Rio otkriva tajne moćnog Junajteda: Protivnici bežali od Vidića, a Runi hteo da ga teramo

Gledajući sinoć Mančester Junajted koji prima četiri gola od čega dva u dubokoj nadoknadi vremena, verovatno su mnogim navijačima Crvenih đavola navrnula sećanja na eru Aleksa Fergusona kada su to bile nezamislive stvari za jedan od najboljih timova sveta. Obično je Junajted bio taj koji je davao golove u finišu. Današnji Junajted je samo karikatura moćnog Fergusonovog tima u kojem je odbrana bila temelj stabilnosti.

Nekada je štoperski tandem Rio Ferdinand – Nemanja Vidić bio stub oslonac strašnog Mančester Junajteda i pitanje je kada će opet velikan sa Old Traforda imati takvu odbrambenu liniju koja uliva toliku sigurnost. Ferdinand se u podkastu sa Džejmijem Karagerom, Rojom Kinom i Gerijem Nevilom prisetio nekih zanimljivih situacija iz tog vremena i premotao film.

“Kada je Nemanja potpisao, momci su govorili: ‘Ovaj mora da se vrati’. Bio je toliko loš na treningu. Sećam se da mi je Runi prišao na treningu nakon što je igrao protiv Vidića i rekao: ‘Ovaj je užasan, ne može da igra za nas. Treba ga poslati nazad’. Isto je govorio i za Evru: ‘Kako smo dođavola potpisali sa ovom dvojicom?!’ A Vidić je na treninzima igrao protiv Runija, Ronalda, Sahe a čini mi se da je i Tevez bio tada. Zamislite svaki trening protiv takvih napadača. To je teže nego mnoge prvenstvene utakmice u Premijer ligi”, rekao je Ferdinand.

Počeci srpskog asa u Mančester Junajtedu nisu bili laki, čega se prisetio i Džejmi Karager.

“Sećam se meča na Enfildu. Vidić i Evra su bili na istoj strani, mislim da je to bila ona utakmica kada je O’Šej dao gol u poslednjem minutu. Belami je išao na Vidića. Mi smo napadali na stranu gde je bio Kop i sećam se Fergusonovih reakcija na klupi, pošto sam igrao pozadi pa nisam bio daleko od njega. Nije urlao, ali je uporno gestikulirao rukama ka Vidiću da se smiri, da se fokusira i da se sabere”, otkrio je Karager.

Ferdinand otkriva kakav je bio period Vidićeve adaptacije i koliko je trebalo srpskom asu da se navikne.

“Nemanja je bio emotivan momak, zar ne? Veliki emotivac. Nikad nije leteo visoko ali je znao da potone na samo dno. Loš pas ili slab meč po dolasku u Mančester bi ga izbacili iz takta cele naredne nedelje. Nije želeo ni da priča sa ljudima. Trebalo mu je vremena da nauči da to pregrmi. Ipak je došao iz lige Rusije i bilo je potrebno vreme da se adaptira”.

Ali snaga karaktera je čeličnog Srbina učinila jednim od najboljih igrača u istoriji Premijer lige.

“Vidić je imao tu hrabrost, odlučnost i upornost da poboljša sebe. Gledao je svoje telo i rekao ‘vau, pogledaj u kakvom sam stanju’. Stalno je ispitivao svoje telo i onda odlazio u teretanu. Nemanja nije bio baš najbrži štoper ali je bio dovoljno brz. I bio je neverovatno agresivan na prvu loptu. Na kraju, izgradio je takvu reputaciju da su rivali bežali od direktnih duela sa njim i napadali preko krila”, kaže Ferdinand.

Ko je bio važniji od vas dvojice u tom tandemu?

"On mi je rekao da Nemanja Vidić nije Nemanja Vidić bez Rija Ferdinanda. Postoji samo nekoliko ofnazivnih igrača na svetu koji su mogli solo da igraju fudbal. Meni je Vida bio potreban koliko i ja njemu. Bili smo baš različiti tipovi igrača. On je bio mnogo agresivniji, kupio je svaku loptu u vazduhu, poturao se na svaku loptu… A ja sam gledao situaciju iza njega i čistio ono što treba, spreman uvek da uskočim. Bilo je možda perioda kada je jedan od nas bio bitniji, ali sveukupno smo bili potreban jedan drugom".

Kakav je Vidićev stil bio, najbolje govore sledeće Ferdinandove reči:

"Pa setite se samo koliko je puta polomio nos?! Imao je najgori nos u ligi. Možete da smejete ali par puta sam ga pitao: ‘Čoveče, što se ne zaštitiš laktom kada ideš na skok!?’. Odgovorio mi je da on samo vidi lopti kada skače. Kao ludak je išao čelom direktno u tuđe glave. Veliki igrač".

Kao i svi štoperi, imali su i Ferdinand i Vidić žute minute kada je rivale bilo nemoguće zaustaviti. Pre svega se to odnosi na dva izgubljena finala Lige šampiona od Barselone 2009. i 2011. godine. Katalonci su bili apsolutno dominantni i učinili Junajted nemoćnim. Priznaje to i Ferdinand prisećajući se finala 2011. na Vembliju (1:3) i situacije sa Busketsom.

“Nikada u karijeri se nisam osetio tako posramljeno. Sećam se da sam mu oteo loptu, oni su vodili i bilo je još malo vremena. Uzeo sam loptu i sudija je nešto svirao. Buskets mi je rekao: ‘Ti i Vidić, bum, bum, bum’. Mislio je na duge lopte. Skoro da sam počeo da se smejem. Bio sam osramoćen. Nikada mi nije bilo neprijatnije na terenu. U oba finala smo pokušavali da igramo visoki presing i nije išlo. Posle meča, dok su oni slavili na terenu, razgovarao sam sa Gigsom, Runijem i Skolsom i u jednom trenutku smo rekli: ‘Hajde da izađemo sa terena, ovo je sramota’. Kasnije su svi poraženi u finalima počeli to da rade”.

Iako ga najviše pamte po igri u tandemu sa Vidićem, Ferdinand ističe još jednog štopera iz reprezentacije Engleske sa kojim je uživao i koji je pomalo zaboravljen.

“Vidić je izvukao najbolje iz mene, ali uživao sam igrajući i sa Solom Kembelom u reprezentaciji. Bio je agresivan, uvek korak ispred rivala, brz i pokrivao je prazan prostor. Sol je bio top igrač a danas se ne priča toliko o njemu kada govorimo o vrhunskim defanzivcima. Pogotovo je blistao u tom periodu od 1998. godine do poslednjih dana u Totenhemu. Znam da su mnogi pokušavali da ga dovedu u Mančester Junajted, a ja sam u sebi govorio: ‘Oh, ne! Ne dovodite ga, ja treba da dođem tamo’. Jednostavno, neki igrači vam legnu. Sa Džonom Terijem mi je takođe bilo dobro da igram, ali ne toliko dobro kao sa Kembelom”

I Džejmi Karager smatra da je Kembelova zaostavština potcenjena.

“Kembel je jedan od onih igrača o kojima ne govorimo toliko koliko su zaslužili. Mislim da to on oseća i da to možete da vidite po njegovim društvenim mrežama i insertima koje postavlja i podseća nas koliko je bio brz”. 

Vidić je karijeru u Mančester Junajted završio kada je došao novi trener Dejvid Mojes. On je rasformirao tandem Vidić – Ferdinand i od tada je krenuo slom Mančester Junajteda koji traje i do danas. Mojesove metode su bile iznenađujuće za tadašnji tim Junajteda…

“Kada bismo igrali protiv Liverpula ili Čelsija, na treninzima smo se spremali za Kutinja ili Azara. To su stvari koje nikada nismo radili u Mančester Junajtedu. Nikada se posebno nismo spremali za nekog individualca. Čak ni za Mesija…. Dobro, možda je trebalo za njega, ha-aha-ha. Bila je to velika promena u mentalitetu tima. Kao da je trener bio zabrinut za igrače više nego oni sami za sebe. Kao da smo dobijali neku gubitnički mentalitet. I tada u glavama igrača počinju da se rađaju sumnje”.