Sad već možemo da pričamo o Zlatnoj lopti: Leva, Mesi, Žoržinjo, Donaruma?

Prošle sezone je korona virus zatvorio planetu i Robertu Levandovskom oduzeo već viđenu Zlatnu loptu, jer je magazin Frans fudbal odlučio da je nema smisla uručivati u okolnostima „nove normalnosti“. Fudbal se još nije sasvim oporavio, ali ove godine ugledni francuski časopis trebalo bi da ipak proglasi najboljeg na svetu. A kako su oni najvažniji trofeji već podeljeni, već je vreme za polemiku o tome – ko bi ove sezone mogao da je prigrli?

Ili preciznije: ko je zaslužio Zlatnu loptu?

Levandovski je opet tu, doduše, sada bez pehara Lige šampiona. Ipak, osvojio je Bundesligu, Svetsko klupsko prvenstvo, pa i Zlatnu kopačku za najboljeg strelca Evrope, pošto je prošle sezone postigao 48 golova, 41 samo u prvenstvu Nemačke čime je oborio rekord Gerda Milera iz sezone 1971/1972.

Zatim je tu Lionel Mesi, mada je Barselona titulu prvaka Španije predala Atletiku kada je pustila Luisa Suareza u Madrid. Mesi je tu ipak najmanje kriv, on je vukao koliko je mogao, dao 30 golova u prvenstvu, a potom sa Argentinom usred Brazila pokorio i Južnu Ameriku. Dao je četiri gola, bio najbolji strelac i igrač turnira na kome su Gaučosi osvojili prvi pehar još od 1993. godine. I pride prvi pod Mesijevim vođstvom.

Niko ne bi smeo da otpiše ni Žoržinja, koji je sa Čelsijem osvojio Ligu šampiona, a zatim sa Italijom i Evropsko prvenstvo. Pride igrao bezgrešno, na stranu što njegov stil nije toliko atraktivan za oko, koliko je inteligentan i koristan za ekipu. Legitiman kandidat, za razliku od Emersona Palmijerija, jer on ipak nije bio toliko važan šraf ni u Čelsiju, ni u timu Azura. N’Golo Kante je bio strašan u Čelsiju, bio je i MVP finala Lige šampiona, loš rezultat Francuske na Euru smanjio mu je šanse, mada će teoretičari zavere primetiti da bi mogao da bude favorizovan, jer Zlatnu nagradu ipak daje francuski časopis. Iskreno, sumnjamo u to.

Ako već gledamo Euro, Đanluiđi Donaruma je branio savršeno i postao prvi golman koji je proglašen za najboljeg igrača jednog evropskog prvenstva. Ostaje ipak da se vidi da li će mu to biti dovoljno da postane i prvi golman posle Lava Jašina i 1963. godine koji je osvojio i Zlatnu loptu.

Neke šanse, mada ne prevelike, ima i Kevin de Brojne, blistao je u Mančester Sitiju koji je na uverljiv način osvojio Premijer ligu, ali izgubio je finale u Ligi šampiona i nije se proslavio sa Belgijom na Evropskom prvenstvu.

Na kraju, jasno je da o dobitniku Zlatne lopte odlučuje i subjektivni utisak, pa i medijski „hajp“ koji se stvori oko određenih igrača. I sigurno će biti onih koji će – u zavisnosti od zemlje do zemlje – u prvi plan gurati Kilijana Mbapea, Harija Kejna, Nejmara ili Karima Benzemu, ali kako trofeji ipak presuđuju svi oni su prilično nerealni kandidati. Kristijanu Ronaldu džaba titula najboljeg strelca Eura kad je Juve izgubio titulu. Federiku Kjezi džabe odlične partije na Euru kad zbog Ronalda nije igrao u Juventusu. Za Pedrija, najboljeg mladog igrača Eura, ima još vremena.

Biće tu i podmetanja naravno. Katalonski Mundo Deportivo, svestan da Žoržinjo ima više trofeja i od omiljenog im Mesija, već je objavio tekst u kojem tvrdi da Italijan igra fudbal "svetlosnim godinama iza Lea".

Ko dakle?