Rečenica koja para uši, a čuli smo je dvaput u istom danu: Nema ko?!

Svaka čast vaterpolistima, trostrukim uzastopnim olimpijskim prvacima. Niko nas u ovom veku nije češće obradovao. Kapa dole odbojkašicama, koje su svoj sport ustoličile kao najpopularniji i najmasovniji među devojčicama u našoj zemlji. Čak ni višedecenijsko posrtanje i udaljenost hiljadama milja od pobedničkog postolja nije ugasilo ljubav ovdašnju prema rukometu. Ima nešto ratničko u tom sportu, što je blisko prosečnom srpskom navijaču.

Ali, fudbal i košarka su, ipak, fudbal i košarka, a čini nam se da se nikada u istoriji nije dogodilo da u tako kratkom vremenskom razmaku – u tri dana – doživimo dva tako velika reprezentativna razočaranja u omiljenim sportovima.

Još se nisu slegle one pite i orasnice koje su, uz široke osmehe, međusobno delili pre neki dan u Rigi, na udaru su i Svetislav Pešić i Dragan Stojković. Javnost, potencijalno, traži nove selektore – mada aktuelni imaju važeće ugovore do kraja ovog meseca, odnosno kalendarske godine – a juče smo, maltene istovremeno, sa različitih pozicija čuli identičnu rečenicu koja para uši: Trenutno nemamo alternativno rešenje. Jednu iz usta aktuelnog prvog čoveka srpske košarke Nebojše Čovića, drugo je, što se fudbala tiče, bila opravdana novinarska konstatacija na našem portalu, što nas je sve navelo na jednu malo dublju analizu i pitanje: Može li se uopšte povući neka paralela između aktuelnog trenutka u košarkaškoj i fudbalskoj reprezentaciji Srbije?

DVOJICA SAŠA ILI JEDAN SAŠA ILI…

Saša Obradović i Aleksandar Đorđević (©Starsport)

Bude li ovo oproštaj Svetislava Pešića od selektorske funkcije, vrlo izvesno i od trenerskog poziva uopšte, biće zaokružena negativna simbolika da trojica poslednjih stručnjaka koja su našu košarkašku reprezentaciju učinila istovremeno svetskim i evropskim prvacima – svoju  selektorsku misiju okončaju sa gorkim ukusom u ustima.

Željko Obradović je otišao posle dva vezana debakla – na OI u Atini i EP u Beogradu, Duda Ivković je ustoličio jednu novu generaciju, ali nakon početnog uzleta srebrnom medaljom na EP u Poljskoj i “ukradenog” finala na SP u Turskoj, usledio je krah 2011. godine i propuštena šansa da se borimo za učešće na Olimpijskim igrama u Londonu. Svetislav Pešić je slavljen kao nacionalni heroj posle Manile i Pariza, ali poslednji utisak je uvek najjači, a to je druga uzastopna eliminacija u osmini finala Evropskog prvenstva.

Zanimljivo je da je svoj trojici to bio drugi selektorski mandat. Zvali smo ih u pomoć kao spasioce kad su kola počela da tonu, Ivkovića, a posebno Pešića, na zalasku karijera, u godinama koje su mnogo više za neki savetnički nego li trenerski posao, što bi mogla da bude korisna opomena nama koji sada prizivamo Aleksandra Đorđevića i sećamo se još jednog nepravdeno grubog odlaska selektora posle petog mesta na Svetskom prvenstvu u Kini 2019. godine (nakon pobede nad Amerikancima, jedine posle Indijanapolisa), koje smo doživeli kao smak sveta, a predstavljalo je najlošiji plasman u njegovoj eri na klupi Srbije, u kojoj je vratio kult reprezentacije, tempirao formu tako da na velikim takmičenjima uvek budemo najbolji u eliminacionoj fazi i u jednom momentu bio vicešampion “svega” – evropski, svetski i olimpijski.

U redovnim okolnostima, Sale Nacionale bi, eto, bio logičan i sasvim legitiman, po mnogima i najbolji kandidat, ali je u prošlosti bilo velikih šumova na relaciji sa aktuelnim predsednikom Košarkaškog saveza Srbije, čiju je saradnju gotovo nemoguće zamisliti sa Sašom Obradovićem, čovekom davno “viđenim” na klupi reprezentacije, u ovom momentu bez klupskog angažmana – što je pitanje da li će se i kada ponovo poklopiti – čiji su odnosi sa Nebojšom Čovićem trajno poremećeni teškim rečima koje su pale nakon preranog odlaska sa klupe Crvene zvezde.

Fenomen je za jednu posebnu analizu koliko se malo naših košarkaških asova u poslednjih 30 godina uopšte odlučilo za trenerski poziv – iz legendarne generacije “Atina 1995”, uz dvojicu Saša, to je učinio još samo pokojni Zoran Sretenović.

Nazad na Obradovića, bivši trener Albe i Monaka ima 56 godina, što je neki vrhunac i ljudske i trenerske zrelosti, ali...

STRAH OD PREBRZOG TROŠENJA

Dušan Alimpijević (©Starsport)

Ukoliko njih dvojicu ostavimo po strani, onda bi Dušan Alimpijević svakako bio predvodnik mladog talasa među potencijalnim kandidatima (da trenutno nema klupski angažman u Bešiktašu - mada, na primeru, recimo, Atamana, vidimo da ni to nije nepremostiva prepreka), ali ovde dolazimo do njihovog sasvim razumljivog straha da ne budu jednokratno iskorišćeni, olako potrošeni i bačeni pod autobus, poput Igora Kokoškova pre samo nekoliko godina. Istorijski gledano, u momentima kakav je aktuelni, umeli smo da upadnemo u živi košarkaški pesak i nastavimo da tonemo.

Posle katastrofe na EP 2005. godine na domaćem terenu – jedinog rezultata koji po razmerama neuspeha može da se meri sa ovim iz Rige – maltene niko od aktera nije više želeo da igra za reprezentaciju (samo Rakočević, Avdalović i Miličić 2006, odnosno Jarić i Gurović uz Miličića 2007. godine), pa smo pod Šakotom i Slavnićem igrali epizodnu ulogu na dva vezana takmičenja, propustili Olimpijske igre u Pekingu, čak su se “Mokini moskitosi”, jedini put u istoriji, vratili sa EP bez pobede, eliminisani još u grupi.    

Jedino je prelaz između Dušana Ivkovića i Aleksandra Đorđevića bio prirodan – Duda je, nakon jedva obezbeđenog plasmana na Svetsko prvenstvo, sedmim mestom u Sloveniji godinu dana ranije – maltene predao palicu svom nekadašnjem pulenu, a Sale počeo mandat osvajanjem zvanja svetskog viceprvaka. Već posle njegovog odlaska, pet, šest godina kasnije, Kokoškov je pripreme za olimpijski kvalifikacioni turnir počeo sa trojicom igrača na prvom treningu. Nije se znalo ni ko, ni kad dolazi, Italijani su nas ponizili na domaćem terenu, a mi smo olako potrošili respektabilnog NBA trenera, koji je sa Slovenijom osvojio evropsko zlato 2017. godine, dok kompletna srpska košarka ima dva srebra na Evrobasketu u poslednjih četvrt veka!

Da bismo igrali u Los Anđelesu 2028. godine, moramo i u Kataru godinu ranije, a put do Mundobasketa pun je prepreka u vidu nemogućnosti da se računa na NBA, često i na evroligaške igrače, a da ćemo bar jednog konkurenta među Turskom, Italijom i Litvanijom morati da ostavimo ispod sebe.

U tom kontekstu, izjava Svetislava Pešića da će “uvek biti na raspolaganju srpskoj košarci”, ali i Čovićeva jučerašnja da će, ako ne nađemo drugo rešenje, Kari morati da odradi posao makar u novembarskom prozoru, jesu ohrabrenje da nećemo doći u šah-mat poziciju, ali i ova pat što se u njoj trenutno nalazimo jeste za čuđenje, jer sve i da smo u Rigi ispunili snove, znalo se i za termine kvalifikacija i za činjenicu da će selektor na kraju aktuelnog olimpijskog ciklusa biti na izmaku osme decenije života...

AKO PIKSI “PREŽIVI” PETARDU...

Fudbaleri su u još većem vremenskom tesnacu i to će, sva je prilika, ostaviti Dragana Stojkovića na klupi za oktobarski dvomeč sa Albanijom i Andorom, jednako koliko je svima jasno da dugoročno njemu nema opstanka na klupi reprezentacije, jer niko nikada nije “dobio rat” sa navijačima, bez obzira na opravdanu dilemu da li bi Piksi unapred bio izviždan od svojih južnjaka, da se utakmica, recimo, igrala u Leskovcu, a ne u Beogradu.

Tu priču nemoguće je svesti samo u sportske okvire, mada je korelacija sa opštim društvenim ambijentom u srpskom fudbalu viđena puno puta i nije ekskluzivno ograničena samo na turbulentno Miholjsko leto 2025. godine. Ostane li Piksi selektor (Branko Radujko je danas izjavio da hoće bar do sledeće utakmice, a za posle ćemo videti), neće biti prvi koji je “preživeo” petardu u istoriji naše reprezentacije, ali bio bi prvi kome se to desilo u takmičarskom meču, a da nije platio ceh otkazom. Rezultatska katastrofa koštala je posla Mladena Krstajića (posle Ukrajine), kao i Iliju Petkovića, Vujadina Boškova i Todora Veselinovića nakon velikih takmičenja, ali ne i Dejana Savićevića, koji je sa 0:5 izgubio od Češke u prijateljskoj utakmici (zanimljivo, dve noći pre zlata košarkaša u Indijanapolisu), Miloša Milutinovića, što je poraz od Škotske (1:6) u prijateljskoj utakmici doživeo na svom selektorskom debiju 1984. godine, kao ni Ivana Toplaka – pet  golova primio od Meksika u prijateljskom susretu 1977. godine.

Što se tiče promena selektora u prevečerje važnih utakmica, i tu su iskustva protivrečna. Sam Piksi je imao svega dva dana sa ekipom pred debi protiv Republike Irske (3:2) u kvalifikacijama za SP u Kataru, pa još tri dana do meča sa Portugalijom (2:2), Radomir Antić ustoličen je u smiraj avgusta 2008. godine, a već početkom septembra čekale su ga utakmice protiv Farskih Ostrva i Francuske, na startu uspešnog kvalifikacionog puta ka Mundijalu u Južnoj Africi, dok je Ljubiša Tumbaković, recimo, nekoliko meseci mogao da teoretski priprema duel sa Portugalom, pa je, ipak, poražen (2:4) na selektorskom debiju u Beogradu. Sada je situacija, ipak, specifična, jer maltene za desetak dana treba da se objavi širi spisak kandidata za Albaniju i Andoru – pitanje je da li je u tom roku moguće čak i proceduralno obaviti sve formalnosti oko razlaza sa jednim i postavljanja drugog selektora...

 TREBA NAM ČAROBNJAK