Samo bi da igra fudbal?

Suze. Najčistiji izraz emocije? Ili možda ne? Najbolje da pitamo Vinisijusa Žuniora, ali šta god da odgovori, mnoge neće ubediti da je to što izlazi iz njegovih usta iskreno, istinito, verodostojno. Plakala je zvezda Real Madrida na konferenciji uoči prijateljskog duela sa Španijom odigranog večeras, a upravo su scene sa meča odigranog na njegovom Santjago Bernabeuu, scene u kojima je on bio glavni protagonista, navele prosečnog čoveka da se zapita, da li je deo onoga što je Vinisijus pričao na konferenciji pomalo licemerno kada se poveže sa njegovim, često neobuzdanim ponašanjem.

Komentarisao je Brazilac zašto je najčšeće on tabla za pikado ka kojoj navijači ispaljuju strelice pune rasističkih uvreda, pričao kako ga konstantni napadi guše, ubijaju želju za fudbalom, između redova provukao i kako ga obuzima osećaj da se uhvatio u koštac sa vetrenjačama, te da mu se želja za fudbalom gasi.

“Žao mi je. Samo želim da igram fudbal, da uradim sve za moj klub i porodicu, da tamnoputi ljudi više nikada ne pate", rekao je Vini. Vrlo brzo potekle su i suze, usledio je i aplauz podrške.

Da se razumemo. Niko, nigde, na stadionu, poslu, ispred zgrade, u prodavnici, na pijaci, ne bi smeo da bude omalovažavan, nipodaštavan, vređan, zlokobno upoređivan sa majmunima (to je postao deo prilično učestalog kolorita na stadionima širom Španije kada gostuje Real, a Vinisijus izađe na teren), samo zato što nije bele puti. To u 99 od 100 odsto slučajeva serviraju navijači koje je teško kontrolisati.

Ali da se odaljimo od navijača i približimo terenu, zašto svaki put kada se grupa fudbalera pokoška, kada se stvara gužva, kada se igrači nadžidžaju na gomilu da jedni drugima objasne neke stvari, među njima poslovično bude i Vinisijus? Da, zbog kvaliteta, brzine, neuhvatljivosti, rivali često primenjuju grublje mere nego obično, te Brazilac na nivou Evrope slovi za jednog od najčešće fauliranih fudblera. Ali to ne bi smelo da bude opravdanje. I veći od njega dobijali su više batina, ali godinama unazad levokrilni kapadač gradi i betonira imidž provokatora i čoveka koji na provokacije lako naseda.

Vinisijus zaplakao pred novinarima: Zbog rasizma sve manje želim da igram fudbal

Šta reći za večerašnje ponašanje po završetku duela sa Španijom? Bio je centralna figura halabuke koja se stvorila nakon poslednjeg sudijskog zvižduka. A kada krene ujdurma, jak je Vini maltene kao kad uhvati zalet s loptom po levom boku. Večeras je upozoravajući podizao kažiprst ka morati, ironično aplaudirao španskom špicu, botpuno bespotrebno gurao lakat u donja leđa Amjerika Laporta sa kojim je takođe, razmenio neke ne baš prijatne reči.

Šaradu mu je prekinuo saigrač Hoselu, gotovo izvesno ga zamolivši da prekine sa smranim ponašanjem i da se dozove pameti.

Sve ovo dešava se u utakmici u kojoj je napustio teren dvadesetak minuta pre kraja i tokom izlazka iz igre dobio ovacije Bernabeua, stadiona koji je večeras izviždao nekadašnjeg fubdalera Reala Alvara Moratu. Zamislite da je Brazil izgubio (iako je prijateljski meč, igrali su ga žustro kao takmičarski), a da je Vinisijus nije imao skoro pola sata da ohladi glavu na klupi. Da zamislimo i scenario u kom ga je Morata nekako uvredio dok su istovremeno bili u igri, to ga ne amnestira od odgovornosti. Nasilje (u ovom slučaju fizički ili verbalni dueli na terenu) nikada ne bi trebalo da bude odgovor na nasilje. Stoga Vinisijus i dalje ne pokazuje da ovladao kontrolom sopstvenih emocija.

Zbog scena poput večerašnjih, 23-godišnjak konstantno sam sebi uskače u usta. Jedno priča, a drugo radi. Kao da ne želi da bude bolji, dostojanstveniji od svih onih nikogovića čija je konstanta meta, koji su na nedopustive načine sebi dali za pravo da eksploatišu njegove slabosti. Pa onda nije ni čudo što će mu malo ko poverovati kada kaže da "Samo želi da igra fudbal".