego nas vraća u prošlost, kod ljudi budi neke emocije, sećanja na detinjstvo. To nam stoji kao jedan od malih projekata i nadam se da ćemo u nekom narednom periodu uspeti da ga realizujemo“, kaže Ramovš.