Ranđelović – Zvezdine penaldžije 3:1! Posle Rajkovića i Nikolića, novi proizvod Nešine golmanske radionice

Srpska javnost raspolućena između crveno i crno bele boje, plus nešto malo onih lokalpatriota koji ne odustaju od klubova iz uglavnom većih gradova. Ostali članovi Superlige bore se u senci, pokušavajući da urade nešto veliko što bi ih iz te tame izvuklo i nateralo publiku da ih primeti. Samo retki uspeju, mnogi moraju da odu u inostranstvo da bi se to desilo, ali golman Radnika Stefan Ranđelović uporno ostavlja bez teksta izveštače sa utakmica – Crvene zvezde.

Ranđelović je u senzacionalnom remiju Radnika na stadionu „Rajko Mitić“ još jednom bio najbolji igrač utakmice. Imao je sigurno šest ili sedam odbrana, možda i najupečatljivije su bile one posle udaraca Aleksandra Kataija i El Fardua Bena, na kraju poklekao samo posle prvog od dva penala crveno-belih. A ni to ne bi trebalo da nas previše iznenadi, jer je Ranđelović još u aprilskom porazu Radnika od 1:2 Zvezdinim penaldžijama – tada Filipu Falku i Mirku Ivaniću – skinuo još dva penala.

Sinoć doduše nije uspeo, prvi je penal i skrvio, ali je „omađijao“ Kataija, koji je raspalio preko gola, pa Ranđelović sada vodi sa 3:1 protiv Zvezdinih penaldžija.

“Ne znam ni ja kako da objasnim, nešto me vodi tih 90 minuta, uliva mi neko samopouzdanje, određuje gde da se bacim. Pročitao sam i prvi i drugi penal. Prvi put nisam stigao, prošla mi je kroz ruke, drugi put je lopta otišla preko gola. Gledao sam Kataija kako izvodi penale. On ne ih izvodi tako što, žargonski rečeno, napuni stopalo i šutne. On čeka golmana da vidi gde ide. Do kraja čeka. Sačekao sam onda ja njega, analizirao. Bio sam siguran da ću ga pročitati, međutim, nisam stigao“, premotava film 22-godišnji Ranđelović posle remija na Topčiderskom brdu i dodaje.

“Kod penala je dosta i do sreće. Naravno i do vežbe, radim to na treninzima, ali opet – sreća. Da sam je imao malo više, možda bih skinuo i taj prvi“.

15.00: (1,88) Vojvodina (3,50) Spartak (4,30)

U polemiku oko penala – posebno onog drugog – ne želi da ulazi.

“Da, opet dva penala, ali glupo je sada i komentarisati to, to je sudijska odluka na koju ne možemo da utičemo. Iskreno, najbitnije je da smo mi kao ekipa uradili ozbiljan posao. Drugi put u ovoj sezoni izvlačimo bodove protiv Zvezde, prvi put smo pobedili. I sad je u svlačionici atmosfera bila kao da smo dobili. Ipak je bod na Marakani bod na Marakani. To ne može da se poredi sa bilo kojom drugom utakmicom“.

I svaka čast Surduličanima za to, svaka čast i na samo 23 primljena gola u 20 mečeva, manje puta su kapitulirali samo večiti beogradskih rivali, Čukarički i Napredak, ali Čarapani na utakmici manje. Pa opet, tek 12. mesto na tabeli Superlige?

“Razgovarali smo baš, saigračima sam rekao da nismo zaslužili da budemo tako nisko. Možemo mnogo više i dokazali smo to u oba meča protiv Zvezde. Pobedimo je u Surdulici, a onda na istom tom terenu gubimo bodove protiv mnogo slabijih ekipa. Ova utakmica sa Zvezdom treba da nam bude nauk svima da možemo više. Mada, ima naravno i do tog elana, jer ipak je Zvezda, svi hoće da se predstave u najboljem svetlu, a tako moramo da pristupamo svakoj utakmici“.

Posle odbranjenog penala Ivaniću aprila ove godine (©Starsport)

Poslednja šansa da to i na terenu pokažu u jesenjoj polusezoni biće u petak protiv Mladosti, opet kod kuće. Prilika da Radnikove pristalice aplauzom nagrade ekipu. I samog Ranđelovića, inače rođenog Surduličana. Lepo je sad biti u koži lokalnog heroja?

“Odmah posle utakmice sam se čuo s roditeljima, ćale samo što nije zaplakao od sreće. Pa i u gradu, mala je to sredina, svi se poznajemo, pa ide ono: ’Bravo, mali, odličan si bio, super’. Ali iskreno, nije mi prioritet to, da slušam da mi svi govore da sam dobar posle jedne utakmice. Bitno mi je da bude još ovakvih utakmica, i boljih, da ih bude sve više, pa i protiv jačih ekipa. Da nastavim da napredujem i možda jednog dana ostvarim san, a to je dres reprezentacije“.

Dalek je taj put, ali ne bi Ranđelović bio prvi kome je pošlo za rukom. Štaviše, Ranđelović je proizvod radionice Nenada Neše Kostića, u srpskom fudbalu dobro poznatom treneru, koji je već iznedrio golmane reprezentativnog kalibra poput Predraga Rajkovića i Đorđa Nikolića. Radnik ga je svojevremeno doveo da radi sa ekipom, a on je u omladincima „iskopao“ i Ranđelovića.

“Da, on je došao kad sam ja tek krenuo ka prvom timu. Priključivao sam se treninzima. Verovao je u mene, a ja sam mu vratio, ne samo tom utakmicom, nego i na kasnijim. On je najzaslužniji za moj uspon“.

Taj uspon je tek počeo, svestan je Ranđelović.

“Iskreno, idem ka tome da budem što moderniji golman. I Neša mi je govorio, nije bitan samo penal, samo odbrana, bitno je i kako igraš igru. Kako prepoznaješ situacije na terenu, kako igraš nogom. Tu je po meni Mark Andre ter Štegen neprevaziđen, on igra i levom i desnom. Po tom pitanju je neprevaziđen. Kad govorimo o tim golmanskim stvarima, o odbranama, tu je po meni najbolji Jan Oblak“.

Iz ovih reči jasno je da Ranđelović ozbiljno razmišlja o budućnosti. A kako nam sledi januarski prelazni rok logično se pitanje nameće: ostaje li u Surdulici ili?

“Ne znam, nema naznaka da idem. Nemam ni menadžera. Meni je bitno samo da branim. Da budem prvi golman. Da li to bilo u Surdulici ili negde preko, ne odlučujem ja. Klub se pita. Meni je bitno da branim. Da li ostao šest meseci ili godinu dana, nije bitna. Na kraju, Superliga je Superliga, i u evropskim okvirima respektabilno takmičenje“.

Možda zvuči preterano, ali Ranđelović dobro zna o čemu govori. Dok se probijao ka prvom timu Radnika imao je prilike da igra na pozajmicama u ekipi Mladosti iz Bosilegrada u Zoni jug, pa u OFK Topličaninu u Srpskoj ligi Istok. Baš prokušački srpskoligaš ostavio je poseban utisak. I tu opet pravi paralelu sa Crvenom zvezdom...

“U poređenju sa Superligom – nebo i zemlja. Nažalost, zbog korone se nisam dugo zadržao u Prokuplju, a fantastična je ekipa bila, sa par superligaških fudbalera već u poznim godinama. Ono što je mene fasciniralo kad sam došao u Prokuplje, a to je stvarno sportski grad, bilo je to što je na svakoj utakmici bilo po 300 ili 400 navijača. Ali, ono, pravih navijača, kao delije ili grobari što su. Vole tamo da gledaju fudbal. I onda vidiš u Superligi, pa to je haos. Nema mnogo navijača. Evo, čak i juče na Marakanija, da skloniš delije koje su tu uvek pa izvlače prosek, gde je ona druga publika? Mene to zabrinjava. Ipak je to Superliga. A Zvezda igra dobro, reprezentacija nam je na Mundijalu, treba stvarno da bude više publike“.

Ima li u tim setnim rečima malo i do toga što je Ranđelović – a to je priznao još posle te aprilske utakmice sa Zvezdom – i sam navijač aktuelnog šampiona Srbije?

“Jesam to rekao i to je tačno, navijam za Zvezdu, ali u ovom poslu, budimo objektivni, nema navijačkog opredeljenja. Moj jedini cilj je da branim udarce što boljih igrača, što boljih ekipa, nebitno da li je reč o Crvenoj zvezdi ili Partizanu. Moj posao je da što više doprinesem klubu u kome igram“, poentira Ranđelović.

Zasad, dobro mu ide.