Roberto Mančini od miljenika do izdajnika: Ceo život si preplaćen, a poverenje nema cenu

Ima takvih ljudi svuda na svetu. Umeju sa medijima, umeju sa navijačima. Roberto Mančini je u Italiji bio obožavan. Tolerisalo mu se i ono što drugima ne bi. Onda je napustio klupu Azura i postao selektor Saudijske Arabije. I sve se promenilo preko noći.

Izgovore poput onog da je otišao jer mu se Fudbalski savez Italije mešao u izbor saradnika u stručnom štabu niko nije shvatao ozbiljno ni kada su izašli iz Mančinijevih usta. Jer znali su svi da će pre nego kasnije postati jasno zašto je Roberto otišao. I samo dve nedelje kasnije postalo je zvanično. Saudijska Arabija ima novog selektora.

Mančini je na zvaničnoj promociji bio nasmejan, kao i uvek. Zna on da se ponaša pred kamerama. Hvalio je saudijsko pravilo o minimalnom broju od tri domaća igrača na terenu (“Italija to nema“), hvalio je čak i vreme u Rijadu?! Govorio je da želi i da osvoji titulu prvaka Azije na koju Saudijci čekaju 27 godina. Pa ipak, Italijanima je posebno zasmetala jedna druga rečenica.

“Već deset dana gledam video snimke igrača“, rekao je Mančini odgovarajući na pitanje koliko poznaje potencijalne reprezentativce.

Ispada dakle da su Saudijci bili brži od svetlosti i za svega četiri dana uspeli da ubede Mančinija da dođe u njihov tabor, a svi znamo da to nije tačno i da su pregovori izvesno počeli mnogo pre no što je Roberto obavestio Italijane da ide. I to je izazvalo potpunu promenu u odnosu tamošnje javnosti prema doskorašnjem miljeniku. Razumemo novac. Ne i laži.

Direktor Gazete delo sport Stefano Barigeli u retkom autorskom tekstu samo je oslikao tu promenu kursa.

“Finta nije uspela. Svima je sada jasno ono što je nama u Gazeti bilo jasno od početka: Mančini je napustio fudbalsku reprezentaciju Italije samo zbog novca“.

Sve ostale, kao, razloge, opisuje kao “dvorac grotesknih izgovora“ kojima je Mančini pokušao da se opravda. Ta kultura cinizma nešto je što posebno nervira sve na “čizmi“.

“Ima i onih koji ga opravdavaju: kako je bilo ko može da odbije toliku sumu? Može, kada je izabrao plavi dres, kada je izabrao da predstavlja zemlju u kojoj ga deca u redu čekaju da obuku dres sa tvojim imenom. Može, kada si profesionalac koji ispoštuje ugovor do kraja. Može, kada su celim tokom luksuzne i uspešne karijere zaradio i više nego što vrediš. Može, jer nema cene za poverenje miliona Italijana. Vođenje državnog tima je odgovornost, čast rekao bih. A ta se reč u fudbalu očigledno ne razume“.

Barigeli ide toliko daleko da predlaže Fudbalskom savez Italije da zahteva obeštećenje, makar simbolično, od Mančinija. Uostalom, njima ga Napoli traži za Lučana Spaletija. A nije ni da Mančini sa platom od 25.000.000 ili 30.000.000 evra – sasvim je svejedno – nema para da plati. Ionako je veliko pitanje da li će plaćati porez u Italiji. A posle svega, čini se da javnost više nije spremna da mu oprosti.

Čak je i poslovično odmereni Klaudio Ranijeri u jednom intervjuu onako usput izjavio...

“Saudijska Arabija? Ne bih ja išao tamo. I dalje su mi potrebni neki drugi podsticaji, a ne novac“.